Ознаке


Не­ке ства­ри, из­гле­да, књи­жев­на јав­ност, ни­је би­ла спрем­на да при­ми.

Мно­ги су, чак и ве­о­ма до­бро­на­мер­ни чи­та­о­ци, чи­та­ли са­мо из­бор, ко­ји је за­у­зео ско­ро две тре­ћи­не Не­се­бич­ног му­зе­ја (ка­да је реч и о пр­вом и дру­гом из­да­њу књи­ге), не и увод у књи­гу, не и по­за­ма­шан до­да­так. Ка­да су ме пи­та­ли на осно­ву ко­јих сам ме­ри­ла са­ста­вљао ан­то­ло­ги­ју, за­што не­ма овог или оног пе­сни­ка; (…) знао сам од­мах шта то зна­чи: ни­су про­чи­та­ли па­жљи­во увод, ни до­да­так ан­то­ло­ги­ји; или су про­чи­та­ли па ни­су раз­у­ме­ли.

Да су про­чи­та­ли мо­ју књи­гу Ре­ли­ги­ја по­е­зи­је ве­ро­ват­но ми не­ка пи­та­ња не би ни­кад по­ста­вља­ли. Ме­ђу­тим, ме­не то ни­је љу­ти­ло; по­сто­је мно­га отво­ре­на пи­та­ња, на њих тре­ба да­ти од­го­во­ре, по­го­то­ву ка­да је реч о срп­ској по­е­зи­ји XX ве­ка. У мо­јој књи­зи је вред­но­ва­но 237 ауто­ра, а то је на пр­ви по­глед пре­мно­го, па да се ра­ди и о ауто­ри­ма не­ко­ли­ко европ­ских на­ци­о­нал­них књи­жев­но­сти (ру­ске, фран­цу­ске, ен­гле­ске, не­мач­ке, шпан­ске…)!

Да ли су ме­ри­ла спу­ште­на на ни­зак ни­во да би се књи­жев­ност јед­ног ма­лог бал­кан­ског на­ро­да XX ве­ка по­ди­гла на ви­ши, не­ре­ал­ни? На­про­тив. Ан­то­ло­ги­чар је иза­брао друк­чи­ју по­зи­ци­ју, друк­чи­је ста­ја­ли­ште, друк­чи­ји ви­ди­ко­вац, фи­ни­ји фил­тер, бит­но друк­чи­ји од свих прет­ход­них срп­ских ан­то­ло­ги­ча­ра XX ве­ка: иза­брао је, елем, да при­ка­же срп­ску по­е­зи­ју XX ве­ка у нај­ши­рем сми­слу ре­чи. Јер та по­зи­ци­ја ко­ја све­сно иг­но­ри­ше пар­це­ли­за­ци­ју по­е­зи­је – пру­жа, ве­ру­јем, об­у­хват­ни­ји, ре­ал­ни­ји и по­вољ­ни­ји по­глед на бо­гат­ство срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка… По­на­вљам: ов­де је вред­но­ва­на срп­ска по­е­зи­ја XX ве­ка, у нај­ши­рем, оном пр­во­бит­ном, ан­тич­ком зна­че­њу ре­чи по­е­зи­ја…

Не бра­ним по сва­ку це­ну по­зи­ци­ју ко­ју сам иза­брао, као ан­то­ло­ги­чар. По­ку­ша­вам да по­ја­сним, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, по­вољ­ност та­кве стра­те­ги­је.

