Ознаке


ИЗ УВО­ДА У „ФИ­ЛО­ЗО­ФИ­ЈУ УМЕТ­НО­СТИ“

 

(…) Хо­мер­ски еп је сам иден­ти­тет, она­ко ка­ко у ап­со­лу­ту ле­жи у осно­ви по­ве­сти. Сва­ка сли­ка отва­ра ин­те­лек­ту­ал­ни свет.

То прет­по­ста­вив­ши, ми ће­мо у фи­ло­зо­фи­ји умет­но­сти, у по­гле­ду умет­но­сти, има­ти да ре­ша­ва­мо све оне про­бле­ме ко­је у оп­штој фи­ло­зо­фи­ји ре­ша­ва­мо у по­гле­ду уни­вер­зу­ма. Ми ће­мо

1) и у фи­ло­зо­фи­ји умет­но­сти мо­ћи да по­ђе­мо са­мо од прин­ци­па бес­ко­нач­но­га; бес­ко­нач­но ће­мо мо­ра­ти да по­ка­же­мо као без­у­сло­ван прин­цип умет­но­сти. Као што је за фи­ло­зо­фи­ју ап­со­лут пра­сли­ка исти­не, та­ко је за умет­ност ап­со­лут пра­сли­ка ле­по­те. За­то ће­мо мо­ра­ти да по­ка­же­мо да су исти­на и ле­по­та са­мо два раз­ли­чи­та на­чи­на по­сма­тра­ња јед­ног ап­со­лу­та.

2) Дру­го пи­та­ње, ка­ко у по­гле­ду фи­ло­зо­фи­је уоп­ште та­ко и у по­гле­ду фи­ло­зо­фи­је умет­но­сти, би­ће: ка­ко оно што је ап­со­лут­но јед­но и јед­но­став­но пре­ла­зи у мно­штво и де­љи­вост, ка­ко, да­кле, из оно­га што је оп­ште и ап­со­лут­но ле­по мо­гу про­из­и­ћи по­себ­не ле­пе ства­ри?На то пи­та­ње фи­ло­зо­фи­ја од­го­ва­ра уче­њем о иде­ја­ма или пра­сли­ка­ма. Ап­со­лут је на­про­сто јед­но, али то јед­но, по­сма­тра­но ап­со­лут­но у по­себ­ним фор­ма­ма, та­ко да се ти­ме не уки­да ап­со­лут, је­сте иде­ја. Исто та­ко и умет­ност. Оно што је пре­ле­по, то и умет­ност по­сма­тра са­мо у иде­ја­ма као по­себ­ним фор­ма­ма, од ко­јих је, ме­ђу­тим, свa­ка бо­жан­ска и ап­со­лут­на, и уме­сто да фи­ло­зо­фи­ја по­сма­тра иде­је ка­кве су по се­би, она по­сма­тра умет­ност ре­ал­но. Да­кле, иде­је, уко­ли­ко се по­сма­тра­ју као ре­ал­не, је­су гра­ђа и та­ко ре­ћи оп­шта и ап­со­лут­на ма­те­ри­ја умет­но­сти из ко­је тек про­из­и­ла­зе сва по­себ­на умет­нич­ка де­ла као са­вр­ше­не биљ­ке. Ове ре­ал­не, жи­ве и по­сто­је­ће иде­је је­су бо­го­ви; оп­шта сим­бо­ли­ка или оп­шти при­каз иде­ја као ре­ал­них дат је, пре­ма то­ме, у ми­то­ло­ги­ји, те се ре­ше­ње дру­гог гор­њег за­дат­ка на­ла­зи у кон­струк­ци­ји ми­то­ло­ги­је. Бо­го­ви сва­ке ми­то­ло­ги­је оди­ста ни­су ни­шта дру­го до­ли иде­је фи­ло­зо­фи­је, са­мо по­сма­тра­не објек­тив­но или ре­ал­но.

Ме­ђу­тим, ти­ме још увек ни­је дат од­го­вор на пи­та­ње ка­ко на­ста­је ствар­но и по­је­ди­нач­но умет­нич­ко де­ло. Као што је ап­со­лут – оно не-ствар­но – сву­где у иден­ти­те­ту, та­ко је и оно ствар­но у не­и­ден­ти­те­ту оп­ште­га и по­себ­но­га, у дис­јунк­ци­ји, та­ко да је или у по­себ­ном или у оп­штем. Та­ко и ов­де на­ста­је су­прот­ност, су­прот­ност ли­ков­не и го­вор­не умет­но­сти. Ли­ков­на и го­вор­на умет­ност = ре­ал­ном и иде­ал­ном ре­ду фи­ло­зо­фи­је. Пр­вом прет­хо­ди оно је­дин­ство у ко­јем бес­ко­нач­но би­ва при­мље­но у ко­нач­но – кон­струк­ци­ја тог ре­да од­го­ва­ра фи­ло­зо­фи­ји при­ро­де – дру­гом прет­хо­ди дру­го је­дин­ство у ко­јем се ко­нач­но угра­ђу­је у бес­ко­нач­но, а кон­струк­ци­ја тог ре­да од­го­ва­ра иде­а­ли­зму у оп­штем си­сте­му фи­ло­зо­фи­је. Пр­во је­дин­ство на­зва­ћу ре­ал­ним, дру­го иде­ал­ним, а оно ко­је об­у­хва­та оба – ин­ди­фе­рен­ци­јом.

