Ознаке


Zašto je ovo jedna odlična knjiga?

Zato što ispravlja jednu veliku nepravdu. Zato što može pomoći mnogim građanima Srbije da shvate: da su već izgubili nepovratno minulih 20 godina, i da im se može dogoditi da izgube još 20 godina. Neki mladi ljudi, našega porekla, koji su se ovih dana vratili sa Kube, ispričali su mi – šta znači izgubiti 40 godina! Pa, to je čitav ljudski vek! To je previsoka cena!

*

Sergej Grizunov/ Genadij Sisojev . – Laguna, Beograd,  20.000 primeraka.

 

(Odlomci iz poglavlja 16: SVEDOCI I UČESNICI)

 

Zlatko Lagumdžija, lider Socijaldemokratske partije blh, bivši premijer bih

Da li je rat u Jugoslaviji bio neizbežan?

–  Znate kako se kaže: sve što se događa, događa se s razlogom. U istoriji sve što se dogodilo, dogodilo se s razlogom. I sud istorije je jedini sud koji nema žalbe-nih postupaka. Sigurno da bi ljudi, čak i oni koji su imali bolna iskustva devedesetih godina, verovatno mnoge stvari uradili danas drukčije. Jasno je da se sve moglo drugačije odvijati, drugačije okončati. Jasno je da su u nekoliko tačaka propuštene šanse. Od onih Markovićevih poslednjih dana… Verujem da su neke stvari mogle biti drugačije urađene.

Sa ovom pameću vidite da je čak i EU mislila o sebi mnogo bolje nego što je trebalo da misli. Stvari su mogle ići drugim tokom da je Milošević u Beogradu ranije doživeo oktobar 2000. godine. I inicijativa Gligorov – Izetbegović o asimetričnoj jugoslovenskoj federaciji takođe je mogla promeniti tok stvari. Sada možemo samo da se učimo na vlastitim greškama, da ih ne bismo ponavljali.

–   Da li je tandem Ćosić – Panić imao realne šanse da spreči rat?

–   Panić je bio čovek koji je uneo jedno novo svetlo.
Činjenica je da je hteo nešto drugo od onoga što je Milo-
šević hteo, i činjenica je da mu Milošević nije dao. Mislim
da je Panić suviše dugo bio na Zapadu, živeo u jednoj de-
mokratiji kao liberalan demokrata, precenjivao je ulogu
demokratske svesti kod ljudi sa kojima je radio i onih koji
su ih birali. Bojim se da je to bila posledica nedostatka
demokratske tradicije i kulture. A Milošević je bio prak-
tičan ,,do kosti“, i jednostavno nije dozvolio Paniću da
ima prave mehanizme vlasti. Panić je suviše pridavao ne-
koj demokratskoj tradiciji, demokratskoj kulturi, koje
objektivno nisu postojale u datom trenutku.

–   Da li glavnu odgovornost za jugoslovensku tragediju snose Milošević, Tuđman i Izetbegović?

– Ja spadam u ljude koji smatraju da multinacional-na Jugoslavija nije bila moguća bez Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka, muslimana, bez Makedonaca, Crnogoraca. Onog trenutka kada je jedan od naroda krenuo da iza-đe iz te zajednice, i kad je izašao, ta zajednica je presta-la da postoji. Ali Jugoslavija se mogla raspasti samo onda kada je u tom prqvcu počeo da deluje najmnogo-ljudniji njen narod.

Uzmite danas primer BiH koja nije moguća bez Srba i Hrvata. Ali samo je Bošnjaci mogu rasturiti. Kad najbrojniji narod kaže – ima da bude kako ja kažem, ili neće biti nikako, to je put ka dezintegraciji jedne složene zajednice. Slična je stvar bila i sa Jugoslavijom. Kad je u najbrojnijem narodu pobedio čovek koji je imao objektivnu vlast u rukama, imao i legitimitet, i kad je rekao ima da bude kako ja kažem, ili neće biti nikako, to je, u stvari, bio početak kraja Jugoslavije. Tako da stavljati Izetbegovića i Tuđmana u tu ravan nije korektno.

A sa druge strane, ako idemo korak dalje, dogovor u Karađorđevu je upravo događaj koji je zapečatio sudbinu Jugoslavije. Izetbegovićeva odgovornost mo-že biti u tome što nije bio dorastao tom trenutku. Za-to najveću odgovornost za ono što se dogodilo ima pre svega Milošević, a potom i Tuđman. Ali, ponavljam, Miloševićeva odgovornost je bila najveća jer je pred-stavljao najobrojniji narod. Dogovor u Karađorđevu je u stvari bio početak pravog kraja i početak krvavog ra-ta. Jer, dogovor u Karađorđevu skovale su dve politič-ke opcije na račun svih ostalih, i on je pre svega bio uperen protiv BiH. Mislim da je taj pokušaj rasturanja BiH u stvari doveo do rata.