Код нас се по­не­кад по­зи­ва­ју на Ели­о­та, од­ре­ђе­не пе­снич­ке гру­па­ци­је, или кри­ти­ча­ри; пре­ма по­тре­би; ни­сам си­гу­ран да је­дан од ње­го­вих кључ­них тек­сто­ва за раз­у­ме­ва­ње мо­дер­не европ­ске по­е­зи­је увек ин­тер­пре­ти­ра­ју на из­во­ран на­чин, ни да у пу­ној ме­ри, кад је реч о не­ким пе­сни­ци­ма, при­ме­њу­ју све ње­го­ве кон­се­квен­це! Сла­же­мо се са Ели­о­том да је књи­жев­на кри­ти­ка „исто то­ли­ко ну­жна ко­ли­ко и ди­са­ње и да нам ни­шта не би сме­та­ло ако би­смо ар­ти­ку­ли­са­ли оно што нам про­ђе кроз гла­ву док чи­та­мо и емо­тив­но до­жи­вља­ва­мо не­ку књи­гу, као и ако би­смо ис­кри­ти­ко­ва­ли свој дух у ње­го­вом вла­сти­том кри­тич­ком де­лу. Јед­на од чи­ње­ни­ца ко­ја би мо­гла да из­би­је на све­тлост да­на у то­ку та­квог про­це­са је­сте на­ша те­жња да док хва­ли­мо не­ког пе­сни­ка, под­вла­чи­мо оне ви­до­ве ње­го­вог де­ла у ко­ји­ма он нај­ма­ње под­се­ћа на не­ког дру­гог. У тим ви­до­ви­ма или де­ло­ви­ма ње­го­вог ства­ра­ла­штва за­ми­шља­мо да ће­мо от­кри­ти оно што је ин­ди­ви­ду­ал­на, свој­стве­на есен­ци­ја чо­ве­ка. Са за­до­вољ­ством се за­др­жа­ва­мо на оно­ме по че­му се тај пе­сник раз­ли­ку­је од сво­јих прет­ход­ни­ка, а на­ро­чи­то од сво­јих не­по­сред­них прет­ход­ни­ка; на­сто­ји­мо да про­на­ђе­мо не­што што се мо­же из­дво­ји­ти да би­смо у том ужи­ва­ли. Ме­ђу­тим, ако при­ђе­мо јед­ном пе­сни­ку без ова­квих пред­ра­су­да, че­сто ће­мо от­кри­ти да не са­мо нај­бо­љи већ и нај­ин­ди­ви­ду­ал­ни­ји де­ло­ви ње­го­вог де­ла мо­гу би­ти они у ко­ји­ма су мр­тви пе­сни­ци ње­го­ви пре­ци, нај­сна­жни­је по­твр­ди­ли сво­ју бе­смрт­ност“ (Т. С. Ели­от, Иза­бра­ни тек­сто­ви, Про­све­та, Бе­о­град 1963; есеј „Тра­ди­ци­ја и ин­ди­ви­ду­ал­ни та­ле­нат“, 34).

Ели­о­то­во схва­та­ње тра­ди­ци­је је ве­о­ма сло­же­но, али је из­ло­же­но бри­љант­но, тј. нај­јед­но­став­ни­је мо­гу­ће. Ели­от не афир­ми­ше је­дан од об­ли­ка тра­ди­ци­је, тј. пре­но­ше­ње из ге­не­ра­ци­је у ге­не­ра­ци­ју, не пре­по­ру­чу­је да се сле­по сле­де пу­те­ви прет­ход­не ге­не­ра­ци­је, да се сле­по и бо­ја­жљи­во при­ве­зу­је за њи­хо­ве успе­хе, ако их је би­ло. Ели­от афир­ми­ше „но­ви­ну“ („но­ви­на“ је бо­ља од „по­на­вља­ња“). При том је овај књи­жев­ни по­ли­граф и уман Ен­глез на­пи­сао и ре­чи ко­је су ве­о­ма ва­жне за схва­та­ње тра­ди­ци­је:

