Ознаке


Veoma poštovani Miroslave,

došavši na odmor u Srbiju iz Austrije, jedne relativno razumne zemlje, čiji pisci žive udobno i bave se književnošću, nikako politikom i uglavnom su nestranački organizovani, sa iza sebe ekonomski jakom državom ali i sa stamenom cehovskom organizacijom koja ni jednog svog člana ne bi ostavila na cedilu, u procepu, ili ga u medijima, pisanim ili elektronskim, ako je u nekom trenutku objavio knjigu, zaobišla, zatekao sam, iščitavši gomilu književnih časopisa i polugodišnje izdanje „Politikinog“ takozvanog dodatka za „Kulturu, umetnost i nauku“, posve „falš“ sliku o našim, srpskim, književnim „resursima“. Zadržao bih se ovoga puta na rečenom „Dodatku“ koga poslednjih sedam-osam godina uredjuje izvesna Vesna Roganović, za taj posao minimalno obrazovana žena sa, u pogledu književnosti same, jakim, stranačkim, diskriminatorskim ukusom, i čiji se „Dodatak“ kulturi, umetnosti i nauci ne bez razloga u očima mnogih srpskih pisaca vidi kao opaki, mračni „Odbitak“ brojnog onog što se kao estetski vredno u Srbiji danas stvara.

List „Politika“ je, imajući u vidu kulturu i umetnost, posebno književnost, oduvek bio sastajalište partijski, odnosno stranački vidjene kulture i umetnosti. Isti je poslovično bio ulizički odan dinastiji, partiji ili stranci na vlasti. U svetlosti te činjenice možemo da sagledamo njegovu slavljenu dugovečnost. S druge strane, na temelju nekih njegovih drugih svojstava, poput okupljanja nacionalnog duha, svojom pismenošću te izbalansiranog davanja na videlo onoga što je tekuće i dnevno a ne odnosi se na politiku aktuelne vlasti, isti je uspeo da se nametne kao list srpskog gradjanstva, kao list koga većina Srba, osim Srba iz Vojvodine, zove svojim, „mojim“, „našim“. (Vojvodjanska kultura, umetnost, nauka, a naročito književnost u „Dodatku“, gledeć proporcija ostvarenih estetskih vrednosti, jedva da je nalazila svoje mesto. Pisci iz Vojvodine obradjivani su u njoj kao vid pastorčadi većinske, centralno srbijanske književnosti. Srbin iz Vojvodine u Beogradu posprdno se zove „Lala“ a u Srbiji „Madjar“. Dobro, da o tome ne dužimo).

„Politikin“ „Odbitak“ koga Roganovićeva i njena ekipa uredjuje strasno je mesto stranački vidjene i stranački sumanuto nametane one savremene srpske književnosti čije estetske vrednosti jesu, uglavnom, smeće te književnosti. I dok su u vreme vladavine Slobodana Miloševića u tom istom, navodno „Dodatku“ koga je u to vreme uredjivala neka druga ekipa, vladala nacionalistički orijentisana književnost, sa opakim kritičarima u njoj, poput izvesne Bojane Stojanović Pantović i „svevremenim“ Mihajlom Pantićem, kritičarem bez sopstvenog književnog ukusa, no karaktera šetajućeg i podrepaškog, dotle danas u tom „Dodatku“ vlada despotska oligarhija tzv. pisaca demokrata, proisteklih iz šinjela Demokratske stranke i još nekih stranaka bliskih ovoj stranci. Od raznih Ognjenovićki, G. Božovića, Velikićâ, Basarâ, Jelenâ Lengold, Bajacâ, Pištalâ, Albaharijâ, izdavačkih laguna, arhipelaga, službenih glasnika čitalac ne može oka da sklopi. (Književnost u službi službenih glasnika države, stranke na vlasti. Sam naziv izdavača je indikativan i nadmašuje sve što je jedan Zogović ili jedan Djilas mogao da smisli u godini, recimo 1947.