Ознаке


Сле­де­ћа так­са­тив­на по­де­ла књи­жев­них кри­ти­ча­ра на глав­не ти­по­ве и њи­хо­ве ва­ри­је­те­те ре­зул­тат је сту­ди­о­зног ра­да и ми­ну­ци­о­зне ана­ли­зе ти­ма ода­бра­них екс­пе­ра­та ко­ји су вр­ши­ли си­сте­мат­ско осма­тра­ње књи­жев­ног жи­во­та у Ср­би­ји то­ком по­след­њих два­де­се­так го­ди­на.

Ова си­сте­ма­ти­за­ци­ја – ина­че пи­о­нир­ски по­ду­хват у на­шој кул­ту­ри, не об­у­хва­та озбиљ­не књи­жев­не кри­ти­ча­ре, ко­ји пра­ве ства­ра­лач­ке син­те­зе од књи­жев­но-исто­риј­ских то­ко­ва и чи­је су ин­тер­пре­та­ци­је уте­ме­ље­не ка­ко у лич­ном до­жи­вља­ју књи­жев­ног де­ла та­ко и у ду­бин­ском по­зна­ва­њу ње­го­ве ге­не­зе и ко­ре­ла­ци­ја.

По­де­ла се од­но­си пре­вас­ход­но на ли­те­рар­не кри­ти­ча­ре ко­ји су на вол­ше­бан на­чин ушли у књи­жев­не ло­же или на­ста­ли пре­са­ђи­ва­њем из јед­ног књи­жев­ног ку­ло­а­ра у дру­ги.

То су упра­во они „кри­ти­ци“ чи­јој смо по­ша­сти у по­след­ње вре­ме из­ло­же­ни, а ко­ји ће се са­ми пре­по­зна­ти и не­ће, на­рав­но, ни­ма­ло бла­го­на­кло­но гле­да­ти на ову си­сте­ма­ти­за­ци­ју.

Би­ци­кли­ста

Кри­ти­чар ко­ји на­пре­ду­је у ка­ри­је­ри та­ко што га­зи оне ис­под се­бе, а згу­рен, по­пут би­ци­кли­сте у на­пре­до­ва­њу, жа­бље снис­хо­дљи­во гле­да у оне из­над се­бе. Уко­ли­ко, да­кле, до­ле ви­ше га­зи, то му је кич­ма са­ви­тљи­ви­ја пре­ма они­ма од ко­јих ње­го­во на­пре­до­ва­ње за­ви­си. Овај тип кри­ти­ча­ра код нас је ве­о­ма рас­про­стра­њен.

Сме­тлар

Кри­ти­чар ко­ји сма­тра да му је ду­жност да при­ку­пља књи­жев­но сме­ће, да га про­у­ча­ва и по­диг­не на пи­је­де­стал углед­них књи­жев­них оства­ре­ња. Ве­о­ма че­сто он то по­сти­же и до­де­љи­ва­њем књи­жев­них на­гра­да. Овај тип кри­ти­ча­ра на­ро­чи­то не­гу­је рад са књи­жев­ним под­млат­ком, од­стра­њу­ју­ћи из тог под­млат­ка пра­ве та­лен­те.

Хи­ги­је­ни­чар

Ва­ри­је­тет сме­тла­ра. По­све­ћу­је се књи­жев­ном ле­шу, уми­ва га, до­те­ру­је, шмин­ка и при­пре­ма за са­хра­ну.

Ло­го­ре­и­чар

Кри­ти­чар обо­лео од ло­го­ре­је, чи­ји је крај­њи ис­ход ГЛА­СИ­ТИС. У том слу­ча­ју кри­ти­ча­рев је­зик се, ка­ко пи­ше у ме­ди­цин­ском уџ­бе­ни­ку, бр­зо на­ду­је, за­тим по­бе­ли. На­у­ка је утвр­ди­ла да услед пре­те­ра­ног на­пре­за­ња је­зич­ког апа­ра­та до­ла­зи до ве­ли­ког гу­бит­ка ви­та­ми­на Б1, а тај се де­фи­цит ма­ни­фе­сту­је упра­во за­па­ље­њем и бе­ље­њем. Да би се по­сти­гло из­ле­че­ње, ко­ри­сти се пут у струч­ном жар­го­ну по­знат као ЕХ IUVAN­TI­BUS.

