1.
ЧАСОПИС „КЊИЖЕВНОСТ“ У ФРАНЦУСКОЈ 7
На Трибини „Француска 7“ Удружења књижевника Србије, представљен је други број нове серије „Просветиног“ часописа „Књижевност“, најстаријег београдског књижевног гласила.
Чуле су се речи подршке „Просвети“ да истраје у напорима да сачува овај специфичан и по писце и нашу књижевност драгоцен простор, као и да часопис „Књижевност“ (66. година постојања) мора да настави своју далекосежну књижевну и културну мисију. О томе су говорили - поред Јована Јањића, директора издавачке куће и главног и одговорног уредника, и уредника „Књижевности“ по позиву Адама Пуслојића, приређивача овог броја – многи писци и преводиоци, аутори заступљени у броју: Радомир Андрић, председник УКС, Славомир Гвозденовић, угледни српски писац из Румуније, Марко Недић, Радослав Братић, Миљурко Вукадиновић… Своје књижевне прилоге читали су и Бранислав Вељковић, Мирјана Ковачевић, Бојан Срдоч, а чула се и проза Властимира Станисављевића Шаркаменца, нашег писца из Француске.
[ Извор: Ukslistazapostu <ukslistazapostu@srpskacirilica.rs> uksrbije@srpskacirilica.rs 12. јануар 2012. 16.19]
2.
«… Соцреализам, социјалистички естетизам, критички плурализам – ови термини, колико год били условни и непрецизни, ипак како-тако приближују «етапе» што их је српска књижевност, стварала отад у једном догматизованом политичко-државном поретку, носила за вратом све до краја осамдесетих година.
Само још хроничари културнога живота памте да је средином педесетих година отворен сукоб између књижевних «модерниста» и «реалиста», али сви знају за часописе што их је та, пре свега идеолошка полемика 1954. године изнедрила – за Дело и Савременик.
Једноме дреугоме књижевном часопису било је, међутим, досуђено централно место. Његови покретачи веровали су да им је припала улога обновитеља и настављаача, иако у коренито измењеним условима.
Наменили су часопису име Српски књижевни гласник, трећа серија; кад није прошло, сложили су се да буде српска књижевност. Показало се да ни то не може: у штампарији је, без знања уредништва, Јован Поповић назив самовласно променио у Наша књижевност.
Маја 1947, ни годину и по од покретања, главни београдски и српски часопис најзад је добио дефинитивно име – Књижевност. (….)»
[ Извор: Јован Пејчић: ТИ, МЕЂУТИМ : књижевни Београд : Београд: Алтера, 2009; 106 стр.; поглавље Београд у књижевности...., стр. 43-44.]
___________
Први цитат је писмо, које је секретеријат УКС дистрибуирао свом чланству, и не само свом чланству. Други цитат је одломак из споменуте књиге Јована Пејчића, критичара, историчара књижевности, есејисте, антологичара и редовног професора Филозофског факултета у Нишу (предмет Двадесети век српске књижевности). Пејчић је врстан публициста, неуморан истраживач; његова прича о београдском часопису «Књижевност» не противуречи истини, на први поглед. Штавише, открива нешто што нове генерације, можда, и не знају. Међутим, монографија, ваљанија о часопису «Књижевност» још увек није написана. У првобитној верзији Пејчићев оглед «Београд у књижевности» (као и неки други чланци из «Кратких повести») написани су за две енциклопедијски уређене, колективно потписане монографије о српском престоном граду (Прича о Београду (1996) и Бели град – Културна историја (1997). И у таквим књигама, тада, потпунија истина није могла да «прође». Да ли је «Књижевност» замишљена као обнова и настављач «Српског књижевног гласника» икада у свом постојању, током 66 година, била на висини мисије Српског књижевног гласника? Упоредите све уреднике «Књижевности» , од првих до потоњих (до ова два последња по позиву – Данилов, Пуслојић), са само два уредника СКГ – Богданом Поповићем и Јованом Скерлићем. Најобичнији професори српске књижевности, како они који раде у основним и средњим школама Србије, знају ноторну чињеницу, тј. једну од основних разлика између СКГ и ове, да тако каажем, шесдесетшестогодишње бабе-уседелице, конспиративно прозване «Књижевност»: СКГ издржавао се претплатом, а споменуту бабу је као младу девојку , па и касније као младу жену, спонзорисао и издржавао један од два најповлашћенија комунистичка издавача. Оно што знају професори српске књижевности, не знају или се праве да не знају тзв. књижевници, тзв. уредници, тзв. наметачи.
У суштини, ти људи који би да оживљавају један мртав часопис, који би да разговара сам са собом, као што је током последњих више од пола века, разговарао већином са припадницима једне препознатљиве секте, књижевне секте, која се лажно представља под другим именима, типичне су бирократе. Кочоперне бирократе. Пазите на овај речник: «„Књижевност“ (66. година постојања) мора да настави своју далекосежну књижевну и културну мисију….» - Каква је то далекосежна књижевна и културна мисија? Коме уопште пада на памет да шминка једну 66-годишњу бабу? Једног мртваца? Зашто мора?
«Књижевност» су толико «идеализовали» баш они који би требало да се боре за расветљавања и књижевну истину да је то невероватгно. «Књижевност» годинама није излазила из тзв атара «књижевности», нити се освртала када су неке књижевнике српске или уреднике – судили, слали у затвор, спаљивали им књиге (Јовица Аћин, Иван Иван Ивановић, Ци, Предраг Чудић, и др.)…
О «Књижевности» и њеној уредничкој пракси, као и појединим уредницима писао сам док су били живи, али они су то «одћутали»! (Прештампан је у првом двоброју књ. часописа «Браничево», 1-2/2011, стр. 127 – 142: Грађа која се први пут објављује.О домаћем пауку, који износи на видело неке ствари из рада споменутога књ. часописа, који би сада понеки да шминкају и оживљавају! -
Исто тако, у једном од последњих бројева истог часописа, посвећеног у целини парадоксу књижевне лустрације, публиковао сам обимнију студију под насловом Провалија српске књижевности или Разарање бастиона официјелне књижевности, где је дотакнута и случај «Књижевности», часопис је одувек био пуко гласило тзв. официјелне или бирокртатске књижевности. – Стицајем повољних околности, пред крај ове године, нишки УНУС МУНДУС објавио је и низ мојих размишљња, под насловом Из карантина, где се, опет, може видети колико је смешно и колико спада у домен хумора то да је «Књижевност» покушај обнове и настављања СКГ!)
Оживљавање мртваца спада у домен чуда; ако није реч о нечем другом.
У суштини, било би добро да се истражи и напише монографија не само о том угашеном часопису једног монополског комунистичког издавача, него и о другим часописима; можда и да се покрену нови часописи, који би заиста били отворени и разговарали са другима, читаоцима… итд.
