Ознаке


Во­ланс СТИ­ВЕНС

Благ ду­ван­ски дим је­се­ни при­ме­тан је на овим стра­ни­ца­ма. Ви­ли­јамс је пре­шао пе­де­се­ту.

О ње­му се мо­же ре­ћи та­ко мно­го. Нај­пре да је ро­ман­ти­чан пе­сник. Ово ће га ужа­сну­ти. А ипак до­ка­за има по­сву­да. Узми­мо пр­ву пе­сму, „Све оне фи­не ства­ри“. Оно што од­ли­ку­је пе­сму је­сте сли­ка же­не, ко­ја је у ста­ро шпан­ско до­ба би­ла де­вој­чи­ца у Пор­то Ри­ку, а са­да је уса­мље­на и ста­ри не зна­ју­ћи шта да чи­ни са со­бом, осим да се се­ћа. На­рав­но, ово је ро­ман­тич­но у при­хва­ће­ном сми­слу, а Ви­ли­јамс је рет­ко ро­ман­ти­чан у при­хва­ће­ном сми­слу.

Тај чо­век је про­вео жи­вот од­ба­цу­ју­ћи при­хва­ће­ни сми­сао ства­ри. И у то­ме се, нај­ви­ше од све­га, ма­ни­фе­сту­је ње­гов ро­ман­ти­чар­ски тем­пе­ра­ме­нат. Али ни­је све у јед­но­став­ном од­ба­ци­ва­њу: би­тан је раз­лог од­ба­ци­ва­ња. Раз­лог је у то­ме што је Ви­ли­јамс ро­ман­ти­чар на свој на­чин. Ње­гов сна­жан дух на­ме­ће сво­је зах­те­ве и ужи­ва у ис­ку­ша­ва­њу соп­стве­не сна­ге.

При­ме­ће­но је да је уса­мље­на фи­гу­ра у „Свим оним фи­ним ства­ри­ма“… бла­го сен­ти­мен­та­ли­зо­ва­на. Да би се Ви­ли­јамс уоп­ште раз­у­мео, нео­п­ход­но је од­мах ре­ћи да је он, де­лом, сен­ти­мен­та­лан. Да ни­је то­га, ова књи­га не би по­сто­ја­ла, и не би има­ла ка­рак­тер ка­кав има. „Гла­ва Ба­ка­ла­ра“ је де­лић чи­сте сен­ти­мен­та­ли­за­ци­је; та­кав је и „Бик“. Сен­ти­мент је не­што та­ко гну­сно да чо­век окле­ва. Али ако оно што да­је жи­вост Ви­ли­јам­су има гну­сно име, мо­жда ће ње­го­ва очи­глед­но ге­не­ра­тив­на функ­ци­ја у овом слу­ча­ју по­мо­ћи да се та ре­пу­та­ци­ја из­ме­ни. Оно што Ви­ли­јамс у це­ли­ни да­је ни­је сен­ти­ме­нат, већ ре­ак­ци­ја из осе­ћа­ња, или бо­ље, ма­ло, ве­о­ма ма­ло осе­ћа­ња, за­јед­но са тре­нут­ном ре­ак­ци­јом.

Ње­го­ва страст за ан­ти­по­ет­ско је пра­ва страст а не страст из ма­сти­о­ни­це. Ан­ти­по­ет­ско је ме­лем за ње­гов дух.

По­треб­но му је као што је го­лом чо­ве­ку по­тре­бан за­клон или жи­во­ти­њи со. За чо­ве­ка ко­ји је де­лом сен­ти­мен­та­лан, ан­ти­по­ет­ско је она исти­на, она ре­ал­ност пре­ма ко­јој сви ми веч­но хр­ли­мо.

Ан­ти­по­ет­ско има мно­го аспе­ка­та. Онај ап­сект на ко­ји је пе­сник на­ви­као је тест ње­го­ве вред­но­сти. Чи­сто ре­то­рич­ки аспе­кат је без­вре­дан. Као афек­та­ци­ја то је оп­ште ме­сто. Као зло има не­што ви­ше зна­че­ња.

Али као фа­за људ­ског ду­ха, као из­вор спа­са, са­да, усред збу­ње­не ге­не­ра­ци­је, ка­да се по­гле­да кроз про­зор на Ра­дер­форд или Па­са­ик, или ка­да се ше­та ули­ца­ма Њу­јор­ка, ан­ти­по­ет­ско за­до­би­ја но­ву моћ, по­себ­но ако у не­чи­јој при­ро­ди има до­ста оно­га што је бли­ско Фу­ри­ја­ма.