Кри­ти­чар на па­ру

У овом слу­ча­ју има­мо два зна­че­ња: кри­ти­чар ко­ји до­би­ја па­ре од ра­зних фон­да­ци­ја и мо­ра пу­ном па­ром да од­ра­ђу­је оба­ве­зу; па­ра­у­че­ни кри­ти­чар ко­ји о па­ра­а­у­то­ри­ма пи­ше сво­је па­ра­кри­ти­ке.

Мла­ди лав или пе­тао-ки­ки­рез

Ово зна­че­ње при­лич­но је ја­сно и не зах­те­ва до­дат­но ту­ма­че­ње.

До­бро тем­пе­ри­ра­ни кри­ти­чар

Сле­де­ћа раз­вој­на фа­за МЛА­ДОГ ЛА­ВА или ПЕ­ТЛА-КИ­КИ­РЕ­ЗА. Кад се ва­ља­но на­шти­му­је (тем­пе­ри­ра), до­бро тем­пе­ри­ра­ни кри­ти­чар је­сте онај по ко­ме се до­бро сви­ра та­ко што се у пра­во вре­ме при­ти­сне пра­ва дир­ка. Та­да он ода­је же­ље­ни тон.

Кро­јач ца­ре­вог но­вог оде­ла

Вр­хун­ски мај­стор свог по­сла. Као што зна­мо, не са­мо што је пу­бли­ка би­ла убе­ђе­на да цар но­си из­у­зет­но вред­но ру­хо, већ је и сам цар уобра­зио да је то та­ко. Ана­ли­за са­вре­ме­не срп­ске по­е­зи­је по­твр­ђу­је те­зу да је ин­тер­вен­ци­ја де­ча­ка са­мо про­зир­на пе­да­го­шко-ди­дак­тич­ка на­ме­ра ауто­ра и да ње­гов ус­клик: „Па цар је го!“ – ни­ко ни­је чуо, ни­ти узео за озбиљ­но. Кри­ти­чар – кро­јач но­вог оде­ла увек на­сту­па са сво­јим по­моћ­ни­ци­ма: шу­сте­ром, ка­и­ша­ром, дуг­ме­та­ром и не­ко­ли­ци­ном про­фе­си­о­нал­них при­ши­ва­те­ља. Ве­о­ма че­сто се до­га­ђа да го­ли цар сво­јим не­по­сто­је­ћим ру­хом за­ве­де чи­та­ве ге­не­ра­ци­је спи­са­тељ­ских та­ле­на­та и да за­блу­ду на­кон ду­гих пар­ни­ца с оште­ће­ним ауто­ри­ма (о чи­та­тељ­ству да и не го­во­ри­мо) мо­ра да утвр­ди тек Ви­со­ки Три­бу­нал Вре­ме­на. Та­да се, с јед­не стра­не, го­во­ри о ме­ан­дри­ра­њу то­ко­ва на­ше књи­жев­но­сти, с дру­ге стра­не већ су, ме­ђу­тим, на сце­ни но­ви на­ги цар и но­ви кро­јач ње­го­вог оде­ла.

Те­лал

Кри­ти­чар ко­ји те­ла­ли (хва­ли, ре­кла­ми­ра, про­ду­ци­ра…). Као што зна­мо, те­лал ни­кад не те­ла­ли оно што он сам ми­сли већ оно што му је на­ло­же­но. Осим то­га, он ве­о­ма де­ло­твор­но ком­би­ну­је вул­гар­но са не­у­ким, по­сти­жу­ћи та­ко у сво­јим ин­тер­пре­та­ци­ја­ма про­до­ран глас ви­со­ке фре­квен­ци­је ко­ји на сен­зи­бил­ни­је ухо де­лу­је по­пут тре­шта­ња на­зал­ног ори­јен­тал­ног на­пе­ва. У не­ким кра­је­ви­ма је овај тип кри­ти­ча­ра по­знат и под име­ном ЛО­ЖАЧ. Прет­по­ста­вља се да се при­том ми­сли на ње­го­во ан­га­жо­ва­ње у од­ре­ђе­ној ли­те­рар­ној ло­жи.