–   A zašto i do dan-danas postoji protivurečnost napetost između Srba i Hrvata i Bošnjaka?

–   Pre svega zato što je Dejtonski mirovni sporazum zaustavio rat, a nije napravio mehanizme. On u sebi ima konstitutivnu grešku za 21. stoljeće. On je napravljen praktično tako da zadovolji nacionalnosti.

Mislim da je danas sistem tako napravljen da se is-plati biti nacionalista. Ako ste nesposoban ministar vi ćete se vrlo jednostavno opravdati tako što ćete pro-glasiti drugi narod krivim, ili druge nacionalnosti krivim. To je vrlo dobro konstruisan sistem za barabluk. Pojednostavljeno rečeno. I to je razlog zašto imamo ovakvo stanje kakvo imamo. Ako vas neko napadne što ste ukrali, vi kažete – ti me napadaš zato što sam Sr-bin, ili zato što sam Bošnjak, ili zato što sam katolik. Ne, ja te napadam zato što si baraba. Ali sistem je tako na-pravljen da svaka baraba može da se krije iza vlasti. Naj-veći izazov 21. stoljeća jeste naći formulu koju je BiH izgubila, koju je Jugoslavija bila izgubila, koju je Sovjetski Savezbio izgubio. Ako se BiH mora podeliti, ako moramo živeti kao Srbi, Hrvati i Bošnjaci koji žive jedni nasuprot drugih, zar mislite da taj vrag neće zakucati na vrata u Beču, Štutgartu, u Londonu, ili u Moskvi.

Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, pisac „Vreme je sudija, sa ove distance se vidi ko je bio u pravu. Moje snove i ideale su uglavnom pojeli miševi. Ali mirno spavam. I nema tebe sada. Ja tebi realno kažem da mi ovde nemamo političku figuru koja će iskoristiti ovaj trenutak i kazati: Srbija bezuslovno najbrže ka Zapadu, evropsko-atlantske integracije.

Mi ovde sad imamo jedan korak ka Evropi, onda dva koraka unazad, vodimo politiku da se dopadnemo i Evropi i ovim ovde glupjm srpskim nacionalistima, zaljubljenicima u Miloševića. Oko Kosova ne znamo šta hoćemo, samo znamo šta nećemo. Tako da ovde ne postoji odlučan čovek.

Veruj mi, ako bi sada mogao da dođeš i da povučeš, ova bi zemlja uzletela. Zato što bi ti rizikovao, a ovi neće da rizikuju. A u stvari preuzimaš najveći rizik ako nećeš rizik. Veći si Srbin od devedeset odsto budala ovde. Znaš koja je naša politika sada? Mi čuvamo su-verenitet nad Kosovom, a suvereniteta nemamo. Znači, mi vodimo politiku – čuvamo ono što nemamo, da  bismo izgubili ovo što imamo.“ (Iz telefonskog razgovora sa Milanom Panićem, 5. maja 2010. godine)

 

 

DOBRICA ĆOSIĆ, akademik, predsednik Savezne Republike Jugoslavije  (1992 -1993)

(….)

–   Da se vratimo na još jedan težak period Srbije, na 1999. godinu. Da li je bilo načina da se izbegne bombardovanje?

–  Mislim da nisu postojale ozbiljne mogućnosti da ( se izbegne bombardovanje, jer je NATO već odlučio da stvori albansku državu na jugoslovenskoj teritoriji, i postavio je takve ultimatume u Rambujeu da nijedna država koja drži do suvereniteta i nacionalnog dosto-janstva ne bi mogla da ih prihvati. Bili smo ucenjeni, [ rat nam je propagandno montiran, tipično nacističkim I stereotipom, i male su mogućnosti postojale. Ali, reci-mo, Francuska vlada je u maju od mene tražila, posla-la je svog čoveka da razgovara sa mnom o tome kako ja zamišljam tu podelu Kosova. Žospen je bio predsednik vlade. Dao sam im projekat kako može da se okonča rat podelom Kosova. Ministar spoljnih poslova Dini tražio je od mene da za rimsku Republiku napišem tekst o mogućnosti podele Kosova. Ja sam i to uradio. Dakle, u EU, u Francuskoj i Italiji, postojala su neka raspoloženja koja su vodila prema mogućim pregovo-rima i kompromisima i okončanju rata.

Moj memorandum, koji sam uputio francuskoj vladi, imao je konkretne predloge: priznavanje prava Albancima da stvore svoju državu, prava da se ujedine i poštovanje celokupnog etničkog albansskog integriteta. Zastupao sam mišljenje da nema čistih etničkih teritorija, nego da ta razgraničenja budu takva da se recipročno garantuju prava. Žospen je taj dokument primio i govorio u parlamentu da postoji mogućnost kompro-

misa i da treba poći ka kompromisu.

Ali je Madlen Olbrajt saznala za tu inicijativu francuske vlade i intervenisala kod Širaka. Širak je pozvao Rugovu i dao izjavu da nema podele Kosova. Onda je deset dana trajao žestoki medijski rat protiv Ćosića u svetskim medijima – kakva podela, nema podele.

