Ознаке


Најновији роман Александра Лукића ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, у издању ЗАВЕТИНА, можете ових дана набавити на београдском сајму књига на штанду Едиције БРАБНИЧЕВО – Центар за културу Пожаревац, по веома приступачној цени!

Аутор ће у среду, 26. октобра 2011, поподне, потписивати примерке новог романа на штанду Едиције Браничево

(…одломак)

…Мртви не могу да нам кажу, јели им је земља лака! Неисказиво
је шта живот јесте.
Маестро пер Пјетро зида са упорношћу свог Прадеде Кулу
песника. Свикао се на камену грађевину која из дана у дан
расте. Чекићем и длетом обликује кречни камен. Око вредног
неимара пршти песак, звоне вангле, шишти мистрија. Да није
Свете алијансе, Племенитог Анђела, Генералисимуса Партије
Питона, Великог Кнеза сеоског и других знаних и мање знаних
деспота и кочничара, већ би обликовао лучне прозоре на све
четири стране четвртог спрата – чардака ни на небу ни на
земљи! У светом беснилу силе и славе Племенити Анђео оре
небеске перивоје. Над небом изнад Драме и села – ни Богу ни
људима не полажући рачуне. Што је порушио у пепелу је; што
није беспомоћно милост божију чека…
КЊИГА БЕЗ КРАЈА исписује се сама, од краја деведесет и
деветог тома недовршене свеобухватне хронике Књига без
будућности. Писала се без престанка, и док се Маестро са
персоналом гробља селио, и док је трајао кишни део године, и
док су правили велико чишћење куће и остатака Куле
Пјетрових и док је сањао и чезнуо да изгради Кулу песника, и
док су сељаци пребацивали грађевински материјал, и у време
док је неслућени замах беснила Свете алијансе, Племенитог
Анђела и Балканаца био на врхунцу: писала се сама,
невидљивом руком и свевидећим оком и стигла до 101. тома!
Маестро од јутра до мрака зида Кулу песника, а ноћу, кад
изостане долазак виле Равијојле Маргарите, он као испосник
чита Књигу без краја.
Стигао је до почетка 100-тог тома…
…БАЛКАНИЈА ДО ЈАПАНА!…
… СВЕТА АЛИЈАНСА ЋЕ ОВДЕ УМРЕТИ!…
…ОЧЕРУПАЋЕМО ПЛЕМЕНИТОГ АНЂЕЛА, КАО
ЋУРАНА!
Сведочење несумњиве књиге има и другачије редове.
Конкретније свакако!
– Зашто си нас обесио? Зашто нам је она лепа жена
подметнула липове даске међу кости да нас жуље? Зашто нас
је ушила жицом? Сахрани нас, Маестро, срамота је населила
свет, а од наше, зар има чувеније?…
Обесио си нас као мртве вране, уместо да нам издељеш сандук
са деведесет и девет прозорчића, како чине синови кад полажу
у вечну кућу, ти си полице за књижурине правио. За некакве
тегле пуне жаба крастача, пуноглаваца и гуштера….
Пропали писац чита редове, суочавајући се са Истином, коју му,
намерени да то учине већ педесет година, саопштише у Књизи
без краја, покојни отац и дед, нестајући као титраји месечине
под налетима ветра и огромних црних облака. Да их дозове и
замоли да се поврате хтеде; чак их и по имену позва у ноћној
тишини остатака Куле Пјетрових, али бадава! Књига без краја
исписала је о Дискоболу Непобедивом и Олимпији Распетој да
ће ходати железничком пругом, загрљени…
– Дај, Боже, да се и то коначно догоди! – одјекну Маестров смех,
а Књига без краја сведочи непоткупљиво:
… Локомотива јури за њима црна и из ње сукља дим у висину,
усијали су јој се на шинама точкови, већ их сустиже!
– Господе, шта ће бити са њима? – јекну Маестро и уплашен
склопи Књигу без краја.
Уморан зидањем и измучен последицама ноћног читања –
наговештајима будућности описаним подробно у Књизи без
краја заспао је за писаћим столом. Сан му није помогао. Са
снажним утисцима, не са осећањем страха, пробудио се, сећао
се прочитаног – од срца што му дамара под грудима, не
чујегрмљавину Племенитог Анђела, намерног од јутра у сили и
слави да убија недужне којих се одрекао Бог; или их се силан и
славан ни Он још увек одрекао није? Кренуо је преко дугог