-oj). Rečena politika o kulturi, umetnosti i književnosti obnarodovana u „Dodatku“ koga uredjuje Vesna Roganović, odnosno „politika“ onih njenih stranica posvećenih savremenoj srpskoj književnosti, nije ništa drugo do politika aparthejda spram osamdeset odsto drugih srpskih pisaca. Pisaca izopštenih, stavljenih „na led“ pukom voljom jedne politikantkinje u kulturi i koja, gledeć ugleda ili „ugleda“ koju kod Srba uživa list „Politika“ ima nad njima totalnu vlast. Demokratura se u u Srbiji naziva demokratijom, apsolutno bahato ponašanje spram aktuelnih manifestacija kulture, književnosti i umetnosti podredjeno je izvesnom neprirodnom stanju koje na vulgaran način omogućava da bude poništena priroda i književnosti, i umetnosti, i kulture. U „Dodatku“ kojim diriguje Roganovićka svaka vrednost koja ne potiče od stvaralaca pripadnika vladajuće oligarhije proizvodi najdublje instinkte protiv nepripadnika stranke na vlasti, ili bar doskorašnje stranke na vlasti, izražavajući smrtno neprijateljstvo prema Drugome i Drugačijem, time što se postojanje toga Drugog i Drugačijeg uopšte ne spominje. Skrivajući se iza ugleda „Politike“ stvorena je moć koja odobrava vrednosti, instanca koja fabrikuje  vrednosti, pljačkajući na taj način druge vrednosti, stvaraoce koji proizvode drugačije vrednosti, uzurpirajući njihovo pravo na javnost, njihovu prirodnu upućenost na javnost. Istini za volju, pisci i kritičari, godinama isti pisci i kritičari, prisutni u „Dodatku“ i ne moraju nužno da budu članovi vladajuće stranke. Oni mogu da deluju poput klana koji su zadobili poverenje jedne radnice u „Politici“, koja, sticajem okolnosti, može da im „smesti“ ogroman medijski-eho prostor u kome će oni sami sebe reklamirati i u kome će svaki njihov objavljeni tekstić u zemlji i inostranstvu biti vrednovan kao dogadjaj u kulturi Srbije. Jedan primer: u „Dodatku“ broj 13, godina LVI (7. jul 2012) povodom objavljivanja prikaza posvećenog poeziji Duške Vrhovec u italijanskom časopisu „L’EcocdelcLitorale“ prenosi se stav autorke prikaza, izvesne Izabele Melončeli, o Duški Vrhovec, „jedne od najznačajnijoih savremenih pesnikinja“, odnosno stav jedne nepoznate italijanske kritičarke o književnosti, kako se veli,  „ove velike srpske autorke“, koja je u Srbiji, inače, jedna posve beznačajna spisateljica, sa znatnim kapacitetom za proizvodjenje samoreklame. Prenošenje, pak, „Politike“ o književnim „uspesima“ u svetu Vlade Bajca, Velikića, Albaharija, više je nego komično. (Albahari, dakako, ima svoj lobi, naročito u Nemačkoj, koji proishodi iz nekih njegovih drugih karakteristika a koje nikako nisu književne prirode). Neko ko je poput mene u Evropi proveo više od dvadesetpet