„Тра­ди­ци­ја је ствар ко­ја има мно­го ши­ри зна­чај. Она се не мо­же на­сле­ди­ти, а ако вам је по­треб­на, мо­ра­те је сте­ћи ве­ли­ким тру­дом. Она на пр­вом ме­сту об­у­хва­та осе­ћа­ње исто­ри­је за ко­је, без­ма­ло, мо­же­мо ре­ћи да је нео­п­ход­но сва­ком оном ко би хтео да бу­де пе­сник и по­сле сво­је два­де­сет и пе­те го­ди­не; а то осе­ћа­ње исто­ри­је укљу­чу­је за­па­жа­ње не са­мо оно­га што је про­шло у про­шло­сти, већ и што је са­да­шње у про­шло­сти; осе­ћа­ње исто­ри­је при­си­ља­ва чо­ве­ка да не пи­ше про­жет до ср­жи са­мо сво­јом ге­не­ра­ци­јом, већ са осе­ћа­њем да чи­та­ва европ­ска ли­те­ра­ту­ра по­чев од Хо­ме­ра, и у окви­ру ње чи­та­ва ли­те­ра­ту­ра ње­го­ве соп­стве­не зе­мље, исто­вре­ме­но ег­зи­сти­ра­ју и исто­вре­ме­но са­чи­ња­ва­ју је­дан по­ре­дак. Та­кав исто­риј­ски сми­сао, што зна­чи сми­сао за ван­вре­мен­ско, или за ван­вре­мен­ско и вре­мен­ско узе­то за­јед­но, је­сте оно што јед­ног пи­сца чи­ни тра­ди­ци­о­нал­ним. А то је у исти мах и оно што код пи­сца по­бу­ђу­је нај­сна­жни­ју свест о ње­го­вом ме­сту у вре­ме­ну, о ње­го­вој са­вре­ме­но­сти.

Ни­је­дан пе­сник, ни­је­дан умет­ник не­ма сам за се­бе це­ло­ви­то зна­че­ње, ње­гов зна­чај, оце­на ње­го­вог де­ла је­сте оце­на ње­го­вог од­но­са пре­ма мр­твим пе­сни­ци­ма и умет­ни­ци­ма. Јер не мо­же­те га са­мог оце­њи­ва­ти; мо­ра­те га, ра­ди кон­тра­ста и по­ре­ђе­ња по­ста­ви­ти, ме­ђу мр­тве. Ми­слим да је ово прин­цип есте­тич­ке, а не са­мо исто­риј­ске кри­ти­ке. Ну­жност да се он са­о­бра­зи, укљу­чи, ни­је јед­но­стра­на; оно што се до­га­ђа ка­да се ство­ри не­ко но­во умет­нич­ко де­ло је не­што што се у исти мах де­ша­ва и са свим умет­нич­ким де­ли­ма ко­ја су му прет­хо­ди­ла. По­сто­је­ћи спо­ме­ни­ци обра­зу­ју ме­ђу со­бом је­дан иде­а­лан по­ре­дак ко­ји се мо­ди­фи­ку­је уво­ђе­њем но­вог (уисти­ну но­вог) умет­нич­ког де­ла. По­сто­је­ћи по­ре­дак је пот­пун све док се не по­ја­ви то но­во де­ло; а да би се др­жао ред и по­сле но­ви­не ко­ја се на­мет­ну­ла, чи­тав по­сто­је­ћи по­ре­дак мо­ра да се ма­кар и нај­ма­ње из­ме­ни; и та­ко се од­но­си, сра­зме­ре, вред­но­сти сва­ког умет­нич­ког де­ла по­но­во са­о­бра­жа­ва­ју це­ли­ни; а то пред­ста­вља укла­па­ње ста­рог и но­вог. Сва­ко ко се сло­жи са овом иде­јом о по­рет­ку, о фор­ми европ­ске (…) ли­те­ра­ту­ре, не­ће сма­тра­ти нео­прав­да­ним да са­да­шњост исто то­ли­ко ме­ња про­шлост ко­ли­ко про­шлост упра­вља са­да­шњо­шћу“ (34–35).

Ан­то­ло­ги­ја Не­се­би­чан му­зеј, сва три из­да­ња, упра­во је то и чи­ни­ла, о че­му пи­ше Ели­от: укла­па­ла је ста­ро и но­во у срп­ској по­е­зи­ји XX ве­ка, ува­жа­ва­ју­ћи из­ве­сна ели­о­тов­ска ме­ри­ла, али и дру­га. Јер то укла­па­ње је би­ло про­ба, тзв. ве­ли­ких срп­ских пе­сни­ка, и та про­ба је при­ме­њи­ва­на ла­га­но, стр­пљи­во, оба­зри­во, и би­ла је из­раз са­о­бра­же­ња, са­ста­вља­ча ко­ји ни­је имао на­ме­ру, по­пут јед­ног срп­ског књи­жев­ног кри­ти­ча­ра с по­чет­ка XX ве­ка, да бу­де не­по­гре­ши­ви су­ди­ја, књи­жев­ни са­мо­др­жац!

