Ознаке


Тачно у 12 часова, у понедељак 24. септембра 2012., у Великој  сали УКС, биће представљена респективна овогодишња издавачка „берба“  једног алтернативног издавача, тј. „Шумадијских  метафора“ у УКС, и у оквиру ње – књига песама  Зорана М. Мандића, добитника ПОВЕЉА “КАРАЂОРЂЕ“ ЗА 2011.  годину за животно дело.

Зоран М. Мандић
Кафкина фонтана
Изабране песме

_______________
САОПШТЕЊЕ ПРЕДСЕДНИКА ЖИРИЈА

“Шумадијске метафоре“ у Младеновцу додељују по осми пут

ПОВЕЉУ “КАРАЂОРЂЕ“

за животно дело литерарном опусу надахнутом духовним и слободарским традицијама српскога народа.

Жири у саставу: Душан Чоловић, Радослав Војводић, Никола Цинцар Попоски, Мирослав Лукић и Душан Стојковић, већином гласова донео је одлуку да се повеља “Карађорђе“ за 2011. годину додели књижевнику

ЗОРАНУ М. МАНДИЋУ

Зоран М. Мандић је један од најзначајнијих српских песника чији је опус, и поред тога што се о њему писало често уз не ретко уочавање онога што је у њему централно, остао помало скрајнут у односу на оне других, грлатије а песнички тање, песнике који се, готово по инерцији, за великане српског песништва проглашавају.
Читава Мандићева поезија, и онда када се то не да уочити на први поглед, писана је из велике љубави према властитом народу, традицији народа којем припада и традицији поезије у коју се укључује, Поезији самој, њеном промишљању и критичком преиспитивању. Есејистичка у бити, и естетичка и етичка, стварана је, у исти мах, и срцем и мишљу.
Она је оквир унутар којег су поетски прибележене све душине пулсације. Једном речју, Поезија сама.

Председник жирија
Душан Чоловић

______________________________________

Зоран М. Мандић

СРЦЕ

(скица за емотивни портрет Борхеса у старости)

Срце је збирка која садржи
низ прича које изгледају као математика
Свака од њих нам поставља загонетку
која је наизглед нерешива
Свака од њих је једна апологија
чије ће странице потомство читати
због фантастичног и чудовишног
чиме смо претходно били застрашени
Срце се рађа из зачуђености бивања у
времену
Из зачуђености из које настаје поезија
Топла стаклена башта елегија и етида
Стихова који набрајају:
принцезу која гладује у својој кули
морнара у пустињи
далеког ловца на јелене који негује болеснике
ноћне птице међу криновима
мирис етра по сунчаном дану
скитницу на престолу
давне снегове
Срце нам показује необичности
које не могу да се
објасне
Срце је простор
непомичних фигура
Аристотела
Мориса Метерлинка
Поа

2.

Нико није као срце владао историјским токовима
ни симболима простране будућности коју помиње
Тацит
осуђујући лицемерје Фарисеја и разметљиву
помпезност на једној сахрани
Срце противуречи простим канонима
неочекиваним пољупцима
оно саопштава свирепим чудесима
која полећу у вис и нестају у ваздуху
Срце је
наш чудновати и намучени век
са руком надмене личности Сотоне Кнеза смрти
који личи на барокне пустоловине књижевности
или подвиге Достојевскових јунака
Срце командује вештином привлачења
у сваком од нас оно испитује могућности

3.

(Стална срчана тема је разлаз између реалног и
романтичних илузија)
Увек од сутра и од данас
мали подвиг који надахњује страст
њен китњасти стил
са уочљивим несразмерама замршених реченица
(прозе Срца)
Не зна се да ли постоји Закон
Срца
Једино Бог може да их наслути
Пространо срце није пуста празна соба

4.
Срце је хиперлопта чија запремина садржи
бесконачан број равни
коцки
од којих је свака невероватна површина једне

једине стране
једне једине појединачности
Његова књига обилује чудесима
у којој се види чак и
Адамов гроб на једном брежуљку

( Из најновије Мандићеве књиге песама)

____________________________  ЗОРАН М. МАНДИЋ, је рођен 20. августа 1950. године у Владичином Хану. Дипломирани је правник. Објавио је следеће књиге песама: Кораци сумње (1971), Путник и његова невоља (1976), Опекотина (1980), Упуство за опстанак (1982), Каринска тројства (1987), Читаоница (1989), Нишан (1990), Крај сезоне (1991), Бизарна математика (1991), Цитати (1992), Радови на путу (1993), Наспрам чуда (1994), Крај сезоне и друге песме (1995), Цитати и друге песме (изаб- ране песме, приредио Саша Радојчић) (1996), Нисам никада напи- сао песму коју сам могао да напишем (1997), Апатин и песме од пре (1998), Усеклине, прозора (2000), Нестварни штафелај (2005), Мали (п)огледи (2006), Бог у продавници огледала (2010) и Оквир (2011). Објавио је и књигу микро-есеја Мали наслови, 2003, а друго допуњено издање 2008. године. Штампани су му избори из поезије на италијанском, Господово писмо, у преводу Драгана Мраовића, 1994. и на македонском, Не бринем за наду, у преводу Ристе Василевског, 2004. године. Заступљен је у великом броју антологија и прегледа српске поезије у земљи и иностран- ству.

За књижевни рад награђен је наградама: Ервин Шинко 1975, Печат вароши сремскокарловачке 1976, Октобарска награда Апатина 1998, Искре културе Војводине 2000, Стеван Пешић 2004, Књига године ДКВ 2006, Дрво живота Заветина 2010, По- веља „Карађорђе“ 2011 и Повеља Интернационалне Академије „Иво Андрић“ 2011.

Осим песма и есеја, пише и приче и књижевну и ликовну критику које је објављивао у многобројним књижевним и ликов- ним часописима и листовима.

Члан је АИЦИЛ-а – Европског удружења књижевних критичара са седиштем у Паризу. У више мандата био је члан Управног одбора и председник Комисије за пријем нових члано- ва Друштва књижевника Војводине. Члан је Удружења књижев- ника Србије, Удружења новинара Србије и Друштва књижевника Војводине.

Живи, ради, чита и пише у Апатину и Сомбору.

 

Advertisements