godina zna svakako dovoljno o prirodi „uspeha“ bilo kojeg srpskog autora, o putevima toga „uspeha“ kao i o „odjecima“ toga „uspeha“ medju nacijama koje čine Evropu. Navodni „uspeh“ overen u objavljivanju jednog teksta, jedne zbirke pesama ili jednog romana u bogatoj Evropi jeste manifestacija ciničnog kulturtregerstva i ima samo jedan smer: naime, da vrati pisca tamo odakle je došao, jer Evropa drži isključivo do svojih vrednosti, koje „uspešni“ srpski pisci tamo ne dodiruju, jer su, naprosto, za evropske vrednosti nepismeni i za te vrednosti neodgojeni. Niko još iz Bajine Bašte nije dopro do Pariza, do Berlina, još manje do Londona ili Madrida, jer tamo se dospeva ako imate kulturni pedigre jednog daleko izvedenijeg postojanja, jedne nepotkupljive internacionalne vizije sveta nego što je ona koja je uslovljena organizacijom razumevanja sveta, poput pulsko-beogradske, zemunske ili biciklističko-bajinobaštinske. Besomučno objavljivanje tekstova u „Politici“ samo o tim autorima, i gotovo isključivo o njima, pretstavlja sektaško krivotvorenje bogatstva srpske književnosti, podmuko ubijanje srpske književnosti, svodjenjem nje na njen kućepaziteljski nivo, puki cinizam moći jednoga čoveka i njegove ekipe. Novinari rubrike „kultura“ mogli bi mi, naravno, dokazati da u istoj rubrici oni objavljuju tekstove i o drugim autorima, što ja njima unapred mogu da priznam, ali kada kažem da „Politika“ objavljuje tekstove o autorima koje je pukim učestalim ponavljanjem njihovih imena sama odabrala da budu autori prvog ranga onda je tu reč o smišljenom činu propagiranja istih imena autora, odnosno izdavača, ne bi li se istima, iz ovih ili onih razloga, stvorilo ime, stvorila fama koja će time drugim autorima, kao da isti ne postoje, stvoriti štetu. Mi, medjutim, kažemo: ono što „Politikin“ „Dodatak“ hoće da prikaže kao nužno i u vrednosmom smislu veliko i značajno, mora  da je neistinito, neutemeljeno i lažno. I, što rekao Niče u jednoj drugoj prilici, govoreći o teolozima, „odatle se bezmalo može izvući kriterijum istine“. Naime, ono što „Dodatak“ propagira kao veliko i estetski vredno jeste laž koja se, sledeći jednog vodju u tom pogledu nenadmašnog, po principu pukog stostrukog ponavljanja, pretvara u suštu istinu kojoj se ništa ne sme prigovoriti. Radio sam deset godina u „Politici“ kao tzv. „istraživač“ u Centru za istraživanja NO „Politika“ i u toj kući kao drugi doktor nauka medju dveipo hiljade zaposlenih bio poslednji čovek, ne mogući da budem čak ni novinar. G. Žika Minović bio je tada direktor i, takodje kao i ja, doktor nauka, odbranivši disertaciju na temu „Edvard Kardelj“. Za to vreme ispekao sam zanat kako se metrom mere tekstovi objavljeni u listu na ovu ili onu temu, te da santimetarske dužine objavljenih tekstova iz različitih rubrikâ izražavam odnosima procentualno i rezultate šaljem nadležnima. Posao, za čiju primenu nije potrebno znanje ni jednog petnaestogodišnjaka sa završenom osmogodišnjoim školom.

