Ознаке


Отац Михаило (1925 - ) и син Александар Лукић (1957 - ), данас на Прокопиевдан 2013. године у Мишљеновцу, снимак Иван Лукић)

Отац Михаило (1925 – ) и син Александар Лукић (1957 – ), данас на Прокопиевдан 2013. године у Мишљеновцу, снимак Иван Лукић)

Господине Буричу, Ваш смо литерарни рад уЈугославији били у прилици пратити углавном у књижевној периодици. Недовољно за једно упознавање са Вама као аутором који у руској литератури заузима истакнуто местоНо, Богу хвала, нама на радост, две године уназад нишка „Градина“ је објавила једну од ваших књига,“КАД БУДЕМ СТАР КАО ЗЕМЉА“, а у токује штампање и Ваше друге књиге „СЛОБОДНИ СТИХОВИ“ у Подгорици. Сматрате ли да Вас ове књиге представљају на прави начин, по свом садржају, пред нашом читалачком јавношћу?
Прва књига која је изашла у Нишу, носи неки такав знак рада састављача, зато што име књиге не одговара ауторском, шта ли, виђењу… Но, таква је била воља преводиоца, ( ми смо о томе говорили) и он је тамо на крају коректно и назначио да је наслов и циклус преводилачки а не ауторов. У том смислу претпостављам да је Пуслојићева књига вернија, мада ни њу нисам видео. То, знате, због тога што је моја поезија егзистенцијална, од почетка, један на другом, потпомажу се… Да би могла да буду у неком сагласјуда исказују моје расположење, то није нимало случајно. Но, да је судбина књиге неизвесна све до свог појављивања (изласка из штампе) остаје. Нека моја искуства ме упућују на такво промишљање. Дешавало се и мени да последњу коректуру (када сам сазнао како то треба да се разврста, чак и редове), узимам изнова у техничкој редакцији, након што сви оду кући, исецкам је и сложим сву, прелепим друга-чије, зато што ми је одједном синуло да је то све веома битно…
Уопште, знате, многи песници код нас предлажу: „Друже, састави моју књигу“, зато што је састављати књигу тешко, јер аутор једноставно не види више и тражи помоћ од друга, но то су већ финесе. Друга ствар може се упоредити само са једним: Како је тешко поткресати своју башту? Ја обично када треба да поткрешем своју башту зовем другог јер тај други ће то научно да уради.онако како треба – агротехнички…
Аутор сте кратке форме? Чини се да код Вас ништа није у коначном облику, „уобличено за свагда“ ? На плану „монтаже“ књиге, мале форме пре-растају увеће и обрнуто. Поезија постаје фрагмент, враћа се „на почетак“, на мало „искоришћеног Розанова“ ?
Да, наравно, важно је, мада ја не сматрам да су код мене у питању фрагмен-ти. Код нас је Еренбург, раније, шта ли, јако образован човек, он је употре-бљавао тај термин, но постоји таква гномичка поезија то јест таква, значи мала форма, мудра. Ја нисам себипоставио специјалан задатак да гшшемдугачкоили мало…
Да лиВамје падало тешко „самотњаштво“ далеке 1955. године имајућиу видуда сте се осмелили и почели истраживања упоетици, те данас можемо рећи да су та Ваша истраживања била лодстицајна и не само то, већ су установша један нови поетски правац, а Вас учинила различитим од других? Можете ли покушати да реконструишете то време?
То што сте ви рекли јесте извесна истина зато што један пољски критичар, после објављивања књиге Тадеуша Ружевича, коју сам преводио и у којој су били дупли преводи, значи моји преводи су ишли као контрапункти, ишли су са осталим преводима. и са њима су били у контрапункту, о томе се може и касније, то је историја, но главно је то што је сам Јан Шпилак казао (који је познавао руски језик јерје рођен у Русији – могао је да упоређује), а рекао је: како је чудно, како се у свету силоботонике нашао аутор који је притовуречио и значи могао да улови ружевичевску интонацију. Било је просто море силоботонике… Били сте у праву осећате очигледно. Почео сам и ја као силоботоничар, и њен утицај је био лавовски, но највећи учитељ за мене је био Мајаковски који је и сам био реформатор који је извалио ту силоботоничку решетку. Стихове сам почео да пишем са петнаест година, и колико то чудно занимало питање као код свих мла дих људи – ко ћу бити, шта ћу да радим, био је присутан страх од смрти, затим остати незрео, но, каква може бити професија (чиме се можеш бавити) и када останеш без руку и без ногу ? То може да буде само литература. Зато сам се учио и музици и сликању, но музика као уметност ми се чинила – да сам обавезан да свирам оно што је други сачинио. Постоји наравно и узбуђење извођача, имају и они одговарајуће саосећање извођача и аутора, све је то лепо, но ја никако нисам могао да се уживим у туђу музику. Ја сам био антиауторски расположен… Аживописјеменеплашиосвојомјединственошћу инемошћу.То су студије, седиш сам, одлуташ негде – мене су интересовале живе људске реакције, и то сам постепено оставио.