Ве­ру­је­мо да је Ели­от на нај­са­же­ти­ји мо­гу­ћи на­чин ту­ма­чио од­нос из­ме­ђу пе­сни­ка и про­шло­сти, за­то ци­ти­ра­мо и тај део ње­го­вог есе­ја:

„Пе­сник не мо­же да при­ми про­шлост као не­ку па­сти­лу, не­ку нео­бја­шњи­ву пи­лу­лу, ни­ти мо­же ис­кљу­чи­во да се фор­ми­ра на јед­ном или дво­ји­ци пе­сни­ка ко­ји­ма се ин­тим­но ди­ви, ни­ти пак мо­же ис­кљу­чи­во да се на­дах­не јед­ном епо­хом ко­ју ви­ше во­ли. Пр­ви је на­чин не­до­пу­стив, дру­ги је зна­чај­но ис­ку­ство мла­ди­ћа, а тре­ћи је при­јат­на и ве­о­ма по­жељ­на до­пу­на. Пе­сник мо­ра би­ти до­вољ­но све­стан глав­но­га то­ка ко­ји ни­ка­ко не мо­ра не­по­гре­шно да про­ла­зи кроз оне ко­ји ужи­ва­ју нај­ве­ћи углед. Ње­му мо­ра би­ти пот­пу­но ја­сна очи­глед­на чи­ње­ни­ца да се умет­ност ни­ка­да не мо­же по­пра­ви­ти, али ни да пред­мет умет­но­сти не мо­же ни­ка­да би­ти исти. Ње­му мо­ра би­ти ја­сно да се дух Евро­пе – дух ње­го­ве вла­сти­те зе­мље – дух за ко­ји ће вре­ме­ном на­у­чи­ти да је мно­го ва­жни­ји од ње­го­вог лич­ног ду­ха – ме­ња и да та про­ме­на пред­ста­вља раз­вој ко­ји ни­шта не оста­вља En ro­u­te, и да, за­хва­љу­ју­ћи ње­му не ста­ре ни Шек­спир ни Хо­мер, ни­ти цр­те­жи на сте­њу ко­је су на­цр­та­ли цр­та­чи из маг­да­ле­ни­не епо­хе. Да тај раз­вој, мо­жда ра­фин­ман, ком­пли­ка­ци­ја сва­ка­ко, не зна­чи са гле­ди­шта умет­ни­ка ни­ка­кво по­бољ­ша­ње. Мо­жда чак ни са гле­ди­шта пси­хо­ло­га, или бар не у оној ме­ри у ко­јој ми то за­ми­шља­мо; мо­жда је са­мо на кра­ју кра­је­ва тај раз­вој за­сно­ван на јед­ној ком­пли­ко­ва­ној еко­но­ми­ци и ин­ду­стри­ји. Ме­ђу­тим раз­ли­ка из­ме­ђу са­да­шњо­сти и про­шло­сти са­сто­ји се у то­ме што све­сна са­да­шњост пред­ста­вља свест о про­шло­сти у ме­ри и на на­чин на ко­ји про­шлост ни­ка­да не мо­же да по­ка­же да је све­сна се­бе…“ (исто, 36)

Ве­о­ма сам за­хва­лан због ових ре­чи, што су уоп­ште на­пи­са­не, јер мо­гу да по­мог­ну, и по­ма­га­ле су, ка­да сам са­ста­вљао сво­ју ан­то­ло­ги­ју срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка.

Иако ни­је био бо­го­слов, ен­гле­ски пе­сник је на убе­дљив на­чин по­ка­зао и до­ка­зао – шта је истин­ски сми­сао ПРО­ГРЕ­СА УМЕТ­НИ­КА, ПЕ­СНИ­КА. Опи­сао је на са­жет на­чин да је трај­но пот­чи­ња­ва­ње умет­нич­ког ја, „она­квог ка­кво је у не­ком од­ре­ђе­ном тре­нут­ку, не­че­му вред­ни­јем“, из­раз су­штин­ског про­гре­са ко­ји је „трај­но са­мо­жр­тво­ва­ње, трај­но по­ни­шта­ва­ње соп­стве­не лич­но­сти“ (37).

