Ознаке


____________ Skup EDS –PROBLEM KREATIVNOSTI – 22. – 23 . 11. 2011. ___

Jedan pesnik je skoro u dnevnim novinama dao intervju u kome je rekao da ovom društvu nisu potrebni pisci i slikari već samo glumci, režiseri itd. Ne želeći da pravim podelu umetnosti, jer smatram da u svim umetnostima ima izuzetnih autora, mislim da je potrebno da se zamislimo nad ovim prethodno navedenim rečenicama. Jer budžet za jedan film koji finansira država veći je od ukupnog novca koje Ministarstvo kulture ulaže u izdavanje književnih časopisa i časopisa posvećenim likovnim i muzičkim umetnostima (podvukao upravnik „Sazvežđa ZAVETINE“).

Zastitni znak 005

I

U 18 veku, poetski atributi – inspiracija, imaginacija, sloboda, genij – pripisani su umetniku a mehanički atributi pripisani su zanatliji – veština, imitacija, pravila. U rečniku Francuske akademije iz 1762 godine, “ umetnik “ je “ onaj koji radi u umetnosti u kojoj se genij i ruka moraju slagati „, dok je zanatlija “ radnik u mehaničkim umetnostima, čovek sa zanatom „.
U sklopu ideja o slobodi umetnika, sledeći kvaliteti su pripisivani umetniku :
oslobađanje od oponašanja tradicionalnih modela ( originalnost)
oslobađanje od pravila razuma i zakona ( inspiracija )
oslobađanje od ograničavanja fantazije ( imaginacija )
oslobađanje od preciznog oponašanja prirode ( stvaranje )

ORIGINALNOST – U 18 veku, vodila se rasprava o dva tipa oponašanja : oponašanje prirode i oponašanje velikih prethodnika. Ovaj drugi tip oponašanja ostavljao je mesta za inovacije, ali se sve više oponašanje majstora iz prošlosti počelo osuđivati. Kao primer originalnog autora često je navođen Šekspir.

INSPIRACIJA – U Nemačkoj se u 18 veku ukorenio “ kult genija „.Ukorenio se stav da je genije iznad svih “ pravila umetnosti „. Tom stavu često je pridodavan i stav da je genije i iznad  “ pravila društva „.
U 17 veku hvaliti umetnika zbog izraza u slikarstvu, muzici podrazumevalo je hvaliti njegovu veštinu u predstavljanju tuđih osećanja. U 18 veku se razvila ideja o umetnikovoj empatiji prema njegovom predmetu. Takva tendencija kulminirala je kasnije u romantičarskom naglašavanju sopstvenog izraza.

IMAGINACIJA – Ideja o kreativnoj imaginaciji pojavljuje se kod pesnika i kritičara 18 veka. Ustanovljava se produktivna a ne čisto reproduktivna moć imaginacije. Kritičari i pesnici su veličali moć imaginacije a filozofi poput Hjuma i Kanta su je pominjali u okviru teorije saznanja.

STVARANJE – Početkom 18 veka dominirao je termin “ invencija „. Termin stvaranje je podrazumevao kasnije odvajanje od oponašanja prirode. Mnogi filozofi i pisci su vrlo  oprezno koristili termin “ stvaranje “ – uzimajući u obzir religijske razloge. Bato je smatrao da je čovekovo stvaranje ex nihilo logički nemoguće. U okviru hrišćanske dogme – Bog stvara ex nihilo – ni iz čega.
U 18 veku kod jednog dela pisaca i filozofa ukorenilo se mišljenje da se umetnik ne smatra nekim ko je jednak bogu. Umetnik može biti neki manji bog recimo.

