Ознаке


(Поводом одабраних руковети Мирослава Лукића под насловом ,,Дубоке песме немогуће љубави”)

мост на пеку мишљеновац - љешница, звижд, у чијој је близини пдесник одрастао (снимак ивана лукића, мај 2013)

мост на пеку мишљеновац – љешница, звижд, у чијој је близини пдесник одрастао (снимак ивана лукића, мај 2013)

,,И светлост за којом идемо

што зрачи с лица Господњег,

пут Светлости што греје разумом“

………………………………………………….

,,У мом Оцу огледа се моје лице

као што се Његово огледа у свему

и све је то једно лице, Очево

моје, детиње.“

 

 

Срж и аксиоматска мјера ове питке поетике, стихови су којима указах почасно мјесто.

Упућују на свјесност дисања и постепено рађање свјетлости ,,затомљене у шкољкама“,као титрај баченог каменчића на воденој површини, да бисмо открили суштинско у нама – наше ,,унутрашње небо“, свијет Љубави и неисцрпне енергије вјечите младости; на сачувани дјелић свијести о шифрованом свијету Прецизности и Свезнања, цјеловитости бића и унутрашњег испуњења: /Нит која води до средишта лавиринта/и изводи на видело/није поредак ствари./; на надмоћ љепоте настајања над смрћу и пролазношћу која се огледа у призору тренутка ,,забиљеженом“ сличицама неисцрпне ризнице скривенога смисла, која задире у најдубље тајне постојања: ,,тек процвала грана трешње“,,,окус гутљаја воде са извора“, ,,гнијезда косова надомак руке“…, која пружа доживљај да-леког а блиског, кроз интуитивни осјећај прожимања макро и микрокосмоса, као и кроз преламања цјелине  ,,сва три времена“, контиуумом мисли.

,,Зашто бих се бојао нестајања, ако су упаљене

Рајске свеће,

ако је већ започело стварање златног врта –

праслике света која непролазно живи у свету?“

Као искусни писац, Лукић зна да истински успјех није, да би се у прса бусало, него, да би служио  на општу, заједничку добробит. Он ,,ниче из једног коријена“, из мудрости коју, кад ,,додирнемо“, осјетимо мир и радост постојања., осјетимо блаженство. Зато, малоумни успјех не опраштају. Не знају одакле долази.

 

,,Уредници су као птице грабљивице,

украли су што су могли. Не и главну идеју

којој нису дорасли.“

 

Не знају да долази од оне  и с т е мудрости, која, скривена у свом миру и тишини, над нама бди и кораке усмјерава, те у пјесми ,,Нобелова награда“ поручује да је успјех ,,средство, а не циљ“.

Због већине,која, не имајући слуха за истину (читав боговетни вијек протраћи у заблудама које нуде идеологије засноване на глупости да је живот случајност и да се сви рачуни полажу искључиво земаљским судовима на којима одлучују пропалице, хуље и лопови),већ помало љутито узвикује:,,подижем устанак“ јер, ,,у запту ме држе….,,велики везири и паше, књижевни и идеолошки јањичари“,узвикује пун двојаких осјећања: бола и горчине због лудила и лажних вриједности, али и Љубави, добровити за све.

 

Паук је плоднији од песника.

И таван је читаво једно царство.

……………………………………………………..

Све што могу да учиним јесте

да тражим опроштај за све своје погрешке и очекивања,

за грехове својих пријатеља,

да генијалност лудила и дубину шизофреније

усмерим према лепоти призора, тренутка, живота.

Кретања орла у висини.

 

Помоћу маште ,,важније од разума“, како рече Алберт Ајнштајн, испод ,,Мирослављевог киста“ ничу живе црно-бијеле слике два оштро супротстављена свијета у нама и око нас,да би их лакше разликовали, као: ,,хладовина борова“, мермер и свјетлост“, „гавран и љубав“, ,,гробљански хоризонт“, сто од полутрулих дасака на којем пишем“…

Први је,свијет истинске умјетности, односно поезије, у којем Лукић, Ријечима бије битку на пољу језика,у којој не излази као побједник, али ни као поражени.

 

,,Ја подижем устанак, окупио сам довољно устаника:

четири стотине и двадесет страница,“

……………………………………………………………..

Не, битка није лака. Али не одустаје, јер не може да одустане од себе самог. Не може да одустане из истих разлога из којих ни Творац не може да одустане од своје творевине.Не може да одустане од увјерења да је поезија  м е л о д и ј а  човјековог истинског, унутрашњег бића и оличење онога што заиста јесмо.

 

,,Пре повратка Богу, претходио је онај повратак

самоме себи – АПСОЛУТНОМ, поезији –

аскези самопрегора и херојства.“

                                                             ………………………………………………………………

О, где сам, где сам то Боже, ја?

И ко то тако сетно пребира

по диркама клавира? Ко то у мени

тако стрпљиво и нежно свира?

Одакле и кад започиње ,,ход по мукама“ ?Од тренутка проласка кроз ,,Капију преко пута“  (,,Капију заборава“)?

Од посљедњег сјећања – шока и првих запиткивања? Између извора и ушћа  (узводности и низводности) сна и јаве? праскозорја и сутона, сунца и мјесца (свјетлости и сјене)?