У Вашим стиховима,извесноје не недостаје сатиричност? Таква „књиже-вна радионица“ својом сатиричношћу и иронијом не дозвољава „срашћивање красте“? Је ли то имало своју цену у Вашем случају, судари су ипак били неминовност, са колективом, „извесним људима“, ауторитетима?
Знате, очигледно ја нисам био плашљива птица. Нисам био ни лав ни херој, но просто нисам био плашљива птица, и нашу породицу, нашу фамилију су заобишли са стране те историјске жестине које су нанешене другима. Зато не осећам код себе никакву кривицу, ја сам просто говорио оно што сам мислио, разумете. Биојеслучај,јошзаживотаСтаљина, 1952.године,јасамкритиковао стил „Кратког курса СКП (б)“ но нисам мислио, нисам знао да је то спадало његовом перу, до мене није допирало да то може да буде по мојим леђима. Ја сам просто пред факултетским аудиторијумом демонстрирао несавршенство стила. Садржај нисам био спреман да анализирам.О томе сам недавно питао једног свог колегу, сретнувши га на факултету: Он је био старији ратовао је…“ Коља, реци ми како је све то прошло, како ме нису..?“ Рекао је да је то било задивљујуће, да су се сви преплашили, замрли и после нигде ником нису могли о томе да говоре јер нико није очекивао шта ће уопште да произађе…
Ето, ја себе представљам, замишљам да сам такав човек био. Ишао сам по ивици, био сам наиван, чистог срца…
Велики број писаца са Истока је имао тужну судбину, последњих деценија овог века? Солжењицин, Војнович, Бродски, Милош итд. Шта мислите о том присилном изгнанствуЈесу ли се таква историјска ишчашења морала догодити (илије могло све то проћи и без њих), и да лије и у којој мери изгнанство могло бити подстицајно за такве ауторе?
То је веома сложено питање и треба их добро знати – ја само могу да вам кажем шта бих то баш ја у тој ситуацији радио.Но, знате, то све зависц. веома је индивидуално. ја то разумем. Ако бих ја био ван Русије. ја бих једноставно заћутао. Имао бих такав спазам, егзистенцијални спазам. Страх који ме паралише да ја једноставно не бих могао ништа да радим. И то моје осећање треба разумети. Војновичу је то другачије. Он ради рутински. Не чини велика открића. Све време пише довољно баналне ствари… Он је, знате тако, као трактор, на његовим точковима су као траке и њему је све време пут испод њега; не дају му стан а он пише о томе како му нису дали стан. Нису му направили капу – он о томе пише, стално о таквим стварима, а ја, разумете о таквим стварима не мислим. Схватате, сам себи доприноси да о томе пише…
Господине Буричу, споменули сте Војновича, нисам сигуран да је Војнович писао о „баналним стварима“. Подсетићу Вас да нисам био у прилици да сусретнем „довољну количину баналности“ у његовим књигама: „Живот и прикљученије војника Ивана Чонкина“,“Претендентна престо“ итд.
Но, Чонкин остаје ипак особен, свакако… Но исто ни цела та књига није равномерна, ја мислим да је тамо уводни део првог дела бољи од осталих ствари. Знате, код њега је нека друга животност, он може да каже: „Знате, код нас у Минхену…?“ За мене је то савршено несхватљиво. Он је пред пензијом, пред њим је обрачун, поред тога, разумете, зашто да нас упоређују, он је ипак ишао у Кијев, ушао у официјелну литературу, да, за време Хрушчова и Застоја, зато што се осећао као совјетски писац и према њој је био лојалан према заслугама јер је знао у ком степену да јој служи – а када је престао да то добија одатле, изникле су претензије. Но, он је уопште човек много горд…
Како би сте данас прокоментарисали време 1955. -1988. година, имајући на уму да је исто било супрасно и бременито „стегама“ ,те и различито. Да ли се ближи време када ће ствараоци бити опуштенији,и да ли су исти искористили тај период да изнуде неке од слобода ?
Разлика је велика, 1955. ја сам био млад. Све сам прихватао изразитије. И тада, после 20. Конгреса, ја сам мислио да је то био први дах ветра, значи, каквих слобода. Све се то „напаковало“ на младост и чинило израженије.Схватите, ја сам пред собом имао много задатака зато што се у то време још нисам формирао као аутор и све сам то прекрасно разумео. И ја сам као цвет мењао своју литерарну природу. Тек што сам завршио свој конвенционални период, прела-зио сам у један други и то је био период принудног ћутања и ја нисам могао ништа. Ја више старо нисам могао да штампам а ново…?