(Nisam bio član partije na vlasti, bio sam dete visokog oficira Kraljevine Jugoslavije i kao takav upisan kao nesposoban za novinarski poziv, kao Niko koga je trebalo ponižavati na način kako su to činila komunistička govna). Da sam kojim slučajem isto umeće primenio i u slučaju o kojem ovde govorim ispostavilo bi se, verujem, da se o navedenim autorima, o njima osmorici-devetorici, u „Politici“ piše sa osamdesetopostotnim bavljenjem njihovim oeuvre spram dvadeset posto bavljenja imenima svih ostalih srpskih autora, recimo neka ih je stotinak.Odrastao sam kada je „Politika“ o Laliću i Košu pisala kao danas o Bajcu, Ognjenovićki ili Velikiću ili kada su Velibor Gligorić ili Petar Džažić bili onda kao danas Mihajlo Pantić ili nesvršeni student književnosti Gojko Božović. Istorija se ponavlja, i rezultati unutar činjenica istorije srpske književnosti biće ponovljeni. Moglo bi se reći da u čijoj volji nametanja književnih vrednosti kola stranačko-klanovsko-partijska krv, taj spram književnih stvari stoji protiv književnosti, stoji u istini same Laži o književnim vrednostima.Rekao bih još nešto: onaj koji stvara književnost jeste, pretpostavljamo, neko ko to čini jer drugačije ne može. Svako, dakako, prema svom daru i književničkom umeću. U književnosti, poznato je, nema demokratije. Medjutim, novinar, onaj dakle, poslednji čovek u stvarima književnim i književnosti, onaj neuki čovek u stvarima te umetničke discipline, koji pokušava da pukom propagandom široj javnosti nametne književne vrednosti i u tome, bar u početku igre, uspeva, mora u tom slučaju da bude ogavna uštva koja, zloupotrebljavajući svoj položaj, uništava bar desetoricu boljih književnika od onih koje štiti i kojima je podvodač. Obezvredjuje bar desetoricu književnika, a svakako i više, jer mnogi Bajci savremene srpske književnosti, da medju novinarima postoje razumna vrednovanja, ne bi zauzeli, govoreći jezikom sporta, ni osamdesetosmo mesto medju stotinak valjanih srpskih književnika. Novinar je, uglavnom, neko ko poseduje „instinktivnu mržnju prema realnosti“ i, dakako, čovek, koji je čime god bilo, potkupljiv, sposoban da proizvodi ogromne unakaženosti stvarnosti na temeljima posve bolesnim. Valjda usred opijenostima svojim moćima. Napisati i objaviti jedan tekst o, recimo, Bajcu, intervjuisati jednu Vidu Ognjenović, njemu je to stvar sirovosti koja mora da se prikaže istinitom i neophodnom,  jer je voluntaristička, jer takva mi je volja, takvo mi je negadjenje spram laži, jer ostali pisci ne smeju da postoje, ja sam vrhunski arbitar u listu koji ima tiraž takav kakav ima i ugled takav kakav ima. Ja sam, na primer, Zoran Radisavljević i – basta! Intervjuisaću koga hoću, napisaću da je NN najveći srpski pisac, jer mi se tako hoće, tako nije, ali tako mi se hoće. Ne potcenjujmo proprium, kaže Niče, koje god bilo sektaškog obožavanja. Ono će uzdići koga hoće, uništiti NN-a, ćutanjem o njemu kada to hoće. Makar NN objavio u toku godine i dve-tri knjige, novinar će pisati o drugom NN-u ukoliko ovaj objavi člančić. I pisaće o njemu kad god hoće. Dokle god mu teče staž u novinama. Hladnokrvno, cinično, bestidno, bez smisla za ravnotežu, bez osećanja obaveze da se i prema drugim piscima odredi, makar i negativno. Može mu se. I nikad, navodno, nije kriv. Uvek su mu da piše o nekome drugi naredili. To je lament novinara bez lica. Isti je navodno novinar koji uplivisano proizvodi laži, to jest neko ko je upravo stoga neslobodno biće. Koje, recimo, zavisi od volje jedne Vesne Roganović, a njena volja zavisi od kabineta nekog ministra za kulturu ili nekog aparatčika stranke. Ili zavisi od moćnih izdavača, poput “Službenog glasnika”, “Arhipelaga”. Svi su novinari, navodno, neslobodni, ali oni su upravo stoga i tu da budu neslobodni, da bi bili neko koga vode na povocu. Laž tako postaje delo nekog navodno nepoznatog Monstruma koji ne dela u ime nekakve podrazumevane potrebe za istinom, ako ista uopšte postoji, no služi čemu god mu je «naredjeno» da služi.  