Ознаке


Иси­до­ра Се­ку­лић у ан­то­ло­гиј­ском огле­ду „Ис­ток у при­по­вет­ка­ма Иве Ан­дри­ћа“ од­ре­ђу­је свет овог пи­сца као ис­точ­њач­ки. За њу је Ан­дрић при­по­ве­дач чи­је де­ло но­си од­ли­ке ис­точ­њач­ког на­чи­на при­по­ве­да­ња: од­су­ство пси­хо­ло­шке ана­ли­зе, од­су­ство ди­ја­ло­га, при­по­ве­да­ње на­лик на усме­но при­ча­ње, од­су­ство бур­жо­а­ског жи­во­та, но­си­о­ци до­га­ђа­ја су увек му­шкар­ци, моћ сугести­је… Та оце­на из­ре­че­на 1923. по­ка­за­ла се тач­ном и у де­ли­ма ко­је је ка­сни­је на­пи­сао и об­ја­вио. Ов­де тре­ба још до­да­ти: нај­ве­ће умет­нич­ке до­ме­те до­сти­гао је у де­ли­ма ко­ја го­во­ре о ду­бо­кој про­шло­сти Бо­сне. Уко­ли­ко се при­бли­жа­вао вре­ме­ну у ко­ме је жи­вео, по­ста­јао је бле­ђи, не­у­вер­љи­ви­ји, про­се­чан („Го­спо­ђи­ца“, „Зе­ко“). О вре­ме­ну по­сле 1945. ни­је ни пи­сао, мо­жда тек не­ку при­по­вет­ку, спо­ра­дич­но. Са­вре­ме­ни жи­вот и из­град­ња но­вог дру­штве­ног по­рет­ка ни­су га за­ни­ма­ли, остао је за­тво­ре­них чу­ла за кри­ко­ве и ужа­се са­вре­ме­не све­сти. Од зва­нич­не кри­ти­ке и вла­сти био је обо­жа­ван, сла­вљен.

Мо­жда је ми­слио ка­ко је ре­као све што је имао да ка­же. Зар у ли­ко­ви­ма па­ша и ве­зи­ра из „Трав­нич­ке хро­ни­ке“ ни­је при­ка­зао до­вољ­но на­сил­ни­ка диг­ну­тих на сте­пен сим­бо­ла?! Ко уме да чи­та, не­ка се до­се­ти. Мо­жда се пла­шио по­на­вља­ња, ре­гре­си­је… у сва­ком слу­ча­ју, књи­гу са са­вре­ме­ном те­ма­ти­ком, књи­гу о свом вре­ме­ну ни­је на­пи­сао.

Сум­њи­во у це­лој ства­ри је то да Ан­дрић, по­сло­вич­но „сми­ре­ни и му­дри“ Ан­дрић ни­је имао шта да ка­же. То је од­су­ство слу­ха за свет ко­ји га окру­жу­је. Ћу­та­ње је мо­гло да зна­чи да­ва­ње за пра­во и злу ко­је се чи­ни, ма­кар и у име не­ке „све­тле бу­дућ­но­сти“. Као пр­ви чо­век срп­ске књи­жев­но­сти мо­гао је на дру­ге пи­сце да де­лу­је обес­хра­бру­ју­ће: „По­гле­дај­те, ка­ко је Ан­дрић уман и го­спод­ствен, за­што да се пе­тља­те са ствар­но­шћу?“, као да су го­во­ри­ли др­жав­ни чи­нов­ни­ци. Та ха­ла­бу­ка са Ан­дри­ћем, та не­ча­сна игра вла­сти са њим, од ко­је се он ни­ка­да ни­је огра­дио си­гур­но мно­го го­во­ри о ње­му, то за­тва­ра­ње очи­ју пред уки­да­њем сло­бо­де збо­ра и до­го­во­ра, сло­бод­ног из­но­ше­ња ми­сли и не­ча­сно ди­за­ње на трон бо­га обич­ног смрт­ни­ка и За­ко­на о за­шти­ти ње­го­вог име­на и ли­ка, а да ни­јед­ним рет­ком ни­је из­ра­зио своје не­сла­га­ње, си­гур­но му не слу­жи на част. Ан­дрић је ћу­тао о по­ја­ва­ма свог вре­ме­на. И као чо­век и књи­жев­но.