Kad se sve uzme u obzir, američka odluka da se osvoji Kosovo i da mu se da nezavisnost bila je toliko jaka da su svi drugi pokušaji bili slabi prema američkom, a da ne govorimo o ponašanju Rusije.

Rusija je na Balkanu, dok sam bio predsednik, igrala ulogu kurira, poštara. Ja sam iz Moskve dobijao samo direktive.

–  Kad biste mogli da promenite neke odluke ili korake iz tog vremena, šta biste uradili na drugi način?

–   Ja ne bih prihvatio rat sa NATOM. Neknas okupira, ali ja ne bih vodio rat koji se gubi. Srpski narod je u 20. veku dao premnogo žrtava, on je u katastrofalnom demokratskom stanju i ne sme više ni kap krvi da prolije za uzaludne ciljeve. Ja rat ne bih prihvatio, neka nas okupiraju, a za slobodu bismo se borili, kako smo se oduvek borili. Naravno, kad smo već bili napadnuti, govorio sam o patriotskoj odgovornosti –
moramo da trpimo, ne možeš da budeš neka peta kolona, izdajnik, ali sam stalno tražio mogućnost da se sporazumemo, da prekinemo rat. Pokušao sam sa patrijarhom Pavlom da utičem na Miloševića da kapitulira, da prihvatimo sve uslove. Milošević nije hteo da primi patrijarha.

–   Kakav je bio Milošević?

–   Milošević je bio inteligentan, autokrata, samoljubac, imao je inteligenciju da shvati problem, ali je bio bez imaginacije, bez dobrih procena, fikcije je proglašavao za realnost, strahovito je potcenjivao spoljni faktor u sudbini Srbije i Jugoslavije. On je političar kratkog daha. Nije bio srpski, već jugoslovenski nacionalista, on je branio Jugoslaviju, nije branio Srbiju.
Svi ti mali, glupi, prljavi, nedeklarisani ratovi koje je vodio nisu bili ratovi za Srbiju, nego za Jugoslaviju.

Rat protiv Jugoslavije počela je Slovenija, koja se ubrzo izvukla, zahvaljujući veštoj propagandi koja je crno proglašavala belim i obrnuto. To je jedini rat gde su žrtve pobednici, jer su unapred opredeljeni kao žr-tve. Kao što je Srebrenica. Postoje dokumenti – Alija Izetbegović je govorio da treba pet hiljada ubijenih jer je Klinton tražio pet hiljada – da bi se opravdao rat NATO-a protiv Srbije. Šta su Markale, šta je Miškina? Oni su ubijali sopstveni narod i optuživali Srbe kao ubice. Svet će biti iznenađen ishodom srebrničkog zlo-čina.

–   Mislite da će biti otkriveni neki novi podaci o događajima tih godina?

Biće otkrivena potpuno nova priča. Ko je to organizovao i koliko je ljudi ubijeno. Američka obaveštajna služba daje podatak – 493 žrtve, a ne sedam ili osam
hiljada kako je napisao Pedi Ešdaun. Nemamo nikakvih razloga da lažemo o jednom takvom strašnom zločinu. On treba dabude istinito prikazan. Nije u Sre-brenici izvršen genocid. Nema Srbija odgovornost. Ja to tačno znam. Tačno znam da Srbija nema nikakve odgovornosti za taj zločin nad zarobljenicima. Naprotiv, oko trideset hiljada muslimana je prebeglo preko Drine u Srbiju.

–  A šta je sa Vukovarom? U vreme rata bili smo tamo i videli leševe hrvatskih vojnika i civila koje su ubili jugoslovenski vojnici. Te leševe je tada pokazivao major Veselin Šljivančanin, osuđen za ratne zločine.

–  Ja Vukovar smatram srpskim zločinom. Bez kolebanja. Ja sam kao predsednik države saslušavao načelnika generalštaba Životu Panića, koji je komandovao rušenjem Vukovara. To je srpska sramota. To je zločin, glupački zločin. Ubijao si svoj narod.

Ante Marković, poslednji premijer SFRJ

Zašto je nestala Jugoslavija?

–   Zato što su interesi nacionalizma bili tako snažni. On još uvek živi. I u Sloveniji, i u Hrvatskoj i u Srbiji i u BiH. I u Rusiji, Ukrajini, Gruziji, to se vidi.

–   Šta mislite, šta je smetalo tandemu Ćosić – Panić da zaustavi krvoproliće?

–   Ćosić to nije ni mogao da uradi. On je jedan od onih koji su inicirali onu rezoluciju Skupštine Srbije koja je bila ideološki osnov za rat. Ćosić je jedan
od tvoraca ideje velike Srbije. To nemojte da zaboravite.  (…)

 

(odlomci iz istoimene  knjige, str: 148 – 141;162 -166 )

Advertisements