До­дир­нуо је Ели­от и фе­но­мен „по­ште­не кри­ти­ке“ и „та­на­них оце­на усме­ре­них на по­е­зи­ју, а не на пе­сни­ка“.

„Ако пра­ти­мо збр­ка­не по­ви­ке но­вин­ских кри­ти­ча­ра и га­ла­му оп­штих по­на­вља­ња ко­ја их сле­ди, чу­ће­мо ве­ли­ки број пе­снич­ких име­на; ако не тра­жи­мо це­ло­му­дре­но зна­ње, већ ужи­ва­ње у по­е­зи­ји и ако упи­та­мо за не­ку пе­сму, рет­ко ће­мо је на­ћи. По­ку­шао сам да ис­так­нем од­нос из­ме­ђу јед­не пе­сме и оста­лих пе­са­ма дру­гих пи­са­ца и на­зна­чио сам кон­цеп­ци­ју по­е­зи­је као жи­ве це­ли­не чи­та­ве по­е­зи­је ко­ја је ика­да на­пи­са­на. Дру­ги аспект ове Без­лич­не те­о­ри­је о по­е­зи­ји је од­нос пе­сме пре­ма ауто­ру. По­мо­ћу јед­не ана­ло­ги­је на­го­ве­стио сам да се дух зре­лог пе­сни­ка не раз­ли­ку­је од ду­ха не­зре­лог пе­сни­ка бу­квал­но по вред­но­сти ње­го­ве ‘лич­но­сти’, ни­ти по то­ме што је ну­жно за­ни­мљи­ви­ји, или ‘има ви­ше да ка­же’, већ по то­ме што је он утан­ча­ни­је уса­вр­шен ме­ди­јум у ко­ме на­ро­чи­та, или вр­ло ра­зно­ли­ка осе­ћа­ња мо­гу сло­бод­но да сту­пе у но­ве ком­би­на­ци­је“ (37–38). Од ко­ри­сти су би­ли и ови ре­до­ви:

„Пе­сни­ков дух је у ства­ри не­ка вр­ста по­су­де у ко­јој се ску­пља­ју и го­ми­ла­ју без­број­на осе­ћа­ња, фра­зе, сли­ке ко­је ту оста­ју све док се не оку­пе сви чи­ни­о­ци ко­ји мо­гу да се сје­ди­не и обра­зу­ју но­ву сло­же­ни­цу.

Ако упо­ре­ди­те не­ко­ли­ко ре­пре­зен­та­тив­них од­ло­ма­ка по­е­зи­је ви­де­ће­те ко­ли­ко је огром­на ра­зно­ли­кост ме­ђу ти­по­ви­ма ком­би­на­ци­ја и исто та­ко ће­те уви­де­ти да сва­ки по­лу­е­тич­ки кри­те­ри­јум ‘уз­ви­ше­ног’ пот­пу­но про­ма­ши циљ“ (39).

Ели­от да­кле зна да пе­сник:

„ни на ко­ји на­чин не мо­же би­ти зна­ча­јан, ни­ти за­ни­мљив по сво­јим лич­ним емо­ци­ја­ма, по емо­ци­ја­ма ко­је су иза­зва­ли од­ре­ђе­ни до­га­ђа­ји у ње­го­вом жи­во­ту. (…)

При­ли­ком пи­са­ња по­е­зи­је има мно­го то­га што мо­ра би­ти све­сно и на­мер­но. У ства­ри, рђав пе­сник је обич­но не­све­стан та­мо где тре­ба да бу­де све­стан, и све­стан где тре­ба да бу­де не­све­стан. Обе те гре­шке га чи­не ‘лич­ним’. По­е­зи­ја ни­је пу­шта­ње на во­љу емо­ци­ји, већ бе­жа­ње од емо­ци­ја; она ни­је из­раз лич­но­сти, већ бе­жа­ње од лич­но­сти. Али сва­ка­ко, са­мо они ко­ји има­ју сво­ју лич­ност и сво­је емо­ци­је зна­ју шта зна­чи же­ле­ти да се по­бег­не од њих“ (41).

