Ознаке


Езра ПА­УНД

 

Кри­ти­чар, сам по се­би не­при­ја­тан гња­ва­тор, мо­же да оправ­да сво­је по­сто­ја­ње при­бе­га­ва­ју­ћи не­ким не­ва­жним, спо­ред­ним сред­стви­ма: мо­же да от­кри­ва и да скре­ће па­жњу на за­ни­мљи­ве ства­ри ко­је би ина­че про­ма­кле не­за­па­же­не; мо­же, у ре­ђим слу­ча­је­ви­ма кад до­и­ста по­се­ду­је не­ко оп­шти­је зна­ње, или „чу­ло за од­но­се“ (не­по­сред­не или оне дру­ге) да сво­ја от­кри­ћа од­ре­ђу­је пре­ма оста­лим књи­жев­ним про­на­ла­сци­ма; и, на­су­прот овим, по­сто­ји и тре­ћа мо­гућ­ност: да сво­ју де­лат­ност до­пу­њу­је из­гра­ђи­ва­њем од­вод­них ка­на­ла ко­ји­ма ће от­пре­ми­ти от­пат­ке што гњи­ју у бли­зи­ни пра­вих тво­ре­ви­на; ти от­па­ци се без пре­стан­ка го­ми­ла­ју, а над одр­жа­ва­њем уста­ја­ло­сти бди­ју ака­дем­ске уста­но­ве, ужи­ре­не из­да­вач­ке ку­ће, или њи­хо­ва је­ди­ње­ња, као што је Окс­форд Прес. (Јед­на од њи­хо­вих по­себ­них сви­ња­ри­ја је не­дав­но по­нов­но из­да­ва­ње Пол­гре­ва.)

Од вре­ме­на Дан­те­о­ве не­до­вр­ше­не књи­жи­це о про­стом го­во­ру, у Ита­ли­ји је­два да је би­ло те­о­рет­ске књи­жев­не кри­ти­ке; са­ма књи­жи­ца је не­што „по­себ­но“, за­ни­мљи­ва по­гла­ви­то за упра­жња­ва­че ве­шти­не пи­са­ња. Ло­рен­цо Ва­ља је до­не­кле про­ме­нио ток исто­ри­је сво­јим бри­жљи­вим про­у­ча­ва­њем ла­тин­ског. У ње­го­вим пред­го­во­ри­ма бле­сне, ов­де-он­де, вар­ни­ца ве­ли­чан­стве­ног, а дах Ele­gan­ti­ae до­бро чи­ни плу­ћи­ма сва­ког пи­сца.

По­што је пи­сао о јед­ном ста­ром је­зи­ку, и ита­ли­јан­ски и ен­гле­ски пи­сци су, ако би не­ко од њих и на­тра­пао на њ, прет­по­ста­вља­ли да он не но­си ни­ка­кву „по­ру­ку“, па су се, Бри­ти ба­рем, вра­ћа­ли, ве­ро­ват­но, Па­те­ро­вим при­мед­ба­ма о Пи­коу. (За­сно­ва­ним на оном што је бри­жни ис­тра­жи­вач не­ких дру­гих де­ло­ва Пи­ко­о­вог ра­да, мо­гао, нео­д­го­вор­но, да про­гла­си за из­у­зет­но до­бар па­ра­граф.)

Ди­сци­пли­на зва­на „упо­ред­на књи­жев­ност“ из­ми­шље­на је у Не­мач­кој, али је рет­ко, или ни­кад, те­жи­ла да из­у­ча­ва „упо­ред­не вред­но­сти“ у књи­жев­ним де­ли­ма.

Књи­жев­ност ме­ди­те­ран­ске ра­се на­ста­вља се по­сто­ја­но си­ла­зном кри­ву­љом ре­не­сан­си­зма. Ја­вља­ју се, ка­ди­кад, ма­ња уз­ла­зна та­ла­са­ња. Нај­бо­љи пе­ри­од ита­ли­јан­ске по­е­зи­је за­вр­ша­ва се го­ди­не 1321. Ко­ли­ко ја знам, је­ди­но је јед­ном вр­сном ита­ли­јан­ском те­ни­се­ру до­шла на ум по­ми­сао да по­смо­три ло­кал­ну књи­жев­ност у ње­ном од­но­су пре­ма све­ту; ни­јед­ном пи­сцу.

