Ознаке


Публицистичке осврте, научне приказе и студије на тему ос-
манске владавине Балканом скоро да је тешко набројати. И док
једни аутори, међу којима и савременици самих збивања, ову опи-
сују као посебно сурову и примитивну са крајње штетним после-
дицама по даљи развој балканских народа, други је представљају
безмало идиличном. Волтеровска „фасцинираност османском то-
лерантношћу”
1
у основи је садржаја не малог броја и најновијих
радова. Уочавајући „све снажнији тренд ка романтизовању старих
царевина”, М. Тодорова подсећа: „Носталгију за царством (Ос-
манским – прим. М. Р.) лако би могло да дискредитује само мало
детаљније знање о групама које су се осећале потлаченим, које су
се бориле и коначно и избориле за пад царства.”
2
Крајње опречне оцене османског управљања неретко се сво-
де на оцену вере на којој се оно темељило, а потпору налазе у јед-
нако селективним цитатима делова исламске Свете књиге. Зато Д.
Танасковић упозорава:
„У зависности од тога у којим се појмовним координатама по-
веде разговор о толеранцији, та реч ће имати различита, неподудар-
на, па и опречна значења. Мешање и укрштање различитих плано-
ва дискурса, случајно или намерно, доводи до збрке, неразумевања
и, најчешће, до продужавања и заоштравања бесплодне полемике о
томе која је религија толерантнија, односно нетолерантнија.”
3
С обзиром на различита вековна искуства, тешко је очеки-
вати да, у најширем гледано, балкански Словени – муслимани и
хришћани икад усагласе свој став о наслеђу Османског царства.
Као што први осећају природну потребу да му стану у заштиту,
тако и други имају потребу (и право) да укажу на претрпљене

последице његове владавине. При том је најмање упутно свако
понашање Османлија приписивати „гресима” њихове вере. Све-
сна таквих склоности, Мери Монтегју, будући (на путу од Бео-
града до Ниша 1717. г.) „сведок необичног обичаја паша да, на-
кон што се угосте, наплаћују од народа глобу што су, док су јели,
трошили зубе”, наглашава да „та природна поквареност долази
од војничке владавине, јер њихова религија, као ни наша, не до-
пушта ово варварство”.
4
Мотиве савремене релативизације историјских догађаја, на-
мењене такозваној мултиперспективној едукацији првенствено
жртава вишестолетне османске владавине, као и оправдавању да-
нашње репресије над њима, овде није потребно нашироко ана-
лизирати. Скренућемо пажњу само на примере манипулисања
чињеницама при представљању, пре свега, оних повесних моме-
ната које видимо као давне кључне узрочнике одређених, на Ко-
сову и Метохији до данас присутних проблема. Многи аутори, до-
маћи и страни, нису жалили труда да докажу како је исламизација
балканских Словена представљала добровољан процес, заснован
на економским, друштвеним и сл. интересним мотивима конвер-
тита који је искључивао било какву присилу. Све када не би било
„ни једне једине” друге историјске „чињенице која би могла да
потврди присилну исламизацију”,
5
довољну потврду ретко суро-
ве присиле представља дев{ирма.
Настојећи да оправда овај најбруталнији османски изум, у
народу познат као данак у крви, Канађанин Д. Кицикис износи
следеће:
„Насупрот неким тврђењима, нису узимани дечаци млађи од
пет година, већ између осам и осамнаест … Дакле, реч је углав-
ном о младићима или чак одраслим особама, чији је православ-
ни хришћански дух, рано сазрео због живота на селу, углавном
већ био оформљен, а који су углавном били одговорни за своје
поступке. Гласници су на сеоском тргу окупљали дечаке одгова-
рајућих година, који су долазили са оцем и свештеником. Свеш-
теник је са собом носио регистар крштења као доказ да су дечаци
били хришћани и то православни. Ови младићи морали су да имају
високе моралне вредности, да буду врло доброг здравља, нису сме-
ли да буду ожењени, јединци или сирочићи, нити су смели да се
баве трговином или занатством…”6

____________
1
Дарко Танасковић, Ислам: доgма и живоt. – Београд: Српска књижев-
на задруга, 2008, 258.
2
Марија Тодорова, Имаgинарни Балкан . – Београд: XX век, 2006, 27.
3
Д. Танасковић, Нав. дело, 262.

4
Олга Зиројевић, Србија pод tурском вла{ћу: 1459–1804. – 3. изд. – Бео-
град: Српски генеалошки центар, 2009, 200.
5
Ејуп Мушовић, Муслиманско сtановни{tво Србије од pада Десpо-
tовине (1459) и њеgова судбина. – Краљево: Слово, 1992, 21–22.
6
Димитри Кицикис, Османлијско царсtво. – Београд: Плато – XX век, 1999, 59.

Видети више: ЛЕТОПИС Матице Српске, јануар-фебруар 2012, Нови Сад, стр. 136, и даље : http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_489_1-2.pdf

Advertisements