Но, сваки аутор, наравно, размишља о томе, о издавању својих публикација, и све почиње од тога да човек узме писаћу машину и штампа, све то сложи, узме ташницу – стрпа то и оде у литерарни студио. Ја се сећам како сам једном своје стихове поређао – зашто сам то урадио немам појма, ставио сам бројеве, зато да би лакше било, шта ли, стављати са стране литерарне примедбе, но руководилац студија је то схватио као неко графоманство, као кад класици издају тамо неку – пети том. И страшно се на мене наљутио! У гневу је био, уопште. Ја нисам разазнавао шта сам то урадио, а нисам помислио да је то некаква манифестација графоманства и дивљења самом себи. Имао сам у виду савршено друго – када буде студијски разледано, да би примедбе лакше стављали, да се лакше снађу, да би говорили о нечему… Затим интересантно је да сам ја, наравно, ја никад нисам претпостављао да је уопште, лако или није лако да се штампа, но већ 1949. године, један професор код кога сам на вечерњој школи учио типографију, предложио ми је, да они могу моју књижицу штампати у типографији, и да ту моју књижицу могу штампати у једном примерку. Но то се није обавило јер ја нисам имао појма. Ето то је први покушај „Самиздата“… Но знате, ја сам имао друга у Москви, познати песник Николај Гласков који је издао око 16 (!) књига – он је широко познат. Он је био такав човек који је за себе узео маску шаљивџије, од тридесетих година, све до седамдесетих када је умро. Увек је говорио шта мисли и њему су све дозвољавали! Њега су поштовали сви песници, тих година… његов ауторитет. Направио је много прекрасних стихова и много учинио формалних открића. Као код Хлебњикова, Мајаковског. Он је био родоначелникпојма „САМИЗДАТ“.Непрекидно је писао,правио је рукописне књижице, делио их познатима, и доле се потписивао „сам себе издао“. Правио их је на писаћој машини невеликог формата. правио је омот, китио их некаквим сликама, или је правио на писаћој машини од слова, то су биле некакве цркве, келнерице, одлазио је са тим на рођендане… Ми имамо такву збирку од 1941. године, коју је он нама поклонио. Схватите. он је заиста био родоначелник „самиздата“, то се после скратило на „САМИЗДАТ“. Сама та идеја , таква каква је, мени се чак и није допала, сам да раздајем рукописе, сам да штампам. Значилипојам „Самиздат“ да је у СССР-упостојала „паралелна“ књижевност: једна која је почивала на „споредним колосецима“ и друга која је окупана официјелним карактером?Како су „самиздати“ имали судбину малих тиража, значи ли то да су ти несрећни људи, штампајући себ,. Били у прилици и да буду поткрадени?
То је савремено трактарство. А видите ово: Ви сте ми донели савршено одштампан часопис, са пластичном спиралом. (приликом разговора, господину Буричу уручили смо један од бројева Анти часописа „ДЕПОНИЈА“ који је покренут у Пожаревцу од стране Књижевне омладине у Пожаревцу – напомена А.Л.) па какав је то „САМИЗДАТ“? Дај боже да код нас типографија може тако да уради… То није то. Другачије је осећање да сами делите књиге. Поред тога, делити сам стихове није било безопасно. у ком смислу? Поети су се делили на те који су се штампали и оне који се нису штампали! Зато сам ја, између осталог, допао као жртва таквих поткрадања. Зато. како да вам кажем – ја исто хоћу о томе да напишем чланак. То је – како бих прешзно то назвао: мародери епохе застоја. Знам, слушао сам како је један млади песник из Сибира послао Јевтушенку своје стихове, а затим нашао своје делове тамо. и обесио се! А. на пример, ја имам стихове из три реда, но ја сам пх нашао у погми Давида Самолова, а ја сам њему поклонио свој „самиздат’. Но. знате. нлје ништа то било тако једноставно ни исто. Мени је допутовао један скоро луд човек из Сухумијакојимејепозвао телефономирекао: ‘Штамнјечинпти?“ Јаганисам познавао. “ А шта се са Вама десило?“ – „Знате. ја сам у Сухумнју штампао рукопис стихова и тих стихова сада нема ( шест од стихова)’… А знате пгта ће се догодити? Код нас краду стихове а затим их издају као своје. А то су млади песници знате, они просто полуде због тога. С једне стране хоће да се изразе, а с друге стране у ситуацији су да буду покраденн…
Господине Буричу, шта мислите о млацој и најчлађој генерашји поета у СССР – у? Да ли иста пристаје на досадашња пскуства.“на веру долазећег и обећања“ или ужурбаније узима ствар у своје руке, самосталније ступа на сцену?
Ја мислим да ће се догодити, но тешко је рећи – бољи или лошији, али већ постоје велики и значајни аутори. Но зато што литература није спорт, ту није, тако шта. Но, ви сте свакако видели антологију коју сам донео -“ Савремени слободни стих“, она је код наше Бугарке. (Реч је о Екатерини Јосифовој, учесници песничког митинга „Смедеревска песничка јесен“ 199О. – напомена А.Л.) Насловљена је „ВРЕМЕ X“, и тамо је осамнаест аутора. Она је нама штампана бесплатно као помоћ настрадалима у Јерменском земљотресу. И уметници, типографи, аутори, сви су то бесплатно урадили. И тамо има врло крупних и много обећавајућих аутора: Иван Шапко, Виктор Плишћук, Георгиј Власенко, као и већ познати, хвала богу Вјечеслав Купријанов, а уз њих и велики број аутора који обећавају. Ту књигу је саставио Карен Џангиров, песник, ево књиге коју сам ја донео, исту сам дао Бугарки, учинило ми се интересантним да.је преведу.
