Ознаке


три песме из једног незастарелог рукописа=================================ЖЕСТИНА БУКЕ

Песник Александар Лукић, у средини, позира заједно са учесницима међународног  фолклорног сусрета у КАдиз (Шпанија), лето 2012. Из фотодокументације "Заветина"

Песник Александар Лукић, у средини, позира заједно са учесницима међународног фолклорног сусрета у КАдиз (Шпанија), лето 2012. Из фотодокументације „Заветина“

Зађи у простор поезије, незнанче.
Толико различитих богова упознаћеш
изван своје вере. Један одапиње стрелу, други
покреће шиваћу машину.
Диван је простор поезије.
Лежаљка у ваздуху злати се окачена
о грани столетног стабла.
Дешава се да у неком лугу
пева шева, кад јој за то време није
такав је избор преовладао у духу;
поигравања са временом –
мешањем годишњих доба.
Диван простор поезије сликају мастионице.
То је након свега преостало,
провалија негдашњих гласова.
Познавах праве пријатеље у њему.
Одисеја (кога опонаша мањина) што
путоваше морима, јурећи за соственим репом.
Устанике у предаху борбе сусрех
зајахале на трешњевим топовима.
Диван је простор поезије! Скрасиће се у њему
мисли неког детета. За редом куљаће ред.
Жестина буке, жестина нашег имена.

УЗБУНА

Надлећу нас авиони Ф16
или америчке ракете Томахавк
симболично крштене у народу
„крмаче“ – америчке свиње сипају бомбе
по нашим главама насумице.
Јуче је погинула девојчица –
шест година имајући од живота.
Од детета једва пронађоше шаку
леве руке да сахране.
Али, ми никуда не бежимо;
узвикујем пилотима Ф16
за управљачима металних чудовишта
ми смо свој на своме.
Питам их: шта се добија ако у једном
налету убију хиљаду душа?
Тотални рат, леди крв у жилама.
Гину чобани, јагањци – старице подбочене о штап;
голобради младићи се придружују рајској дружини.
За нама остају разбацане играчке
од људског меса и костију,
брда сланине домаћих животиња.
Јесте ли видели покољ наш,
срушене зграде, цркве,
гипсане анђелчиће преполовљене
детонацијом „Крмаче“.
Како је безобзиран човек?
ЛИБЕЛА НАД СВЕТОВИМА

А ти песниче, брини о пореклу, сети се ко си –
далеко можеш забасати угледајући се на друге.
Помисли куд води такав пут?
Мнозина наваљиваше да посети мој дом.
Но, добро, рекох тад ја:
Ето те либеле над световима.
До скора ту путању прелазих очас
весело беше упутити се њом.
А сад док шетам у друштву са тобом
на раменима осећам бисаге
набијене влажним песком.
О зебама које чујеш у дубравама около,
словићу други пут. Мит? Извор са водом
бистром опази. Младе јасике?
Шипурци са брежуљка накострешени
белег су да не омашимо правац.
Корак по корак, и ето нас.
Кажем ти: Не прескачи ограду.
То су само ожиљци газдинстава.
Уз оно тоцило за брушење секире,
под ораховом крошњом провех младићство.
А ти приђи дрвеној справи, стегни ручицу
окрени круг. Упознај лепоту варница,
које прште кроз време истим сјајем.

Advertisements