дворишта према кући Пјетрових. У суседним двориштима
сељаци рођени да сумњају у свет око себе, ћутке окрећу
натакнуте на ражњевима прасиће и јагњад. Мирис печења
кружи селом. И Племенити Анђео га може осетити на
небесима да хоће. Ускрс је Божије славље. Празник Сина
Божијег се не одлаже, жртва зарад Њега постоји. Са печењем
почиње и са печењем окончава, у слављу. Жене истрајније у
вери но у посту, попу и црквењаку на прагу на поздрав:
Христос Воскресе!
– Ваистину воскресе! – узвраћају.
Ускрс не може без главних јунака, улоге су подељене и
диктатура обичних срца оправдава роле! Ускрс има смисла
Пропали писац то зна, помишља да оде у месну порту где
омладина одмерава тврдоћу офарбаних јаја, и запали свеће
мртвима за душу. А Бетовенов следбеник, вергла причу о
орачима цивилизација не обазирући се на црвено слово у
календару. Лудило му је учестало. Ако не почне са
кукурикањем петлова, започиње са арлаукањем Лајке. Орачи
цивилизација му населише главу, као рала плугове. Зна ли ико
шта орачи цивилизација преоравају у његовом мозгу, шта ломе,
шта секу, на шта кидишу? Кад би их Бог милостиви натерао да
умру, лакнуло би свима! Да ће Племенити Анђео, непозван
доћи, на Ускршњу Вечеру, већина сељака ни слутила није. Тек
у атару села јекнуше две бомбе, подмуклије од детонација у
оближњем каменолому. Жртава нема, осим две свраке и пар
фазана у жбуњу, које иначе ни у селу ни у Драми, а богме ни на
читавом Балкану, нико у жртве не уписује.
Стројевим кораком, чета мала али одабрана, изнебуха у
село бану. Упарађена подсећа на војску, у покрету пева
паравојно сочињеније. Песма се ори да и глув може да
је чује. Римовани стихови приповедају ако им је
веровати о сили и слави и јуначкој погибији Агента
Сервантеса! Пропали писац чује сваку њену реч као да
му на уво певају химну. Али зар да чудо тек тако селом
прође? Неимар баци из руке мистрију из, сиђе са трећег
спрата недовршене Куле песника и приђе огради
дворишта да осмотри до зуба наоружану Паравојску
којом командује, главом и брадом, дезертер кога из
породичне гробнице драмског гробља Лајка извуче као
угојеног јазавца. Да, он је. Са руке му се није смакао
ожиљак кујиних зуба! Паравојнике прати циганска плех
– музика, а да им чудо не промакне испред носа из куће
истрчаше Дискобол Непобедиви и Олимпија
Чудотворка. Као да свадбена поворка у весељу и
прангијању селом пролази, они у неколико корака
претрчаше двориште и придружише се Маестру.
– Маестро! Брате Племена пустиње! – рече дезертер,
командир паравојне чете. – Сервантеса нам уби мучки
Курвино Копиле Племенити Анђео. Кромпир цвета на
овом, а рађа на оном свету, Маестро! Придружи нам се!
Напиши балканску епопеју. Судбина нас је одабрала да
намиримо рачуне и дугове!
А Пропали писац ни једну реч да узврати. Устукнуо је и
одмакао се пар корака од ограде. Померио се да не
оглуви од светог беснила ратничких бубњева. И
Бетовенов следбеник пође за њим и он је изгледа
алергичан на бубњеве. Браћа пијавице одоше ка Кули
песника. Само се беломагијска светица одважила да
испрати чету малу али одабрану. Дезертер јој приђе
ослоњеној о ограду дворишта, и као јунак у народним
балканским песмама кад полази у рат за крст часни и
слободу златну дарива је усхићено кожном кесом:
– Ово је Сервантес на срцу носио!
– Зашто вртиш главом као зеба? – казао јој је Бетовенов
следбеник, кад им се светица придружила – Много ће
паравојних чудовишта проћи селом док Маестро не
сагради Кулу песника! Свака је шуша узела правду у
своје руке. У сили и слави војују, бесни и окрвављених
руку да се не разликују од орача цивилизација!
Олимпија Прворотка не имајући што да таји, отвори
и изокрену кожну кесу и из ње истресе садржај пред
браћом пијавица, сви су се могли уверити да из ње не
испаде ништа до две – три црне подуже власи косе!
