Ознаке


Филм који је довео у питање објективност њемачких медија

Један од њем. тв-канала (WDR) je 08. фебруара 2001. год. у свом програму у емисији „Монитор“ је извјештавао и о наводном масакру у Рачку,
и цијелу причу око  тога представио као исценирану. У наставку те емисије приказан је филм  „Почело је са једном лажју“ (Es begann mit einer Lüge),
који су урадили Џо Ангерер (Jo Angerer) и Матијас Верт (Mathias Werth)… Изјаве које доводе у сумњу пријашње извјештаје о Рачку:
Судско-медицински патолог др. Хелен Рента – у новембру 1999. год. је вршила медицинско вјештачење убијених –  изјавила је, да је „наводни
масакр“ само добро аранжирана представа. Она је те своје закључке предала и суду за ратне злочине у Хагу. Др. Хелен Рента је изјавила (цитат):
„Амбасадор Волкер (William Walker) је дошао у суботу у Рачак, и била је његова лична одлука да говори о једном масакру.“ Њене ријечи потврђује
генерал (у пензији) госп. Хајнц Локвај (Heinz Loquai): „Волкер је око себе скупио нешто око тридесетак новинара, са њима је тамо отпутовао,
и послије кратког времена изјавио, да се ту ради (да је ту ријеч) о српском масакру… Са оваквим понашањем Волкер је запалио луч/фитиљ
(отворио врата) рата.“ Интересантно је можда рећи, да је на конференцији за штампу изјава Волкера погодила др. Ренту из Фиске, да је она само
с невјерицом и са сузама у очима одмахивала главом, само што се није расплакал… На суђењу у Хашком суду, Слободан Милошевић је у својој
одбрани приказивао видео исјечке из ове емисије и филма. Режисери филма и шеф рефакције (главни уредник) тв-WDR, су остали принципијелни,
да је цјлокупни документарни материјал истинит, да иза њега стоје, и не желе да се од тога ограде а још мање извине (како су захтијевала
министарства за одбрану и спољне послове)…
Приказивање филма је изазвало лавину реакција, посебно код интелектуалаца.
Али ове информације су тешко долазиле до тзв. „малог човјек“, до обичног грађанина. Извјештаји у главним вијестима и дневницима су избјегавале
да о томе извјештавају, дневне новине су биле углавном штуре. Али, о насталој ситуацији расправљало се и у њем. парламенту (Bundestag),
посебно непријатна питања упућивали су парламентарци из редова љевице, из редова зелених. Дебате су биле веома жустре и добрим дијелом су
допринијеле да 2002. год. њем. министар за одбрану Рудолф Шарпинг буде отпуштен. Један дио њем. становништва је био против њем. војног
учешћа/мијешања на Косову, али Шарпинг је стално тврдио да је постојао српски Hufeisenplan (план „Гвоздена потковица“) о војном уништењу и
потпуном прогону Албанаца. Све ово се временом показало и доказало да је само једна дезинформација из арсенала тајних служби, и да овај тзв.
план није писан у Београду него у Берлину…
На различите начине су до информација долазили интелектуални кругови. Франкфуртска група адвоката је поднијела тужбу против Шарпинга и министра за спољне послове Јошке Фишера, документ под насловом „Припрема и извођење нападачког рата“. 
Одмах послије овог филма њем. магазин Der Spiegel по први пут нагађа и поставља питање, шта се стварно у Рачку догодило. Свој прилог насловљавају са „Варка и прикривање“… по први пут се помиње наводно неразјашњена улога УЧК на овом подручју, опрезно се наводе њихове методе (ријечи које се при том помињу су: манипулисање, аранжирање, исценирање, пропаганда, тактизирање, присиљавање/терорисање сопственог цивилног станоништва…). 
Овај магазин је повремено и не схватајући шта чини, са „морбидним одушевљењем“ извјештавао о способностим Милошевића у Хашком суду, у једном прилогу из августа 2002. год. са великим „чуђењем“ пишу да је Милошевић у суду изнио/предочио „више докумената из Шарпинговог министеријума, пуне кутије слика НАТО-бомбардовања у Србији“ итд…
Дебате о овом случају су се распламсавале. Berliner Zeitung започиње серију натписа/дебата под именом „Закључане акте Рачак“, њих слиједе још неке новине и тв-канали, и сви они сумњају у „догођени злочин“. На свјетло дана излази и да је НАТО користио уранијумом обогаћену муницију, да су генерали покушавали све то да заташкају и касније багателизују, да нико од војске не жели да даје изјаве… У исто вријеме се избјегава говорити о
психичко-растројеним њем. војницима, који су недовољно припремљени, били изложени грозотама и бескрупулозности рата на Косову… Говорило се да су
видјели тако измасакриране српске жртве, да више многи од њих нису били способни да извршавају своје задатке… Причало се и о тајном броју
настрадалих војника (најчешће незапослених младића из бивше Источне Њемачке, који су се „трбухом за крухом“, добровољно пријављивали у јединице на Косову), писало се о озраченим и од карцинома обољелих војника, о забранама давања интервјуа војницима и члановима њихових породица, о строго организовани сахранама војника уз присуство „војних главешина“ и уз војне почасти, али све то само да не би процурило у јавност…
Извјештавано је како се сви важнији извештаји о Рачку чувају у строгој тајности. На свјетло дана долазе извјештаји из суда у Хагу, по којима су свједоци у случају против Милошевића лажови, да су многи наговарани и за којекакве друге повластице давали лажне изјаве, а неки чак због одређених ствари на то и присиљавани… Свједоци у процесу против Милошевића „падали су један по један при унакрсном испитивању“, многе је трибунал сам повукао и брисао с а листе свједока… Извјештавало се како процес против милошевића доживљава фијаско и да је трибунал на мукама, шта и како даље…