Из­вр­стан Ели­о­тов есеј ов­де је, на­дам се, из­вор­но ин­тер­пре­ти­ран; ме­ђу­тим, он нам до кра­ја ни­је мо­гао по­мо­ћи баш за­то што је те­жио да се за­у­ста­ви на гра­ни­ци ме­та­фи­зи­ке и ми­сти­ке где на­ша ан­то­ло­ги­ја по­чи­ње, до­и­ста. Ме­ђу­тим, нај­ве­ћи део то­га есе­ја је из­вр­стан, јер од­вра­ћа „ин­те­ре­со­ва­ње од пе­сни­ка у ко­рист по­е­зи­је“, јер је то услов ну­жан да се до­ђе до пра­вил­ни­је или пра­вед­ни­је оце­не ствар­не по­е­зи­је, у кон­крет­ном слу­ча­ју по­е­зи­је об­ја­вљи­ва­не у пе­ри­о­ду 1900–2001. го­ди­не на срп­ском је­зи­ку.

Тај есеј је да­ти­ран: 1919. го­ди­на.

Ко­ли­ко је срп­ских пе­сни­ка де­вет­на­ест го­ди­на пре то­га, и осам­де­сет јед­ну го­ди­ну по­сле то­га, би­ло све­сно чи­ње­ни­це да је „умет­нич­ка емо­ци­ја без­лич­на“? Ели­от зна си­гур­но 1919. го­ди­не да „пе­сник не мо­же до­сти­ћи ту без­лич­ност ако се пот­пу­но не пре­да де­лу пред со­бом. Он ве­ро­ват­но не­ће са­зна­ти шта тре­ба да се учи­ни док не бу­де жи­вео у оно­ме што ни­је ис­кљу­чи­во са­да­шњост, већ са­да­шњи тре­ну­так про­шло­сти, док не по­ста­не све­стан, не оно­га што је мр­тво, већ оно­га што жи­ви“.

По­све­ти­ли смо, прак­тич­но и те­о­риј­ски, при­ли­ком из­ра­де на­ше ан­то­ло­ги­је, по­себ­ну па­жњу ства­ра­лач­ком раз­во­ју, књи­жев­ној по­ли­гра­фи­ји и по­себ­но, по­ку­ша­ва­ју­ћи да по­пу­ни­мо функ­ци­је кри­ти­ке, ко­ју је срп­ска књи­жев­на кри­ти­ка из­не­ве­ри­ла. Кри­ти­ко­ва­ли смо же­сто­ко уло­гу кри­ти­ке у усме­ра­ва­њу умет­но­сти да слу­жи ци­ље­ви­ма ван се­бе са­ме. Дир­ну­ли смо у та­бу те­ме и за­блу­де срп­ске кул­ту­ре XX ве­ка.

Ка­ква је уло­га кри­ти­ке? Ту је, опет, Ели­от ре­као под­сти­цај­не ства­ри:

„Чо­век би прет­по­ста­вио да је кри­ти­ка ме­сто ти­хог, ко­о­пе­ра­тив­ног ра­да. И ако је ду­жност кри­ти­ча­ра да оправ­да сво­ју ег­зи­стен­ци­ју, мо­гло би се прет­по­ста­ви­ти да он тре­ба да на­сто­ји да ди­сци­пли­ну­је сво­је лич­не пред­ра­су­де и на­стра­но­сти – оне сла­бо­сти ко­ји­ма смо сви под­ло­жни – и да у за­јед­нич­кој же­љи те­жи ка ствар­ном су­ду ускла­ди сво­је раз­ли­ке са раз­ли­ка­ма што ве­ћег бро­ја сво­јих ко­ле­га“ (исто, 45).

Ме­ђу­тим, у срп­ској књи­жев­ној кри­ти­ци од 1901. го­ди­не до 2001. го­ди­не су­ви­ше има при­ме­ра, чак и дра­стич­них, ко­ји до­ка­зу­ју и по­твр­ђу­ју да ни­је би­ло та­ко. Ни­је оства­ре­на ве­ли­ка и уни­вер­зал­на мо­гућ­ност, „ко­о­пе­ра­тив­не ак­тив­но­сти, са да­љом мо­гућ­но­шћу да се до­ђе до не­чег што се на­ла­зи из­ван нас и што се про­ви­зор­но мо­же на­зва­ти исти­ном“ (Ели­от, исто, 53).