Зло увек има јед­но ли­це и ко га је ви­део не мо­же се пра­ви­ти да га ни­је ви­део. Ако га не име­ну­је, са­у­че­сник је и пре­ћут­но га одо­бра­ва. Ци­ни­ци и ли­це­ме­ри ка­жу: жи­вот је сло­жен. Том ре­че­ни­цом оправ­да­ни су (или за­та­шка­ни) мно­ги зло­чи­ни. Ако је књи­жев­ност не име­ну­је, шта је не­го пу­ка игра, по­год­на за раз­би­бри­гу? Шта је, он­да, књи­жев­ност? Шта је ње­но оправ­да­ње?

Ту се тре­ба вра­ти­ти на ону сли­ку из чи­тан­ке: Се­де: Ћо­сић, Ти­то, Ан­дрић.

Она све го­во­ри.

Ис­под по­јав­них об­ли­ка и до­га­ђа­ја Ан­дрић је тра­жио ду­бље зна­ке по­сто­ја­ња. Мост сто­ји ве­чан, са­мо се ге­не­ра­ци­је сме­њу­ју („На Дри­ни ћу­при­ја“). Смрт је иста за све, али је увек по­је­ди­нач­на. Та­ко је Ан­дри­ће­во вре­ме но­си­ло мно­го по­себ­ног, по­је­ди­нач­ног, а књи­жев­ност жи­ви од тог по­себ­ног, по­је­ди­нач­ног. По­сле до­ла­зе сим­бо­ли и те­о­ри­је. Пр­во мо­ра да је раз­об­ли­чи, де­тек­ту­је.

Ан­дри­ћа ствар­ност ње­го­вог вре­ме­на књи­жев­но ни­је ин­те­ре­со­ва­ла.

Ре­ла­ти­ви­за­ци­ја људ­ског по­на­ша­ња кроз ве­ко­ве, де­ло­ва­ње там­них, не­све­сних на­го­на у људ­ском би­ћу, ако ни­је за­го­ва­ра­ла оправ­да­ње за зло ко­је се де­ша­ва, ни­је ну­ди­ло ни от­пор. Ан­дри­ће­во де­ло оста­ло је је­дин­стве­но, у про­шло­сти. А вре­ме је те­кло уна­пред.

На пи­та­ње за­што не пи­ше о са­вре­ме­но­сти, Ан­дрић је из­бе­га­вао или да­вао ди­пло­мат­ске од­го­во­ре: ни­је још вре­ме, не­ма вре­мен­ске дис­тан­це, не би би­ло при­ме­ре­но… Као да је Бул­га­ко­ву, Сол­же­њи­ци­ну или Вој­но­ви­чу би­ло вре­ме или су има­ли вре­мен­ску дис­тан­цу!?… Код Ан­дри­ћа не­ма ху­мо­ра ни иро­ни­је, а зна се, те­шка ствар­ност ма­кар и да­ле­ке про­шло­сти, са­мо се овим књи­жев­ним сред­стви­ма мо­же пре­вла­да­ти. За­то је ње­го­ва про­за та­ко те­шка, озбиљ­на, и сем „Про­кле­те авли­је“ и не­ких при­по­ве­да­ка све ма­ње се чи­та.

Ан­дрић се ужи­вео у уло­гу пр­вог пи­сца и сен­ка не­до­дир­љи­во­сти во­ђе на­ро­да па­ла је и на ње­га, оба­сјав­ши га оре­о­лом по­себ­но­сти и из­дво­је­но­сти.

Ни­је би­ло не­га­тив­не кри­ти­ке чак и ка­да је да­вао про­сеч­на или сла­ба де­ла, као што су на­пред по­ме­ну­та. Су­о­че­на са том не­при­јат­ном чи­ње­ни­цом, кри­ти­ка је из­на­ла­зи­ла оправ­да­ња! Про­из­вод не­га­тив­не есте­ти­ке и ин­стру­мент иде­о­ло­ги­је, до­жи­ве­ла је при­ме­ре­ну ка­зну: за­бо­рав. А ко­ли­ко би зна­чио ма­кар и је­дан текст, та­ко дру­га­чи­ји од све­га што је о Ан­дри­ћу, или о дру­ги­ма пи­са­но?! Ње­га ни­је би­ло.

 

(Ми­ро­љуб Ми­ла­но­вић, По­ла ве­ка ћу­та­ња, Је­дан по­глед на срп­ску про­зу дру­ге по­ло­ви­не два­де­се­тог ве­ка, Еди­ци­ја Бра­ни­че­во, Цен­тар за кул­ту­ру, По­жа­ре­вац 2008, 26–29)

 

Публиковано у најновијем двоброју часописа БРАНИЧЕВО 3-4/2011, у темату посвећеном Књижевној критици и проветравању критичарских ложа

Advertisements