 

,,Колико ћу, растворен као со у води,

у Богу, и Бог у мени, доспети до личности

Универзалног човека и успостављања изворног

поретка ствари?“

 

У плетиву језика, уз уобичајену тежину корака, осјећамо и присуство наде… И, иако не препознајући код, тачан почетак и крај ,,стиховане приче“, баш као пред истом (првобитном?) запитаношћу над окружењем и дешавањима која, сад као ни онда, не разумијемо у потпуности, све смо сигурнији гдје припадамо и зашто, као и – да истински постојимо само изнутра, и то, онолико дуго и снажно, колико ,,то изнутра непокиданим везама иза…“ хранимо и потхрањујемо.

 

,,Препорађам ли се и подмлађујем умирући сваког дана?

Изабрао сам огњено море у коме истински болови

живе од Истине сваког тренутка.“

 

Идемо ли тамо гдје питања не постоје – у Тачност Свезнања? Тамо гдје ћемо заборавити празнину коју питања тренутачно представљајају. Препознајемо је ,,по стварима окренутим наглавачке“. Чак и њен изокренути назив – ,,С в е т“! означава устројство које се заснива на опчинама и опсјенама, лажима и преварама.

 

,,Успјех је неуспјех, неуспјех је успјех.“

…………………………………………………….

,,Више је одговора у нереду и одлагању,

него у каквом књижевном, или другом архиву.“

 

констатује пјесник. Но, он није овдје да би исправљао ,,криву Дрину“, него да би нам припремио безбједан терен  за маневрисање, односно ослобођење од предрасуда које води у истинску, апсолутну слободу. Он омогућава или до-пушта духовном свијету који у себи носи(мо),да се манифестује (преко осјећања) у виду позитивног стварања., што наводи на закључак да је само тај, такав свијест истински и постоји и ни један други!

Истина. Не да се дефинисати,али се преко ријетких и одабраних у које спада и Мирослав Лукић,може препознати као нешто зајеничко а то је –склоност ка  п р о о с ј е ћ а н о м  к р е и р а њ у  и  с т в а р а њ у, гдје заправо препознајемо недвосмислену сличност са Творрцем свега постојећег, што је кључни узрок и циљ, односно смисао постојања.

Добра мисао= добар осјећај = позитивно стварање = смисао

,,У дубини“ Дубоких песмама немогуће љубави, крије се пјесникова намјера, а та је, жртвовање некоме или нечему, односно, његова упорност и повезаност са нечим што има савршене законе и правила, а то значи, слијепо их слиједи, без обзира на позитиван или негативан исход тог подухвата.Дакле, без приговора, потчињава севласти поезије и њеним законима, да би доспио до циља – до стања екстазе или транса (упоређујући се при том са опијеношћу Диониса), те искорачио из ропства времена и ограничења и бар на тренутак искусио апсолут-ну слободу духа и бар на тренутак,опио се вјечношћу.

 

Ја самог себе негујем и горим

на сопственој ватри, суделујем у култу аскезе,

претварам се у Диониса да бих био рашчеречен, да бих

будан ступио преко прага смрти како би се

почистио и добио своје вечно обличје.

 

Као мото ове поетике, могли би послужити стихови:/Што је ћутало у Оцу, проговара у Сину/ и зато /Проговори кроз Сина да би стигао до Оца/ а стихови /И светлост за којом идемо/што зрачи с лица Господњег/пут Светлости што греје разумом/, као,,почетаки крај“, оно што Јесте, пут врлина…

фотограф заветина, иван лукић, снимљено на мосту на пеку, мај 2013.

фотограф заветина, иван лукић, снимљено на мосту на пеку, мај 2013.

___________________   Ауторка у пропратном писму пише:

 

Поштовани Мирославе,

      Прочитала сам мање-више све што сте ми слали. Захваљујем! Признајем, мање ме занимају политичке теме и историја. Виде се да се лоше сналазим и у простору и у времену. Што се поезије тиче, умјетности уопште, свој живот углавном посвећујем томе.

Нисте једини аскета. А и, сличну муку мучим око неких доказивања, мада то полако јењава. ,,Важно је бити свој…, бити испуњен изнутра, цио, и то је оно што још увијек учим, јер све књиге свијета, мало су за то. Рођени смо да бисмо искомпликовали све око себе и што теже пронашли једноставност који прописују ванземаљски закони…

 

Дошло ми је, ето, да напишем нешто на основу ишчитавања неких Ваших стихова; оних који су ми некако ,,више легли“ Можда ми је ,,дошло“ зато што ништа у животима људи  није случајно… Ако сам бар на тренутак успјела ,,крочити у вашу душу и ум“,  биће ми драго.

Имам два поетска рукописа за које (иако их одавно заврших) још увијек немам рецензије… Била сам се намјерила на Басару (можда зато што још увијек, иако не у некој већој мјери, тражим праву потврду за оно што радим), али нисам сигурна да ли је усклађен са самим собом, односно, поклапа ли се његово писање са делањем и са оним што мисли. А осим тога, да би био велики мораш прво бити мали.

Ја и један мој друг по перу (Жељко Галоња), кантаутор, пјесник и романописац, планирамо да заједно одржимо једно књижевно вече у Београду, отприлике у периоду од 15 јуна до 15 јула. Немамо још ништа осим жеље. Чекам пензију па да зовем. Смијешно, али тако је. Не знам да ли да то направимо у Француској 7., или на неком другом мјесту… Знам само да никога од присутних не би оставили равнодушним, што и јесте жеља и циљ, и то је за сада све. Углавном, надам се да ћемо се лично упознати.

Љиљана,

Поздрав!

 

_______________ Видети више: о песнику Лукићу: http://blbelatukadruz.blogspot.com,  http://umetnostmahagonija.blogspot.com/,

 

 

Advertisements