Ознаке


(Миодраг Мркић: Огледи о поезији Мирослава Тодоровића, „Свен“, Ниш, 2011)

Писци који живе подаље од књижевних метропола често остају изван фокуса књижевне критике, па је зато свако настојање да се цјеловитије освијетли њихово дјело вриједно пажње. У том смислу, недавно објављени Огледи о поезији Мирослава Тодоровића Миодрага Мркића спадају у оне књиге које заслужују похвалу, али које неријетко, због инертности и равнодушности иначе неконзистентне критике, остају незапажене, као и аутори којима се баве. Ваља се надати да исту судбину неће доживјети и ова исцрпна анализа, која својим обимом (нешто више од 320 страница) готово досеже пјесничко дјело које цјеловито освјетљава. Узгред, за Мркића је карактеристична свеобухватност књижевне анализе. Да би дошао до уоpштеног он детаљнмо анализира сваки стих, сваку пјесму, сваку књигу, пажњу задржава на свакој пјесничкој слици, симболу, рефлексији, при чему тежи да компаративном методом, врло утемељеним аргументима, смјести књижевно дјело у контекст књижевности којој припада, не либећи се притом да укаже шта би све требало „одстранити“ и шта је прецијењено да би се мјеста нашло за запостављено и потцијењено.
Мирослав Тодоровић (1946, пјесник, прозаист, критичар и есејист, живи и ствара у Нишу и у родној Трешњевици код Ариља) има иза себе такво пјесничко дјело које заслужује студиозније вредновање и смјештање у контекст савремене српске поезије и српске књижевности уопште. Од збирке Спис ведрине, објављене 1978. године, па преко пјесничких књига Испис таме, Летеће бараке, теренци и њи’ове душе, Судњи час, Теренска свеска, Испис таме 2, Сванућа, Црно у боји, Потоња верзија, Свети мученици, Тамно и дубоко, Земаљско и небеско, После свега, Спрам расутих звезда, Песме путовања, Ветар понад гора, до најновијег избора објављеног на српском и енглескомјезику Станиште поезије / Habitat of Poetry(2011), овај пјесник стрпљиво, аутентичним рукописом гради своју поетику и ствара пјеснички опус који се напросто стапа у цјеловиту поему, могло би се чак рећи у епос који на суптилан начин свједочи о човјеку у овом времену. Поприлично касно, у већ зрелијем животном добу, огласио се првом пјесничком књигом, прескачући ону пјесницима својствену, почесто тешко контролисану младалачку лирску ерупцију осјећања и рефлексија које би „да мијењају свијет“.
Есејист Миодраг Мркић (1932) још касније се почео бавити списатељским радом. Додуше, закорачивши у четврту животну деценију објавио је неке књижевнокритичке радове, али се тек послије три деценије „ћутања“ 1991. огласио првом књигом – Поетика древног и модерног. Послије тога услиједиће десетине књига и критика, студија и огледа објављених у периодици, а посебну пажњу посветиће аналитичком сагледавању поетског опуса Мирослава Тодоровића. Прво је објавио књигу Љупка језа пролазности пред вратима визије (2006), затим У мрежи потоње верзије (2008) и Три огледа о поезији Кирослава Топдоровића (2009), да би све то објединио у књигу Огледи о поезији Мирослава Тодоровића, објављеној прошле године код нишког издавача „СВЕН“.   
Кроз огледе о пјесничким књигама После свега, Потоња верзија, Земаљско и небеско, Спрам расутих звезда и Ветар понад гора Мркић заправо даје осврт на цјелокупан Тодоровићев пјеснички опус, који је, како се може закључити из изнесених оцјена и како је то добро запазио Душан Стојковић, срећна симбиоза лирског, епског и драмског. Осврћући се у предговору књизи Огледи о поезији Мирослава Тодоровића и истичући да у пјесмама овог пјесника срце мисли, а мисао осећа, Стојковић закључује: „Миодраг Мркић, аутентично и критичарски исконски, пише о аутентичним и исконским песницима. За њега то Мирослав Тодоровић, ван сваке сумње, јесте. И за нас је то Мирослав Тодоровић, и пре Мркићевих текстова – књига, био.