II

SAVREMENI SVET – KRAJ 20 I POČETAK 21 VEKA

Ono što je doneo kraj 20 veka i početak 21 veka je pluralizam estetičkih opcija. Bavljenje prošlošću za mnoge umetnike i teoretičare umetnosti, estetičare je metodska nužnost. Ljudi prošlosti okretali su se vrednostima iz prošlosti, i tražili oslonac u njima. U današnjem trenutku mnoge vrednosti prošlosti se preispituju. Postmodernistička misao dovela je u pitanje i temeljne vrednosti i ideje društava prošlosti, preispituju se same tekovine Francuske revolucije, ideje napretka, slobode i mnoge druge civilizacijske tekovine. Ova preispitivanja lako mogu da se podvedu pod pojam relativizacije. A pojmovi originalnost, inspiracija, imaginacija i stvaranje, takođe se u ovom vremenu relativizuju. Nedovoljno estetičko obrazovanje u mnogim društvima današnjice potiskuje pojam originalnosti kao bitan za umetnost.
Inspiracija i imaginacija se u vreme aktuelnosti društveno-političkih tema u nekim umetnostima ( film, pozorište ) često odbacuje kao stvar prošlosti ili su ti pojmovi rezervisani za umetnike koji beže od surove stvarnosti za tzv. eskapizam.
Sam pojam stvaranje je postao preširoko i neozbiljno shvaćen, tako da se u intelektualnim krugovima često zastupa teza da svako može biti stvaralac, ako se dovoljno intelektualno obrazuje.
Jedan pesnik je skoro u dnevnim novinama dao intervju u kome je rekao da ovom društvu nisu potrebni pisci i slikari već samo glumci, režiseri itd. Ne želeći da pravim podelu umetnosti, jer smatram da u svim umetnostima ima izuzetnih autora, mislim da je potrebno da se zamislimo nad ovim prethodno navedenim rečenicama. Jer budžet za jedan film koji finansira država veći je od ukupnog novca koje Ministarstvo kulture ulaže u izdavanje književnih časopisa i časopisa posvećenim likovnim i muzičkim umetnostima (podvukao upravnik „Sazvežđa ZAVETINE“).
Pitanje koje se otvara u 21 veku je i stalno proširivanje liste umetnosti od kojih mnoge koriste tehnološke inovacije. To nas dovodi do velikog izazova kako pojmove originalnost, inspiracija, imaginacija i stvaranje definisati u novonastalim okolnostima.

III

Jedan od varljivih stavova koji mnogi kritičari i teoretičari ( poezije i slikarstva ) imaju u manjim sredinama je i taj da je gotovo sve otkriveno i pronađeno i ponuđeno kao inovacija u umetnosti te da pesnik ili slikar samo treba pametno da slede neku od vladajućih opcija u umetnosti i da je to dobar put ka poželjnoj etabliranosti. Suština umetnosti naravno nema mnogo veze sa sigurnim putevima ka etabliranosti, nagradama i priznanjima.

Estetičari i filozofi veoma dobro poznaju vezu pojmova : mašta, imaginacija, stvaralaštvo, novo, originalno. U nekim epohama se insistiralo na samosvojnosti , buntovništvu, osobenosti, kreativnosti umetnika. Ali bilo je i tu mnogo pomodnosti i kopiranja ponašanja nekih velikih umetnika od strane manje obdarenih.Buntovništvo i originalnost su se više iskazivali u ponašanju nego u delu samom. Početkom 20 veka pojam originalnost i pojam novo u umetnosti dobijaju sve veći značaj.
Kao bitan problem autora izuzetno originalnih , sklonih novom neki estetičari navode problem komunikabilnosti samog umetničkog dela.
Umetničko delo može biti novo i originalno ali u okviru i granicama komunikabilnosti. Tu se nadovezuje kompletan problem recepcije umetničkog dela od strane ne samo kritike, već i publike.Problem komunikabilnosti je i značajan argument ( stereotipnih ) kritičara koji mogu ukazivati pojedinim umetnicima da delo mora da bude shvaćeno i prihvaćeno od strane pre svega kritike pa i publike.