Ми смо организовали три фестивала слободног стиха. Први фестивал је био у Сибиру у граду Лењински Кузњецк, тај фестивал се звао „ФЕСТИВАЛ ВЛАДИМИРА ХЛЕБЊИКОВА“. Иначе Лењински Кузњецк је раднички, ру-дарски град. Тако је и спонзор био, знате, 1986. године, начелник рудника великог рударског комбината, веома просвећен човек, дао је паре и био спон-зор. Ми смо тада ту реч врло мало познавали, но једноставно, био је добротвор. Други фестивал био је у Калуги, и тамо је спонзор био познати хирург за очи Фјодоров, који је направио филијалу у Калуги, клинику микрохирургије ока. Тамо је направљено чудо од клинике: Финци су изградили зграду, Немци су средили унутрашњост а наши су били апарати и лекари где у истој раде за новац и странцима. Фестивал је био организован по свим европским мерама, можда чак и мало бољи. На крају смо издали и зборник учесника, све ситнице су биле промишљене: на нашем располагању је био велики аутобус, – то је био међународни фестивал, мада је тек други, стално смо имали кола, били смо у прекрасном хотелу, била су читања, разматрања, ауторски разговори. И трећи фести-вал смо поставили, но, не ми, хвала богу била је месна иницијатива, не полази се само од једног човека. Пошто је први био иницијатива једног човека, био је историчар уметности – референт код тог рударског руководиоца по имену Купријенко, други је поставио месни новинар Валериј Сафрански, а трећи су поставили Московљани, Дом просветних радника, чак и учесници у Москви су били свесавезни, било их је много, чак сто педесет.И сада Карен Цангиров саставља том а ако он саставља, то ће и да буде. Он има челични загрљај, једноставно с њим смо рашчистили то питање. Он ће да сачини антологију друге половине XX века.Он каже: „Можда ћу да пронађем једног или два од петсто аутора, али ти има да буду врхунски…“ И сада он путује по целом Совјетском савезу, то је просто једна теренска археологија, он иде тамо, скупља текстове… Све изгледа као да је засејано а није још изникло…
Двадесети векје на измаку, веома супрасан и сложен. Да ли би сте господине Буричу могли да издвојите једну “ заједничку фотографију“ која у „Вама чили“, а која би на одређени начин говорила о ХХ веку?
Ипак сматрам да је централна слика овог века епопеја социјализма у СССР-у, која је безусловно оставила траг…
Чеслав Милош уједној својој песми казује о “ падању империја“. У Европи се толико много догодило упоследњих неколико година „да се поплаши неко-лико народа“: стварност се мења из трена у трен.Верујете ли у могућност да Европуу будућностиможе задесити „поновни одстрел?“
Биће га, на жалост…
Судбина ствараоца, њихових остварења честоје била на “ тапету процена извеснихполитичара имоћника без душе?“ Како се од те судбине изгледа није имало куд, да ли би сте господине Буричу пристали да коментаришете “ те и такве савести“ ,рецимо у последњој деценији овог века ида ли би сте могли рећи нешто о господину Горбачову?
Ја мислим да они само то и раде. Али, не увек срећно, зато што је веома мало људи који имају било какву концепцију. Да. Постоји литература обрачуна, претензија, литература разрачунавања са прошлошћу. Очигледно, мало ко ту разуме та кретања. Ви разумете у чему је ствар – ја мислим да није криза социјализма него криза човека, зато што је у суштини произашао у извесном степену известан, но не сасвим објективан процес када је велики утицај једног социјалног система на други. И то исказивање социјализма које се догодило у историјском контексту. Шта имам у виду? Зато што још није све јасно… Ствар је у томе што је НЕП био свргнут тада када је почела фашизација Европе, и када се догађа тријумфални поход фашизма у Европи: Италија, Немачка, Шпанија, итд. Но, представите себи: да би смо имали прекрасне хотеле, домове културе, радње пуне прекрасне робе као код вас. не бисмо имали оружја и индустрије… Ето, разумете, ми смо гушили наше хумане погледе, такође. Гово-рили су: видите, то је смислио Стаљин или Берија. они су увели принудне одреде, но то је већ било неизводљиво одступање. Немци су имали где да одступе, а код нас су иза линије фронта били одреди од којих ми нисмо могли назад. Прва илузија: да ће у Немачкој бити револуција и да ће радничка класа спречити Хитлера да нападне СССР… Где су дела КШ Хитлер ју је целу уништио. Један систем је утицао на други и деформисао га. Борба је била на живот и смрт, и такви методи су се примењивали. Они су требали довести до победе.Е, тако је дошло до административног командног система, из нужде. Зато је настала централизација, и појам једног центра, и све је на то бачено, Одатле идеја да се тако и социјализам дистрибуира, јер је земља постала један војнички логор.
Замислите сада у тим условима слободно тржиште и гласност суверене републике, итд? Али, све се то, ипак сувише одужнло. То су два система, за рат и за мир, и то за систем мира није добро.
Међутим, продужава се конфронтација, као и атомска неравнотежа и она је основа свих промена, и ако се то наруши…?