На­ша ан­то­ло­ги­ја је, од по­чет­ка, вред­но­ва­ла ви­ше то­га, пре све­га, до­стиг­ну­ћа књи­жев­них по­ли­гра­фа, књи­жев­не по­ли­гра­фи­је. Ни­ка­ко ли­ри­зам („пр­ви сту­пањ по­е­зи­је“). Вред­но­ва­ла је, ако то ни­је мо­жда пре­гру­бо ре­че­но: дру­ги и тре­ћи сту­пањ по­е­зи­је на­ста­ле у пе­ри­о­ду 1900–2001. го­ди­не. Та­мо где је би­ло тог дру­гог и тре­ћег ступ­ња, ма­кар и у на­зна­ка­ма, у фраг­мен­ти­ма. Вред­но­ва­ла је за­пи­та­ност о сми­слу по­сто­ја­ња пре све­га. И нај­ви­ше је вред­но­ва­ла, нај­ви­ши сту­пањ по­е­зи­је, онај ко­ји има ре­ли­гиј­ско свој­ство. Рад на овој ан­то­ло­ги­ји био је ве­о­ма от­кри­ва­лач­ки, по­се­бан, сло­жен, на­по­ран; тра­јао је до по­след­њег ча­са, до овог тре­нут­ка кад пи­шем и ову сту­ди­ју; као што ће се на­ста­ви­ти и по­сле у ње­ном са­ста­вља­чу. Док се бу­де штам­па­ла књи­га у ко­јој ће би­ти обе­ло­да­њен.

Вре­ме кул­ту­ре ни­ка­да не про­ла­зи, јер пра­ва кул­ту­ра ни­је ни­ка­да ни сти­гла у це­ли­ни на те­рен Ср­би­је у раз­ма­ку од 1900. до 2001. го­ди­не!

Те­шке ре­чи, на жа­лост. Исто та­ко ни вре­ме по­е­зи­је ни­ка­да не про­ла­зи. Тра­ге­ди­ја срп­ске кул­ту­ре XX ве­ка, на­рав­но и срп­ске по­е­зи­је, би­ла је у то­ме што је био вр­ло, вр­ло ма­ли број кри­ти­ча­ра ко­ји су има­ли да­ра, ба­рем оно­ли­ко ко­ли­ко су има­ли до­бри пе­сни­ци!

Због то­га је би­ло мо­гу­ће да не­да­ро­ви­ти и уобра­же­ни кри­ти­ча­ри фал­си­фи­ку­ју и фа­во­ри­зу­ју пе­сни­ке, ко­ји се ни­су при­ма­кли сли­ци Уни­вер­зал­ног чо­ве­ка, аске­зи са­мо­пре­го­ра и хе­рој­ства, ус­по­ста­вља­ња из­вор­ног по­рет­ка ства­ри, зла­ту про­чи­шће­не ду­ше, Злат­ном вр­ту и пра­сли­ци све­та ко­ја не­про­ла­зно жи­ви у све­ту.

Та­ко је у том сми­слу, ан­то­ло­ги­ја Не­се­бич­ни му­зеј Plus ul­tra, прак­тич­но и те­о­риј­ски, ду­хов­но, по­ди­гла ду­го оче­ки­ва­ни уста­нак, ко­ји ни­ка­да не мо­же би­ти угу­шен, баш за­то што у ње­му има оку­пље­них на јед­ном ме­сту за бу­ду­ћа вре­ме­на, не са­мо оних 150 уста­ни­ка и иза­бра­ни­ка, већ чи­та­ва вој­ска фа­та­мор­га­на и ви­зи­ја јед­ног дру­га­чи­јег по­и­ма­ња срп­ске кул­ту­ре и по­е­зи­је.