“ А сам Мркић, не кријући да се либи давања сигурних закључака, уопштавајући оцјену о збирци Ветар понад гора, даје на неки начин сажетак критичког суда кроз који би могла да се посматра цјелокупна Тодоровићева поезија, а посебно њено мјесто у ововременом поетском „окружењу“: „Лирски степен апстракције Мирослава Тодоровића је у самобитку, тубитку и (Не)битку, Не(бићу)… За разлику од привида високог степена апстракције свевремених естрадних ‘лиричара’, режимског мобилијара, рецимо, модерне ерудитне, маниристичке поезије ангажоване у крајњем за потребе интернационале капитала.“ Мркић додаје да, за разлику од многих који „знају књишку поетику и књишки је примењују“ (опет контекст! – оп. Р. П.), „Тодоровић у својој песничкој пракси дубоко осећа и зна законе поезије“. Он, надаље, за Тодоровића каже да је „песник аскезе, наше патње и нестајања“, песник „неке љупке есхатолошке језе“. Уочавајући у збирци Ветар понад гора поетичку драму (и драму поетике, додали бисмо), Мркић који је, поновимо, несклон закључивању, оставља ову пјесничку књигу (и Тодоровићеву цјелокупну поезију) „метатекстовности, интертекстовности и ‘мистеријуму будућности’“.
Ипак, Миодраг Мркић много тога не оставља будућности, већ у својим огледима износи оцјене с којима се можемо и не морамо сложити, али им не можемо оспорити чврсту заснованост  на чињеницама које јасно уочава, пластично их предочава читаоцу и на њима гради став. Заједно с пјесником трага за Апсолутом (мада, „Апсолут је нешто што ме сможди, ужасава“, каже он), провјерава има ли пута до вјечности или он води ка нигдини, има ли га и шта је пјеснички самобитак… Сва ова, и мноштво других питања, есејист поставља самјеравајући поезију којом се бави, па тако, анализирајући књигу После свега, за Тодоровића каже да се „у свом песничком самобитку… не утапа у лични маниризам, не упада у замке нечега што би се звало ‘чиста поезија’, не упада у лични перфекционизам. Његови ‘суптилни валери’ су спонтани.“ Могао је Мркић и на другачији начин, критичарски „уштогљен“, изрећи ове оцјене и томе додати да се Тодоровић „креће у сферама реалне метафизике и када хвата нијансе божанског, трансцендентног, есхатолошког“, али он има свој стил и свој начин саопштавања судова, знајући мчћда да читалац воли када се одступи од „обрасца“, а Мркић напросто одбацује све што је шематизовано.
Миодраг Мркић, уважавајући из туђег мишљења оно што је њему прихватљиво, држи до свог става, па тако, колико год збирку После свега доживљавао као својеврсну поему „са главним темама: пролазност, носталгија завичајна и можда главном темом – поетичка, теоријска драма песника Мирослава Тодоровића“, толико је за њега пјесничка књига Свети мученици „књига која сведочи о психологији стварања, психологији кристализације идеја од дневно-поетског до високих метафизичких апстракција“ овог пјесничког дјела. Изричући овакву оцјену, есејист не може а да с резигнацијом каже да је сада на сцени неки нови реализам – „капитал реализма, реализам новог светског поретка, нова неолакировка, нови утилитаризам… нова политичка ангажованост…“ Изношењем нечег што је на први погед небитно за оцјену о поезији коју је изрекао, критичар је заправо потцртава, учвршћује, подупире аргументима супротности онога што јесте Тодоровићева поезија. Или, самим насловом Супсидијарије као главни израз суштине, наговјештава да ће се критичар бавити и спорденим дијеловима пјесничке књиге Спрам расутих звезда, корицама, бјелина и свему оном што често сматрамо небитним а што је ипак важно за разумијевање суштине.
Посебна вриједност књиге је у томе што навођењем многих стихова и анализом пјесама читалац упознаје Тодоровићеву поезију, па ће и они, који га до сада нису читали, посегнути за његовим књигама. Уз то, уз већину огледа дати су и изводи из критика других критичара о анализираним књигама, а на крају и избор из критика о Мркићевом тумачењу поезије.
Уз то што су врло занимљива запажања Миодрага Мркића о поезији Мирослава Тодоровића, књига Огледи значајна је и по томе што показује да се на сасвим нов, другачији, иновативан начин може писати о књижевном стваралаштву једног писца. Избјегавање, или макар заобилажење устаљених клишеа, који собом неминовно носе и монотонију стила и приступа, читаоцу штиво чини занимљивијим, можда и прихватљивијим.

Advertisements