Ле­о­пар­до је чи­тао, и опо­на­шао Шек­спи­ра. Кнез од Мон­те Не­во­зо имао је сна­ге да из­гра­ди свој из­у­зет­ни по­ло­жај за­хва­љу­ју­ћи ве­ро­ват­но не­хо­тич­ним до­ди­ри­ма са вар­ва­ри­ма, и via ви­зу­ел­ни под­сти­ца­ји не­ких штам­па­них стра­ни­ца, или, јед­но­став­но, за­то што је био оба­ве­штен о по­сто­ја­њу Ваг­не­ра и Бра­у­нин­га. Уко­ли­ко је No­stro Ga­bri­e­le за­по­чео ишта но­во у ита­ли­јан­ском је­зи­ку. Мр­зе­ћи вар­вар­ство, тев­то­ни­зам, ни­кад не по­ми­њу­ћи ико­је­га Бри­та, нео­кру­жен би­ло ко­јим дру­штве­ним сло­јем или ми­ље­ом, окон­чао је као уса­мље­ник, као по­вр­шни на­стра­њак, али са за­чу­ђу­ју­ће здра­вим по­рет­ком вред­но­сти у гла­ви, у оном сми­слу у ко­јем се те вред­но­сти мо­гу на­ћи у не­ве­ли­ком бро­ју са­вр­ше­но на­пи­са­них ре­да­ка, на­су­прот сил­ној ко­ли­чи­ни бле­бе­та­ња и „рад­њи“.

Је­ди­ни жи­ви пи­сац ко­ји је за­у­зео град и ди­пло­мат­ској нео­д­го­вор­но­сти су­про­ста­вио ми­тра­ље­зе, он је ка­дар да го­во­ри ме­ро­дав­ни­је од бу­љу­ка не­у­ра­сте­нич­них не­зна­ли­ца или пи­са­ца ко­ји ни­кад ни­су ди­гли очи­ју са соп­стве­ног де­ла, а, та­кав ка­кав је, ва­жи код упу­ће­них, и код пу­бли­ке за чо­ве­ка не­спо­соб­ног да де­ла. Као и дру­ги озбиљ­ни ду­хо­ви ко­ји су утро­ши­ли по се­дам­де­сет го­ди­на да ис­ку­се жи­вот и да на­у­че ка­ко да жи­ве, и он је про­шао кроз раз­до­бља ка­да је жи­вео (или пи­сао) – не би­смо сме­ли ре­ћи „ма­ње успе­шно“ – већ ре­зул­та­ти ни­су би­ли та­ко ви­дљи­ви.

Тај пе­ри­од „nel mez­zo“, тај про­ла­зак кроз „sel­va oscu­ra“ па­да љу­ди­ма на раз­ли­чи­те на­чи­не, та­ко раз­ли­чи­те да сва­ко по­ре­ђе­ње ви­ше чи­ни сме­шним упо­ре­ђи­ва­ча но што ука­зу­је на ана­ло­ги­ју – че­сто вид­но на­тег­ну­ту.

Би­ва да свр­шен чо­век на­чи­ни „по­чет­ни ко­рак пун обе­ћа­ња“, а за­тим поч­не да то­не и да гр­ца – или се бар чи­ни да то­не – то­ком де­сет, два­де­сет или три­де­сет го­ди­на (cf сред­њи пе­ри­од Хен­ри Џеј­мса), да би, ако пре­жи­ви, на кра­ју под­нео не­ки до­каз, от­кри­ће или ка­кво дру­го оправ­да­ње што је си­шао с пу­та на ко­јем се (при­вид­но) био спо­та­као.

Кад сам, пре осам­на­ест го­ди­на, „пре­во­дио“ Гви­да, ја уоп­ште ни­сам схва­тио Гви­да. При­ме­тио сам да је Ро­се­ти на­чи­нио вр­стан пре­вод Vi­ta Nu­o­va, у ко­јем је ме­сти­мич­но по­пра­вио (или бар обо­га­тио) из­вор­ник; уви­део сам да је он био чо­век не­сум­њи­во „од­ре­ђен“ или „иза­бран“ за та­кав по­ду­хват, али и да је би­ло не­че­га у Гви­ду што му је из­ми­ца­ло и што се, у сва­ком слу­ча­ју, у ње­го­вим пре­во­ди­ма не на­ла­зи. Она „ro­bu­stez­za“, му­жев­ност. Об­у­зе­ло ме је ве­ли­ко оду­ше­вље­ње (оду­ше­вље­ње са­вр­ше­но оправ­да­но), али ни­сам ја­сно уоча­вао спо­ља­шње гра­ни­це – Еукли­да у ње­го­вој коц­ки, без слут­њи кар­те­зи­јан­ских оса.