(Разговор са господином Буричем је вођен у Пожаревцу 14.10.1990. године.)

Превео: Драги Ивић

Браничево, прилог за историјат

Браничево, прилог за историјат

_____________ Извор: ч. БРАНИЧЕВО, 1-2/1996, стр. 54-59, двоброј посвећен изабраним текстовима штампаних у истом часопису у размаку од 1955. до 1995. године. (Двоброј „Браничева“ састоји се од изабраних текстова који су објављени у периоду од 1955. до 1995. године. Редакција сматра да је овакав приступ прави начин да се обележи четрдесетогодишњица излажења. Покренуто 1955. године, „Браничево“ се сврстало не само међу дуговечније публикације српског језичког подручја него и међу часописе који су својим квалитетом и концепцијом окупили бројне и значајне ствараоце, развијајући и сопствену издавачку делатност.Но, поред овог јубилеја, редакција, с малим закашњењем, подсећа и на једну, не мање значајну, годишњицу -125 година од првог покретања“ Браничева“. Још 1875. године у Пожаревцу је штампан лист „Браничево“ чијије власник и уредник био штампар Светислав В. Минић. Исте године појавило се и „Ново Браничево“, а 1898. и 1899. године, под уредништвом Ђоке Ц. Вучковића, излази „Браничево“ – лист за књижевност и економију. Богата традиција, велики број сарадника и мноштво објављених радова мотивисало нас је да на крају овог периода осветлимо досадашња издања часописа. Без намере да се бави антологичарским радом, редакција се при сачињавању овог зборника, поред неопходних естетичких мерила која се налазе у основи сваког, па и панорамског избора, придржавала и следећих критеријума: одабрани су текстови који су штампани у часопису “ Браничево“; настојало се да сви периоди часописа буду заступљени; ствараоци су представљени са по једним текстом, а сами текстови су, у оквиру тематских и жанровских целина, распоређени хронолошки….. – Уз овај број, стр. 5 )
Редакција: Љубиша Ђокић (главни и одговорни уредник). Велиша Јоксимовић (заменик главног и одговорног уреника), Драган Јацановић, Бранка Рашић (лектор). Татјана Живковић, Драги Ивић (технички уредник), Радослав Станојевић. Мирослав Милетић и Мирослав Стефановић (секрепшр редакције)

Advertisements