Ако фик­си­ра­мо свa­ко од тих је­дин­ста­ва за се­бе, он­да ће, по­што је сва­ко од њих за се­бе ап­со­лут­но, у сва­ко­ме опет мо­ра­ти да се вра­те иста је­дин­ства, у ре­ал­ном, да­кле, опет рал­но, иде­ал­но и она у ко­јем су оба јед­но. Исто та­ко и у иде­ал­ном је­дин­ству.

Сва­кој од тих фор­ми, уко­ли­ко су об­у­хва­ће­не у ре­ал­ном или у иде­ал­ном је­дин­ству, од­го­ва­ра по­себ­на фор­ма умет­но­сти; ре­ал­ној, уко­ли­ко је об­у­хва­ће­на у ре­ал­ном, од­го­ва­ра му­зи­ка, иде­ал­ној сли­кар­ство, а оној ко­ја у окви­ру ре­ал­ног опет пред­ста­вља оба је­дин­ства сје­ди­ње­на – пла­сти­ка.

Исти је слу­чај и у по­гле­ду иде­ал­ног је­дин­ства, ко­је опет у се­би об­у­хва­та три фор­ме лир­ске, еп­ске и драм­ске пе­снич­ке умет­но­сти. Ли­ри­ка = угра­ђе­но­сти бес­ко­нач­но­га у ко­нач­но = по­себ­ном. Еп = при­ка­зу (суп­сум­ци­ји) ко­нач­но­га у бес­ко­нач­ном = оп­штем. Дра­ма = син­те­зи оп­ште­га и по­себ­но­га. Пре­ма овим три­ма основ­ним фор­ма­ма тре­ба, да­кле, кон­стру­и­са­ти це­ло­куп­ну умет­ност, ка­ко у ње­ном ре­ал­ном та­ко и у иде­ал­ном по­ја­вљи­ва­њу.

Иду­ћи за умет­но­шћу у сва­кој од ње­них по­себ­них фор­ми, све до оно­га што је кон­крет­но, до­спе­ће­мо и до од­ре­ђе­ња умет­но­сти по­мо­ћу усло­ва вре­ме­на. Као што је умет­ност по се­би веч­на и ну­жна, та­ко ни у ње­ном вре­мен­ском по­ја­вљи­ва­њу не по­сто­ји слу­чај­ност, већ ап­со­лут­на ну­жност. Она је и у овом по­гле­ду још пред­мет мо­гу­ћег зна­ња, а еле­мен­ти те кон­струк­ци­је да­ти су по­мо­ћу су­прот­но­сти ко­је умет­ност по­ка­зу­је у свом вре­мен­ском по­ја­вљи­ва­њу. Ме­ђу­тим, су­прот­но­сти ко­је су у по­гле­ду умет­но­сти по­ста­вље­не ње­ном за­ви­сно­шћу од вре­ме­на ну­жно су, као и са­мо вре­ме, не­бит­не и тек фор­мал­не су­прот­но­сти, да­кле са­свим раз­ли­чи­те од ре­ал­них су­прот­но­сти уте­ме­ље­них у су­шти­ни или иде­ји са­ме умет­но­сти. Та оп­шта и фор­мал­на су­прот­ност, ко­ја се про­вла­чи кроз све гра­не умет­но­сти, је­сте су­прот­ност ан­тич­ке и мо­дер­не умет­но­сти. (…)

По чи­та­вом мом схва­та­њу умет­но­сти, она је из­лив ап­со­лу­та. По­вест умет­но­сти ће нам нај­о­чи­глед­ни­је по­ка­за­ти ње­не не­по­сред­не од­но­се пре­ма од­ре­ђе­њи­ма уни­вер­зу­ма и ти­ме пре­ма оном аспо­лут­ном иден­ти­те­ту у ко­јем су они прет­ход­но од­ре­ђе­ни…

 

(Ф. В. Ј. Ше­линг, Фи­ло­зо­фи­ја умет­но­сти, Но­лит, Бе­о­град 1984, 76–79, пре­вод Да­ни­ло Н. Ба­ста)

 

Публиковано у најновијем двоброју књ. часописа БРАНИЧЕВО, 3-4/ 2011, у темату посвећеном Књижевна критика – проветравање критичарских ложа 

Advertisements