Не­што не­ре­ал­но­сти по­треб­но је да опло­ди ре­ал­но; не­што сен­ти­мен­тал­но­сти по­треб­но је да опло­ди ан­ти­по­ет­ско. Ви­ли­јамс је по при­ро­ди ви­ше ре­а­ли­ста не­го што је обич­но слу­чај са пе­сни­ци­ма. Мо­гао бих пре­гле­да­ти ове стра­ни­це и по­ка­за­ти ко­ли­ко је че­сто су­штин­ска по­е­зи­ја ре­зул­тат по­ве­зи­ва­ња не­ре­ал­ног и ре­ал­ног, сен­ти­мен­тал­ног и ан­ти­по­ет­ског, не­пре­ста­ног ме­ђу­соб­ног де­ло­ва­ња две­ју су­прот­но­сти. Ово из­гле­да од­ре­ђу­је Ви­ли­јам­са и ње­го­ву по­е­зи­ју.

Сви пе­сни­ци су до из­ве­сног сте­пе­на ро­ман­ти­ча­ри. Та­ко је и пе­сник ко­ји нај­ма­ње прет­по­ста­вља да је та­кав че­сто у пот­пу­но­сти та­кав. На при­мер, ни­ко из­у­зев са­мог surréaliste не би окле­вао да ту шко­лу, са­свим обо­је­ну нај­а­у­тен­тич­ни­јим пур­пу­ром, на­зо­ве ро­ман­тич­ном. Шта је он­да, ро­ман­ти­чан пе­сник, да­нас? Он још увек ста­ну­је у ку­ли од сло­но­ва­че али сма­тра да би жи­вот био не­под­но­шљив ка­да се са вр­ха не би пру­жао по­глед на ре­кла­ме за ке­чап, са­пун и ауто­мо­би­ле; он је уса­мље­ник ко­ји жи­ви сам са сун­цем и ме­се­цом, али ре­дов­но ку­пу­је тру­лу штам­пу. Ви­ли­јамс у мно­го че­му де­ли ова­кав став са сво­јим са­вре­ме­ни­ци­ма, али се овај по­ку­шај да се кроз то де­фи­ни­ше ње­го­ва умет­ност, од­но­си са­мо на ње­га.

Та­ко де­фи­ни­сан, Ви­ли­јамс се чи­ни као ста­ри ре­љеф, Ле­син­гов Ла­о­ко­он: ре­а­ли­ста ко­ји бо­ре­ћи се по­ку­ша­ва да из­бег­не зми­ја­ма не­ре­ал­ног.

Он се че­сто ин­ден­ти­фи­ку­је са екс­тер­на­ли­ја­ма. Ов­де је укљу­чио при­ме­ре абор­тив­них рит­мо­ва, ре­чи са не­ко­ли­ко ни­воа, иде­је без ло­ги­ке, и слич­не не­бит­не ства­ри, ко­је су, ка­да се све ка­же, са­мо про­ро­ко­ва за­ба­ва из­ме­ђу ју­тар­ње и ве­чер­ње пе­сме. Про­на­ћи ће се да је он до­нео не­ке зна­чај­не ства­ри кор­пу­су по­е­зи­је, ко­ја је си­гур­но ње­му са­мом нај­све­ти­ја. При­мер за ово је ње­го­ва спе­ци­фич­на упо­тре­ба ан­ти­по­ет­ског. Дво­знач­ност ство­ре­на по­мо­ћу ого­ље­но­сти је дру­ги при­мер. Им­пли­ци­ра­на сли­ка, као у „Мла­дом ја­во­ру“, зми­ја ко­ја се уз­ди­же у има­ги­на­ци­ји, је до­при­нос има­џи­зму, фа­зи ре­а­ли­зма, ко­ји је Ви­ли­јамс сма­трао уро­ђе­ним. У од­но­су на ово он је вир­ту­оз. Он из­у­зет­но пи­ше о цве­ћу. Али се ове ства­ри мо­гу са­мо по­ме­ну­ти. Сам Ви­ли­јамс, не­ка вр­ста Ди­о­ге­на са­вре­ме­не по­е­зи­је, мно­го је ва­жни­ји. Исти­на је да ако се не би­смо усу­ди­ли да га ту­ма­чи­мо као Ла­о­ко­на, не би­смо по­гре­ши­ли да га сма­тра­мо за Ди­о­ге­на.

 

Ви­ли­јам Кар­лос Ви­ли­јамс, Иза­бра­не пе­сме, пре­вод: Ду­брав­ка По­по­вић-Ср­да­но­вић, Но­лит, Бе­о­град 1983, 293–294)

 

Штампано у најновијем  двоброју БРАНИЧЕВА , бр. 3-4/2011  у темату посвећеном Књижевној критици и проветравању критичарских ложа, стр. 56-57

Advertisements