Јер ова ан­то­ло­ги­ја је са­чи­ње­на, да па­ра­фра­зи­рам јед­ну од сво­јих пе­са­ма, да са­ма се­бе не­гу­је и го­ри на соп­стве­ној ва­три, да су­де­лу­је у кул­ту аске­зе, да се пре­тва­ра у Ди­о­ни­са да би би­ла раш­че­ре­че­на, да би буд­на сту­пи­ла пре­ко пра­га смр­ти и за­бо­ра­ва, ка­ко би се Би­ланс срп­ске кул­ту­ре и по­е­зи­је XX ве­ка по­чи­стио и до­био сво­је веч­но об­лич­је… Она је отво­ре­ни иза­зов и у бли­ској и да­љој бу­дућ­но­сти ис­тра­жи­ва­чи­ма друк­чи­јих уве­ре­ња да по­ку­ша­ју да са­ста­ве се­ри­је друк­чи­јих, чак и про­тив-књи­га, јер од то­га не­ће би­ти ште­те, по­што је бу­ме­ранг у књи­жев­но­сти про­дук­ти­ван. Ан­то­ло­ги­ја, ка­ко смо је за­ми­сли­ли и осми­сли­ли, са­др­жи у се­би, ви­ше од три­де­се­так при­кри­ве­них ан­то­ло­ги­ја, али то не­ка от­кри­ва­ју ка­ко са­да­шњи та­ко и бу­ду­ћи чи­та­о­ци…

Чи­та­ју­ћи мо­дер­не ан­то­ло­ги­је ко­је су има­ле ам­би­ци­ју да пред­ста­ве мо­дер­ну срп­ску по­е­зи­ју, по­е­зи­ју мо­дер­ни­зма, ан­то­ло­ги­ча­ри, још ви­ше књи­жев­ни исто­ри­ча­ри и књи­жев­ни кри­ти­ча­ри, ба­ви­ли су се и те­о­риј­ским про­бле­ми­ма те по­е­зи­је; ме­ђу­тим, на­ма се чи­ни да ни­је усле­ди­ла по­жељ­на књи­жев­но-кри­тич­ка син­те­за. Не­ма до­вољ­но мо­но­гра­фи­ја и сту­ди­ја чак и о нај­по­зна­ти­јим међу­рат­ним пе­сни­ци­ма; не­ма их до­вољ­но ни о нај­и­стак­ну­ти­јим по­сле­рат­ним пе­сни­ци­ма… Ни­смо про­чи­та­ли ва­ља­ни­ју сту­ди­ју о есе­ји­стич­ким ра­до­ви­ма, ре­ци­мо Све­ти­сла­ва Сте­фа­но­ви­ћа, Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, Ста­ни­сла­ва Ви­на­ве­ра, Ми­ло­ша Цр­њан­ског…

Вр­ло су ту­жне те не­кри­тич­ке при­че по­је­ди­них кри­ти­ча­ра о тзв. ве­ли­кој по­сле­рат­ној пе­снич­кој Трој­ци: ако озбиљ­ни­је про­су­ди­мо са гле­ди­шта це­ли­на опу­са њи­хо­вих ауто­ра. Уоп­ште ре­че­но, у по­сле­рат­ној срп­ској кул­ту­ри, нај­и­стак­ну­ти­ји срп­ски пе­сни­ци ни­су би­ло ко у ње­ним окви­ри­ма: они су за­по­се­ли сви од­ре­да нај­и­стак­ну­ти­ја уред­нич­ка ме­ста и дру­ге по­зи­ци­је: они има­ју „бла­го­слов“ го­спо­да­ра мо­ћи и па­ра!…

Ко­рум­пи­ра­ли су – на овај или онај на­чин – мно­ге мла­де пе­сни­ке од се­бе (об­ја­вљу­ју­ћи им књи­ге, раз­у­ме се!), сад је до­шло вре­ме да се све­де ра­чун.

Да се, за­и­ста, под­ву­че цр­та…

(Мирослав Лукић, Уметност маховине, Едиција Браничево, Пожаревац 2003, 163–169)

 

Штампано у најновијем двоброју књ.  часописа БРАНИЧЕВО 3-4/2011, у темату посвећеном Књижевној критици и проветравању критичарских ложа

Advertisements