На­та­пе­тар

За раз­ли­ку од та­пе­та­ра, на­та­пе­тар, као што му име ка­же, по­ста­вља сво­ју жр­тву на та­пет (стуб сра­ма, ло­ма­чу). Реч је о кри­ти­ча­ру с ја­сно из­ра­же­ним џе­лат­ским ин­стинк­том. Ка­рак­те­ри­стич­но је да свој по­сао ра­ди с остра­шће­ним ужи­ва­њем, по мо­гућ­но­сти у но­ви­на­ма с нај­ве­ћим ти­ра­жом.

Па­мет­ни кри­ти­чар

Ва­ри­је­тет НА­ТА­ПЕ­ТА­РА. Ов­де се ми­сли на осо­би­ну „па­мет­не бом­бе“, ко­ја се из без­бед­не да­љи­не ве­о­ма до­бро на­во­ди, ак­ти­ви­ра и ра­за­ра та­мо где тре­ба.

Ен­де­ми­чар

Овај кри­ти­чар се од­ли­ку­је ен­дем­ским, тј. ло­кал­ним и за­ви­чај­ним кри­ти­ка­ма. Чак и ако де­лу­је у Бе­о­гра­ду, он ту сво­ју на­ви­ку уто­ли­ко пр­ко­сни­је упра­жња­ва. Ње­го­ва нео­ства­ре­на ам­би­ци­ја је­сте, ме­ђу­тим, да по­ста­не кри­ти­чар епи­де­ми­чар – да­кле онај чи­је ће кри­ти­ке, по­пут епи­де­ми­је, да осво­је свет.

Та­ман кри­ти­чар

Ни­је до­био име због при­гу­ше­ног сја­ја сво­је кри­ти­чар­ске ауре, већ због то­га што по­пут глад­ног тер­ми­та та­ма­ни соч­на и све­жа књи­жев­на оства­ре­ња чи­ме омо­гу­ћа­ва сво­јим ин­сек­то­ид­ним при­ја­те­љи­ма – књи­жев­ним гњи­да­ма, ба­ле­га­ри­ма, бу­ба­шва­ба­ма, бу­ба-увла­ка­ча­ма и њи­ма срод­ним жо­ха­ри­ма да оства­ре свој пост­мо­дер­ни­стич­ки Le­ben­sra­um.

Аме­би­чар – лут­кар

По нај­но­ви­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма из кру­га нео­дар­ви­ни­ста, не­по­бит­но је утвр­ђе­но да се ге­не­за овог кри­ти­ча­ра не од­ви­ја по раз­вој­ним ета­па­ма свој­стве­ним ви­шим си­са­ри­ма, већ да њи­хов раз­вој под­ра­зу­ме­ва са­мо две фа­зе: аме­бе и лут­ка­ре.

Кри­ти­ча­ри-аме­бе (нај­ни­жег фор­ма­та, као што им име го­во­ри) ши­ре се (упра­во због то­га) де­о­бом и бр­зи­ном ге­о­ме­триј­ске про­гре­си­је, ра­за­ра­ју­ћи жи­во књи­жев­но тки­во. Ка­да по­ста­ну лут­ке, уча­у­ре се у књи­жев­ни лист, ча­со­пис, три­би­ну, те­ле­ви­зи­ју и из­да­вач­ку ку­ћу или фа­кул­тет. Ре­ге­не­ри­шу се про­из­во­де­ћи сво­је ду­хов­не кло­но­ве.

Кла­ни­чар

Кри­ти­чар ко­ји фор­си­ра од­ре­ђе­ни клан, а тај клан фор­си­ра ње­га. Пре­ко­вре­ме­но за­ра­ђу­је ко­љу­ћи (књи­жев­ност) по ку­ћа­ма (из­да­вач­ким). На­кон оба­вље­ног по­сла он тран­жи­ра остат­ке, та ли­те­рар­на де­ла по­ста­ју или обич­не до­ма­ће по­лут­ке или фран­цу­ска пост­мо­дер­ни­стич­ка об­ра­да.

(Из књи­ге есе­ја О ме­лан­хо­ли­ји европ­ског ин­те­лек­ту­ал­ца, Про­све­та, Бе­о­град 1998)

 

Штампано у најновијем двоброју књ. часописа БРАНИЧЕВО 3-4/2011, у темату посвећеном књижевној критици и проветравању критичарских ложа 

Advertisements