Ознаке


О књигама „извештавају“ писци и уредници Верица Новков и Зоран Пешић Сигма, а  Миљурка Вукадиновића „пропитује“ Душан Стојковић, књижевни критичар.

У четвртак, 30. јуна у 19 часова, у Ђуриној кући на Скадарлији.

_______________

Миљурко  Вукадиновић

 

ШТА ЈЕ ЗА ПРИЧУ: ЦРНО И БЕЛО

О девојци која седи с моје десне стране не могу читаоцима рећи богзнашта.

Рецимо, има белу кожу јер нико неће  (још увек!) такве ноге да одведе на Црно море.

Ал овој што стоји тик уз мене толико су поцрнеле да нису више за причу.

РЕКВИЈЕМ  ЗА  ИСКУШЕНИКА

Кад нема жена, ја пишем.

Не знам где живе (више) и где умиру (мање) жене без којих не могу да не пишем.

Иза дебелих зидова – не , преко реке и у шуму – да.

Ону најгушћу и најсамију – велеградску, синко.

Овај периферијски змај пише у постељи на Реснику док сав поштени свет чита, штуца или трпи.

Живети је разорно без жена.

Ниси у стању да намиришеш дубоки потрес пре но што те поткачи.

Непоткачен мушкарац гори је од угарка, као пензионер без одсечка.

Да лизнеш – још мање!

Одморан мушкарац  је крпа којом треба сместа обрисати већ једном крваво плаћен намештај, патос,

узнемирити гнезда прашине…

Ниси у стању да узмеш векну црног хлеба, црни лукац и  посни сир.

Ниси у стању да чекић извадиш из дебелог уха и звизнеш њиме о наковањ…

 

БРАВАР, БЕЗ  РАЗЛИКЕ

Дошао Тито на шест месеци у Праг да помогне браћу и сестре Чехе у радничкој ствари. Другови му одредили конспиративно гнездо (3 улице иза Моста), код правоверних близнакиња, са непуних…

Прекаљени бравар одбравио је једну и напунио је својски па, богме, и комунистички!

Напунио је комунистички и, богме, својски и ону другу – злу не требало.

Оне су остале у земљи застомачене, а он оде у историју не размишљајући о разликама.

Advertisements