Malogradjanski novinar je sluga palanački organizovane države. Mala Srbija je u pogledu novinarstva oduvek bila takva, to jest cicvarićevska. Kada neko izvrši nasilje nad novinarem, što nije retkost i što je, opet, specijalitet primitivnih pojedinaca, koji nisu samo “primitivni”, nego zločinci par excellence, javi se NUNS, podigne se prašina, protegne se po koja velika reč i – stvar legne. Valjda je takav posao novinara, misli se. Kada, pak novinar, samo u jednom broju bilo kojeg lista, a u rubrici “kultura” recimo, prećuti bar dvoje-troje umetnika, književnika, muzičara dnevno, jer mu se tako hoće (prostora u novinama uvek ima dovoljno za sve respektabilne umetnike), a u toku jedne godine po nekoliko puta bilo kojim povodom promoviše jednog i istog čoveka (to se u “Politici” bilo u rubrici “Kultura”, bilo u “Dodatku” dešava izuzetno često: pogledati u bilo kojem kontekstu ime “Gojko Božović”, “Vida Ognjenović”, “Vlada Bajac”, “Svetislav Basara”, “Vladimir Pištalo”, “Dragan Velikić”, “Jelena Lengold”, “Arhipelag”, “Službeni glasnik”) onda je to, takodje, normalno, to nisu “srpska posla”, nije zloupotreba položaja, nije svinjarija prvog reda i time novinar rubrike “kultura” nije nikoga od brojnih drugih živih umetnika, muzičara, književnika ubio, na način kako se ubijaju umetnici u bilo kojoj Pinoče-državi, u bilo kojoj staljinističkoj državi, u bilo kojoj državi kojom u stvarima umetnosti i književnosti vlada zloglasni duh Zogovića i njegove komunističke bande. “Politika”, valjda to treba razumeti, nije niti može da bude vlasništvo aktuelne garniture urednika rubrike “Kultura, umetnost”, nego je “Politika” pre svega “moj” list koga su gradile desetine generacija novinara. List je to srpskog čoveka. A srpski novinar ne mora, ne nužno, biti i moralan čovek. Može, na primer, biti, stranački potrčko, što nije retkost, može da bude nepismen, (biti nepismen u novinarstvu znači biti nemoralan čovek) može da bude korumpiran i – kao i svaki novinar – u domenu partije ili stranke pod čijom firmom je unajmljen može da radi šta hoće i šta mu je volja. Neslobodan kakav jeste po prirodi stvari može da bude vulgaran nihilist, kakav je počesto. (Ima, navodno, ženu, muža, decu, treba ga razumeti. Onaj koji ga je za sebe unajmio neće ga samo stoga izbaciti sa posla. Sam sebe sa posla isti neće ukloniti. Neće poluobrazovani novinar, a uz to i nemoralan čovek, da bude, recimo, neko ko će da skuplja smeće na železničkoj stanici, jer i za taj posao mora se biti častan, bolje je, stoga, biti novinar, “posao” se bolje plaća, raspolaže se izvesnom moći, može uz znanje da je unajmljen i kao unajmljenik da piše šta hoće i o čemu god hoće i uz to može da bude ugledna ništarija koja će, recimo, danima da sedi u nekom “Šumatovcu”). Novinar nije čak ni intelektualac, što bi još i bila kakva-takva “firma” pod koju se smešta neko ko je polutan: ni obrazovan, ni neobrazovan, no svaštar koji “o svemu” po nešto zna.Novinar je čovek voluntarist, cinik i sluga. – Pa o čemu onda ovde govorimo? – Možda tek o pukoj želji da neko ko je novinar ne bude takav kakvim smo ga ovde opisali i kakav je najčešće. Stoga možemo pretpostaviti da se ugled jednog lista gradio odveć sporo, da je svinjarija kao recidiva u jednom listu bilo odveć često, te da se u jednoj sfumato atmosferi potreba čitalaca da jedan list čitaju, izgradjivala uz saznanje da se čudo “novine” najčešće pravi na blasfemičnim krivotvorinama i sa porugom prema onima koji će te iste “novine” jednoga dana čitati kao “istorijski dokument”. Reći će se, na primer, da je jedan Bajac, ili jedan Basara, u vremenu s početka dvadesetprvog veka za tada prevedene preko vode žedne bio značajan pisac, a da, danas u 2042. godini, mi vidimo da romani istih nama ne govore ništa. Samo tridesetak godina posle obnarodovanja da su obojica ale i hamami srpske proze!!! Očekivati od novina i onih koji novine prave da ispisuju dnevne “istine” naivnost je koju je teško  razumeti. Onaj koji to očekuje neka je vrsta “božjeg deteta”. Novine nisu Jevandjelje, a i Jevandjelje je dovoljno nisko i vulgarno da bi mu se verovalo. I njega je, naime, izmislio čovek. Treba li se, dakle, prepustiti, ne opirati se zlu?  – Treba se boriti i u situaciji kada se ništa neće izmeniti uz znanje da je čovek ponajčešće samo zver. Da su svetom prošli Buhenvaldi, Aušvici, Kolime i Gvantanami,  te da jedan «Dodatak  za kulturu umetnost, nauku » lista « Politika » nikako nije logor, ali da na način logorske logike ubija bezbroj stvaralaca, i to iz puke obesti, birajući na temelju datog ono što nije birljivo, ono što može da bude samo predmet vesti, nikako ne i suda, i kada se nikako ne smeju da proizvode svinjarije poput najčešće: NN je naš najveći pisac, pesnik, romansijer. To da je NN « naš najveći …“ jedan novinar ne zna. Ne zna to ni  novinski kritičar. Novinski kritičar treba u najboljem slučaju da bude sluga, informator,  informišući zainteresovane da su brojni NN-i u tim i tim izdavačkim kućama objavili roman, zbirku ogleda, zbirku pesama, dramu, uz osnovne podatke o piscu, bez znakova vrednovanja. Sintagma „naš kultni pisac NN“ je akt gebelsovske propagande, ubijanje na način gasne komore drugih autora čija imena i naslovi nedavno objavljenih dela nisu pomenuti ne zbog nedostaka prostora, već zbog sanktifikovane puke volje jednog za list unajmljenog novinara. Tamo gde mogućnost manifestvovanja puke volje jednog novinara jača, jača i agresija prema onim ljudima koji mu, iz nekih razloga, nisu „po volji“. Onaj kome je dat mač koji se kalio decenijama i postao nasledje celog jednog naroda ne bi smeo da tim mačem manipuliše kao da mu je porodično nasledje. Novinar je sluga činjenica. Ne onaj koji izabire činjenice prema svojoj volji i ukusu. U tom slučaju Roganovićka i njeni pajtaši bi trebali da osnuju svoje privatne novine. Ukoliko tako šta ne nameravaju grupa slobodnih književnika i onih koji sebe takvima smatraju, trebalo bi da se organizuje tako što bi štampali svoj „Dodatak“ na istom broju strana, u istom formatu i sa istim izgledom i logom „Dodatka“ kakav je „Politikin“, objavljujući u njemu ono što u „Odbitku“ nije htelo da se objavi. Jer list „Politika“ nije list jedne stranke na vlasti, niti privatno kultur-dobro gdje Vesne Roganović, no list Srba u Srbiji čiji umetnici i književnici imaju pravo na javnost, i to upravo u listu „Politika“ koga s pravom nazivaju svojim. Takozvano carstvo podzemlja, verujemo, nije teško pobediti, budući da izvesna moć koja počiva na samoj nemoći – postoji. Ta moć se zasniva na okolnostima i ne može da bude protivrečna ijednoj realnosti na čijim temeljima smo crpli razloge za ovaj tekst. Takodje, toj moći se pridružuje saznanje koga je za zgode naših ciljeva u jednoj rečenici na početku „Antihrista“ ispisao Fridrih Niče: „Mi smo Hiperborejci – dosta dobro znamo koliko po strani živimo“.

Želeći Ti, Miroslave, svako dobro,

srdačno Te pozdravljam,

Boško Tomašević

PS. Poslati tekst možeš da objaviš ako želiš pod naslovom:  „Hiperborejci protiv Politikinog dodatka ‚Kultura, umetnost, nauka’“.

Advertisements