Мо­ме по­ни­ра­њу ни­је сме­тао Гви­дов ита­ли­јан­ски, прем­да сам га он­да те­шко чи­тао. Сме­тао ми је вик­то­ри­јан­ски је­зик.

Да ни­је би­ло те смет­ње, ве­ро­ват­но се не бих ни ла­ћао пре­во­ђе­ња. Би­ће да сам уочио пре­ве­лик број те­шко­ћа у тој јед­ној пред ко­јом сам се на­шао.

Не­ћу да ка­жем да ни­сам при­ме­ћи­вао не­ја­сно­ће у со­не­ти­ма. Ви­део сам да је Ро­се­ти узео ве­ћи­ну нај­бо­љих со­не­та, те би се мо­гло на­чи­ни­ти за­о­кру­же­но из­да­ње Гви­да од са­мих Ро­се­ти­је­вих пре­во­да, уз по­пу­ња­ва­ње из­ве­сних пра­зни­на; учи­ни­ло ми се да би то био ве­о­ма до­са­дан по­сао. А ја­сно ми је би­ло да је Ро­се­ти са­чи­нио леп­ше ен­гле­ске пе­сме но што сам имао из­гле­да да их ство­рим ја, ре­шен (у ми­сли­ма) да се што ви­ше при­бли­жим ду­ху из­вор­ни­ка. У по­чет­ку сам јед­но­став­но по­ми­шљао да дам про­зни пре­вод, ка­ко би чи­та­лац ко­ји не зна ита­ли­јан­ски мо­гао да про­дре у сми­сао ме­ло­дич­ног ори­ги­на­ла. Илу­зор­но је, ипак, ве­ро­ва­ти да ће ви­ше од јед­ног на сва­ких 300.000 љу­ди има­ти стр­пље­ња или ум­не спо­соб­но­сти да се упу­сти у чи­та­ње не­ког стра­ног је­зи­ка због са­ме ње­го­ве звуч­но­сти, или да ће бар про­чи­та­ти чу­ве­на ре­мек­де­ла ме­ло­дич­но­сти из ко­јег стра­ног је­зи­ка, ка­ко би до­жи­вео ту ме­ло­дич­ност, или да би ви­део у че­му је ње­гов ма­тер­њи мањ­кав.

Оно што ми је при­чи­ња­ва­ло те­шко­ће ни­је био ита­ли­јан­ски, већ на­сла­ге мр­твог ен­гле­ског, онај та­лог што се био на­ку­пио у реч­ни­ку ко­ји ми је ста­јао на рас­по­ла­га­њу – и ко­јег сам се, на­дам ота­ра­сио не­ку го­ди­ну ка­сни­је. Та­кве ства­ри не тр­пе око­ли­ше­ња. По­треб­но је шест или осам го­ди­на да би се чо­век упу­тио у не­чи­јуумет­ност, а за­тим још де­сет да би се ис­пе­тљао из те упу­ће­но­сти.

А ни ен­гле­ски се не мо­же на­у­чи­ти; чо­век мо­же је­ди­но да на­у­чи низ ен­гле­ских го­во­ра. Ро­се­ти је ство­рио свој соп­стве­ни је­зик. Го­ди­не 1910. ја ни­сам имао свог је­зи­ка, не ми­слим је­зи­ка ко­јим бих се ина­че слу­жио, већ је­зи­ка у ко­јем бих ми­слио.

Глу­по је пре­не­бре­га­ва­ти је­зич­ке про­на­ла­ске ра­ни­јих пи­са­ца, чак и кад је реч о ла­кр­ди­ја­ши­ма, или бе­сми­сли­ца­ма, или Те­ни­со­ни­ма. По­не­кад је пре­по­руч­љи­во по­за­ба­ви­ти се тим је­зич­ким из­у­ми­ма, ви­де­ти ка­кви су и за­што су та­кви ка­кви су.

Китс је из­и­шао из Ели­за­бе­та­на­ца, Свин­берн из ши­рег ели­за­бе­тан­ског кру­га и из јед­не вре­ће пу­не све­га и сва­че­га (Гр­ци, und so we­i­ter), Ро­се­ти из Шит­са, Ке­ли­ја и Комп. плус ра­ни Ита­ли­ја­ни (пи­са­на реч и сли­ке); и та­ко да­ље, све до Кра­ља Вен­це­сла­са, ба­ла­да и хим­ни.