Tačno je i da su mnogi filozofi ukazivali na to da se može biti originalan i pisati i stvarati besmislice( Kant).Dakle originalnost je samo jedna od osobina najdarovitijih umetnika, nije jedina osobina a nije ni dovoljna.
Originalnost je uvek dopunjena egzemplarnošću.Originalnost poimamo u smislu nepredvidljivosti.
Egzemplarnost podrazumeva da delo velikog umetnika ima egzemplarnu vredost, može biti mera za estetski sud ali nije uputstvo za nekog sledećeg umetnika- stvaraoca.
Umetničko delo se ne posmatra i ne poima kao uzor epigonisanja već kao nasleđe.

Ipak jedan zaključak se nameće bez obzira na vladajuće mišljenje u nekoj epohi o pitanju novog i inovacijama.- pravi i veliki umetnici intuitivno snagom svog dara idu nekim svojim putevima. Pravi primer za to su Leonardo da Vinči i Mikelanđelo.Leonardo je stalno istraživao i sledio svoj impuls ka novom u slikarstvu. Mikelanđelo je bio toliko originalan da mu je kardinal Riario otkupio falsifikovano umetničko delo Amora iako je otkrio da nije original. Mikelanđelo i kao falsifikator( zbog novca ) nije uspeo da sakrije svoju originalnost.Mnogi drugi veliki slikari su učili i preuzimali od Leonarda i Mikelanđela. ( Rafael recimo ).

Događalo se u prošlim vremenima da decenije pa i vekovi nekada prođu da bi se pojavio neki značajan pesnik, umetnik, filozof.Pravi dar je dakle retkost a zaključke neka izvlače iz ovoga oni koji misle da u svakom vremenu postoji obilje nadarenih ljudi.
U filozofskom smislu novo se vezuje za problem početka, porekla. A šta je sve početak ?
Svaki čovek je jedan početak, pa pošto svojom egzistencijom predstavlja nešto novo, logično bi bilo da taj Egzistencijalni novum bude povezan sa Kreativnim novumom. Kao novo i neponovljivo biće, čovek bi trebalo da teži novom u stvaralaštvu. Ali manjak dara upućuje mnoge na kopiranje i epigonisanje već postojećeg u umetnosti. Neki filozofi smatraju ( V. N. Cvetković – Volja za novo ) da je „ čovek egzistencijalno predodređen za logički nerešivi zadatak postavljanja novog početka s obzirom da i sam predstavlja jedan početak“.

Za objašnjavanje pojma novo u umetnosti treba uzeti u obzir i proizvoljnost, nespokoj, nepredvidljivost koji se vezuju za pojavu novog i originalnog umetničkog dela.
Nepredvidljivost nam može ukazati na pojavu genijalnosti kod umetnika.Ne možemo predvideti preokrete i novo u umetnosti. Može nam se činiti da je sve predvidljivo ali sa pojavom nekog umetnika ili nekih samosvojnih umetnika sve se ipak menja.

„ Genijalan može biti samo onaj umetnik koji odgovara svim parametrima lepog : on treba da ima urođeni dar, talenat koji se ne pokorava nikakvim određenim pravilima i ne proizilazi ni iz kakvog učenja, a njegovo delo treba da bude originalno i da istovremeno služi kao uzor drugima“ ( Mirko Zurovac- Tri lica lepote ).

Filozofi i estetičari smatraju i značajnim pojam intuicije za samu umetnost.
„ Značenje jedne forme saznanja koje nije racionalno i koje dostiže svoj predmet direktnije nego intelektualno saznanje „( Kroče o intuiciji ).
„ Kada bi neko posedovao Rafaelovu tehniku to  mu ne bi dalo za pravo da se smatra Rafaelom, jer veliki slikar nije veliki po tehnici već po svojoj intuiciji koja je istovremeni izraz.I ako neko ne može da dostigne Rafaela to nije zbog nedostatka tehnike već zbog nedostatka intuicije „.( Mirko Zurovac- Tri lica lepote ).*

_____________

* Tekst je objavljen u zborniku  – PROBLEM KREATIVNOSTI– ESTETIČKO DRUŠTVO SRBIJE, 2012

Advertisements