Смрт сваког човека је као пад моћне империје. Зар
нико на овом свету неће да ожали на достојан начин
покојног Сервантеса?
Бетовенов слуга се повукао у своју кулу од слоноваче.
Одбија храну.
Једе као птица. Узалуд га Олимпија Кулинарка нуди
разним гурабијама – он одмахује руком, и све дубље тоне
у себе и лудило. Од како гладује подсећа на човека који
се намерио да пође Богу на истину. Пропали писац
посумња једног јутра, да се испод њега, у остацима Куле
Пјетрових, између 12 999 књига, и неколико метара
свесака – дневника, и деведесет и девет томова
недовршене свеобухватне хронике Књига без
будућности, и три тома Књиге без краја, усред
Олимпијиних хербарија и тегли са формалином, крије
нека моћна тајна, која зрачи јаче од радијума и атомске
бомбе, чим Бетовенов следбеник неповратно тоне у
неописиво музичко лудило, од кога и Маестру на крају
крајева, испаде из руку васервага! Можда би било
пожељно – помишљао је он – да наставим следећих ноћи
читање Књиге без краја да завирим у ризнице
будућности како бих схватио највећу тајну на свету!
Ето шта пада Пропалом писцу на памет док зида.
Можда би му се заиста другачије идеје показале, али оне
морају по свему судећи да сачекају, јер на трем остатака
Куле Пјетрових истрча Бетовенов следбеник. Кост и
кожа од човека.
– Полудећу, Маестро! Непознате мелодије роје ми се
у глави. Миле ми по мозгу и срцу као ваши по коси!
Колико су савршене, испуниле би празне године и живот
највишим смислом! Међутим, неки враг неда да их
забележим и сачувам за човечанство.
– Додај ми васервагу, Дискоболе! – са врха Куле казује
неимар – Полако, врати се унутра и стрпљиво музицирај,
бележи их до миле воље!
– Не, Маестро! Овде је све отровано успоменама и
неизвесношћу! Не могу да поднесем да ме на врхунцу
екстаза прекину разуларени сељаци!
– Шта у ствари хоћеш, човече?
– Пренесимо клавир у цркву!
Лудила, и мистичне тајанствености у селу, Драми и на
Балкану има више од мајсторства и потребе за зидањем
на поузданим темељима које су поставили стари
мајстори и зналци. Пропали писац сиђе са врха Куле и
одложи зидање. Променио је алат. Тестером крати
дебеле горунове даске тврђе од костију. Од њих гради
дрвени постамент, и великим сврдловима буши рупе на
њему за дрвене точкове. Иако није столар по занимању,
склепао је постамент на брзину. Какав је такав је,
издржаће да пренесу масиван клавир у брод месне
цркве!
Кад тамо – врата Господњег храма беху затворена!
Божји слуга верује више Огњеном Племенитом Анђелу
но Служби Господњој. Побегао је кришом из храма, у
траг му не би ушли ни најраснији пси трагачи, ни Агент
Сервантес да је жив. Опростиће му његов Господ.
Коначно Свемогући зна да попови у страху имају слабо
срце. Шта им је чинити? Штета је стајати на прагу пред
затвореним вратима. Штета је свако би им то рекао. Ако
су се измучили да клавир чак овамо довозе, онда нема
друге, браћа пијавице разбише секирама врата цркве Св.
Пророка и с муком у њега угураше клавир пред
Иконостас. Олимпија Распета им је сведок, и Анђела
Белисима Марго ако устреба. Али бољег сведока свакако
нема од Господа. Можда и он оправдава поступак
уметника? Ко зна? Са њим се мора рачунати. Да, са њим
би требало увек рачунати! Бетовенов следбеник
углавном не дангуби, штима клавир, и седа на дрвену
столицу. Започео је музицирање Бетовенове Мисе
солемнис, и-ха-ха, као да лете читава јата ластавица
изнад њихових глава. Изгледа као да је коначно и
неопозиво побегао са робије! Понесенији од музичара
оргуљаша у време Службе Божје свира! Ако је Господ
заиста видео и чуо свету породицу на окупу у броду
православне балканске цркве, онда би без двоумљења
требао да им опрости грехове. Сеоски храм није у
васколиком постојању имао богоугодније и значајније
стадо!…..

Advertisements