Не­ка ми бу­де до­пу­ште­но да обес­хра­брим евен­ту­ал­ног чи­та­о­ца, или да по­ква­рим не­чи­је на­ив­но оду­ше­вље­ње, ти­ме што ћу ре­ћи да су се мо­је пр­ве вер­зи­је Гви­да за­гли­би­ле у Дан­те Га­бри­је­лу и Ал­гер­но­ну. То је исти­на, али пре­ђи­мо пре­ко то­га. И Ро­се­ти и ја ис­кли­зну­ли смо из ши­на за­то што смо сма­тра­ли да је ен­гле­ски со­нет екви­ва­ле­нат за ита­ли­јан­ски со­нет. Не ми­слим на пре­не­бре­га­ва­ње од­ре­ђе­не раз­ли­ке у схе­ми ри­ма. По­гре­шка је „са­свим при­род­на“, ма­ло је „не­при­род­них“ по­гре­шки. Ри­ма се чи­ни ве­о­ма ва­жна. Из­ба­ци­те ри­ме из ва­ља­ног со­не­та, оста­ће ва­ку­ум. Уоста­лом, ри­там не­ких ита­ли­јан­ских со­не­та и је­сте ве­о­ма сли­чан рит­му не­ких со­не­та у ен­гле­ском. Жен­ска ри­ма па­да… опет из раз­ло­га очи­глед­них. Она је, вр­ло че­сто, и у про­ван­сал­ском па­да­ла. Фран­цу­зи су до­не­ли кру­ти про­пис о то­ме да се има упо­тре­бља­ва­ти 50/50.

За­ми­сли­те, у ду­ху ло­ше ана­ло­ги­је, не­ку фре­ску Ђо­та или Си­мо­не Мар­ти­ни­ја „пре­ве­де­ну“ у уљу „сер Јо­шуе“, или сер Фре­де­ри­ка Лај­то­на. Би­ло би ту не­чег из­гу­бље­ног, не­ка­ко из­об­ли­че­ног.

Прет­по­ста­ви­те, ипак, да има­мо не­ког Чи­ма­буа у уљу, и да то ни­је из­вео Хол­бајн, већ не­ки Хол­бај­нов са­вре­ме­ник ко­ји ни­је умео да сли­ка она­ко до­бро као Чи­ма­буе.

По­сто­ји не­ких се­дам раз­ло­га због ко­јих је ова ана­ло­ги­ја по­гре­шна, а има и шест због ко­јих се мо­же сма­тра­ти из­о­кре­ну­том, али би мо­гла да до­при­не­се осло­ба­ђа­њу чи­та­о­че­вог ду­ха од пред­ра­су­да о „Ели­за­бе­ти­ном“ ен­гле­ском и о ње­ним ен­гле­ским вр­то­ви­ма са пти­ца­ма пе­ва­чи­ца­ма. – А и да је­зик схва­ти као сред­ство за из­ра­жа­ва­ње.

(Бре­тон опра­шта Фло­бе­ру чув­ши да је Чи­ча Гу­став хтео да оства­ри „L’ im­pres­si­on de la co­u­le­ur ja­u­ne“, Nad­ja, p. 12).

Др Ше­линг је др­жао пре­да­ва­ња о ита­ли­јан­ству­ју­шчем Ен­гле­зу Шек­спи­ро­вог вре­ме­на. На­шао сам два Шек­спи­ро­ва за­пле­та у ци­глих де­се­так стра­ни­ца у јед­ној за­бо­ра­вље­ној исто­ри­ји Бо­ло­ње, штам­па­ној 1596. Слу­ша­ли смо о ути­ску што су га оста­вља­ле ита­ли­јан­ске пу­ту­ју­ће глу­мач­ке дру­жи­не, com­me­dia dell’ ar­te, итд. Шта ће ис­па­сти ако, из до­ко­но­сти, по­ку­ша­мо да пре­ве­де­мо не­што из ра­ног ита­ли­јан­ског на ен­гле­ски, на ен­гле­ски ко­ји се ни­је за­гла­вио у вик­то­ри­јан­ској ери, ко­ји ни­је оп­сед­нут со­не­том – по­ку­ша­мо ли, про­сто, да от­пе­ва­мо пе­сму не оба­зи­ру­ћи се на она ме­ста у ита­ли­јан­ском ко­ја су до­сад­на, или на ме­ста ко­ја не схва­та­мо? (…)

 

(Езра Па­унд, Ка­ко да чи­та­мо, пре­вод: Ми­ло­ван Да­ној­лић, Ин­те­лек­та, Ва­ље­во 1999, 70–75, 157–161)

 

Објављено у најновијем двоброју поажревачког часописа БРАНИЧЕВО, у темату посвећеном Књижевној критици и проветравању критичарских ложа (стр. 52-55)

Advertisements