Цијела 2001. год. је била обиљежена оваквим извјештајима, који нису могли у потпуности да се прикрију. То се преноси и на 2002. год., Шарпинг губи тло под ногама, долази његова смјена, а то новинаре и независне мислиоце јача у убјеђењу, да је много тога нетачно и спорно у њем. ангажману на Балкану…
Процурују информације па и изјаве нпр. Тачија: „Нама је тада пао камен са срца, када је Волкер дошао и без устезања изјавио – То је један масакр над цивилима.“ Процурују и информације како је УЧК скупљао настрадале на једно мјесто да би увећао размјере српског злочина, ту се наводе мјеста Доњи Преказ и Ћирез! (Qirez), гдје су поред настрадалих цивила постављани УЧК-борци, настрадали у другим дијеловима Косова…
И 2003. година је праћена оваквим и сличним извјештајима… Неки су оштро критиковали активности WDR-телевизије, погрдно је називајући „Црвеном“.  
Шарпинг је против њих покрено судску парницу, али је изгубио на суду. Неправда према овој телевизији је наводно исправљена и љага са ове телевизије је скинута са додјелом „Joseph-Goebbels-Preis der Fernsehkritik“, признатом наградом телевизијске критике. Награда је додијељена за један филм о хашком процесу против Милошевића, а под насловом „Nie wieder Aufklären“. При додјели награде, награђени режисер Томас Шмит (Thomas Schmitt) је покушао да се приближи тзв. „демократским новинарима/извјештачима“, па се на неки начин правдао за приказани филм из 2001. год., било је то нека врста извињења.
Тада је речено да због заштите „истине“, диктароре не треба бранити, него их на „сваке начине“ побијати. Ово на „сваке начине“ је добило горак призвук, јер се може схватити, да је против „диктаторских режима“ и лажно извјештавање оправдано… 
Због мира у кући, у једној демократској земљи је „страдала истина“, а лаж се у појединим ситуацијама оправдава… Веома чудно, зар не..? Но и поред овог у интелектуалним круговима се стално помиње тема „улоге медија у друштву“, прича се и даље о манипулацијама, нарученим и фрзираним извјештајима, заташкивањима итд… Изненада су као печурке почеле да се објављују књиге о лажима које је ширила државна власт поводом ратних збивања на тлу бивше Југославије… Иако немају приступ у најпродаванијим новинама и магазинима, тј. без реклама на најзначајнијим мјестима, неке књиге доживљавају изузетно добру продају… Једна од њих је и књига Јиргена Елзесера (Jürgen Elsässer): Ратни злочини. Смртоносне лажи Савезне владе и њихове жртве у Косово-конфликту. У 2004. години је објављено проширено и допуњено издање, а продаја књиге се удвостручила… У њем. штампи се стидљиво али све чешће објављују изјаве, прилози познатих личности, који имају друкчије мишљење од режима у којима живе: Тако је 2005. објављена изјава британског драматичара Харолда Пинтера, добитника Нобелове награде, који оштро критикује начин рада трибунала у Хагу, између осталог каже: „уствари, ми већ сад  живимо у дволичном (и сумњивом) свијету Џорџ-Орвелове 1984.“ Објављују се разни апели интернационалних умјетника, који траже правду за Милошевића…
Један од таквих апела, је апел канадског пјесника Роберта Диксона (Robert Dickson), којег слиједе умјетници из Монтреала, Њујорка, Париза, Москве…
У апелу се помиње да и поред 500 000 страна докумената, 5000 видеокасета, 300 свједока и исто толико дана расправе, са 33 000 страна судског протокола итд. суд није успио да докаже своје тврдње против Милошевића…
Овај апел су потписала многа позната имена (не због Милошевића, како многи мисле и извјештавају, него због правде и против извртања факата и истине), међу њима Петер Хандке (Peter Handke), најбољи књижевник њем. говорног подручја, због свог односа према Србима и рату у бившој Југославији је остао без Нобелове награде, која је из протеста 2004. уручена „спорној“ аустријској књижевници Елфриди Јелинек (Elfriede Jelinek) и 2009. год. сасвим непознатој књижевници румунско-њемачког поријекла Херти Милер (Herta Müller), самим тим је вјероватноћа да се поново да неком са њемачког говорног подручја сведена на нулу – добри познаваоци литературе кажу да се чека да Хандке умре, као што се чекало да умре аустр. писац Томас Бернхард (Thomas Bernhard), да би је 10 година подом уручили Гинтеру Грасу (Günther Grass)… потписници су већ поменути Харолд Пинтер, руски филозоф Александер Зиновијев, познати њем. глумац Ролф Бекер (Rolf Becker),  итал. филозоф Паоло Теобалдели (Paolo Teobaldelli), више бугарских писаца као нпр. Никола Петев…
Нисам Милошевићев присталица, напротив… ово само наводим као примјер у начину писања и извештавања. Прије се чула само једна страна (антисрпска), а она друга није добијала простор…. Цијела та лавина је покренута горе поменутом емисијом и филмом… па чак се и данас „котрља“…
Тема је изузетно опширна, описати догађања око медија и њиховој јавној антисрпској улози (за вријеме балканских „крвавих немира“) захтијева систематичност у обради материјала, са свим оним што то прати (навођење свих извора итд.), то превазилази оквире једног новинарског или било ког другог записа… То је могуће само ако би се написала исцрпна (објективна) студија… била би то подебела књига!!!
Због погрешног извјештавања о Србима (и због мог изричитог срп. истицања/неодрицања доживио сам ма мало је рећи непријатности…
Не знам да ли сте са овим „набацотинама“ задовољни, али ја помену понеку ситницу…

Поздрав!

Мирослав Душанић

Advertisements