Ознаке


Из „КЊИГЕ ДВАНАЕСТЕ“, напомене Белатукадруза

 

Наталијини божурови - сећање на нашу покојну мајку, уочи Св. Петке, 2014.

Наталијини божурови – сећање на нашу покојну мајку, уочи Св. Петке, 2014.

Бувљак је – истовремено, левак који све усисава и рудник чудесан!На њему цвета и никад не прецветава неописана и чувена уметност махагонија, уметност ствари које су надживеле своје мајсторе и сопственике!

СВЕ завршава (не на гробљу, или на ломачи, већ) на „Хановеру“ – земунском бувљаку, старом пола века. Сваке недеље, од шест ујутру, на тромеђи последњих станица аутобуса 15, 78, 18 и Новосадског аутопута, ради пијаца половних ствари, на којој буде и преко две хиљаде продаваца и петнаест хиљада купаца! На тој пијаци може се купити у бесцење свашта, од старинских телефона и стоних лампи до зимских капута и старих књига из минулког века. Пијаца се налази у продужетку Првомајске, на Батајничком путу и делу Бачке улице. Продавци су заузели и Стару окретницу код урбаног насеља Меандер и запосели тротоаре бензинске пумпе. Бувљак је у суштини једна дуга улица и два мала попречна сокака, на чијим тротоарима и травњацима локално становништво, али и продавци из Пожаревца, Младеновца, Беча и Милана нуде разну робу. Реч је о онима којима је ово једини посао, па се у зору отимају ко ће да заузме бољи положај на прашњавом друму. Пре двадесетак година, ту се продавала шверцована, квалитетна роба из западноевропских земаља (скупа гардероба, ретки уређаји, антикварни предмети и књиге). Данас је то типични вашар српске сиротиње, јер се за мале паре продају старе кућне ствари и подрумско смеће, предмети из контејнера и крадена роба. Купци су пензионери, сироти беспослени људи, они који пазаре за 100 или 200 динара гардеробу или храну сумњивог порекла. Овде долазе и пасионирани посетиоци бувљака из других градова. Тако је било и у недељу 12. августа 2012. године, отишао сам, на земунски бувљак, у трагању за неким старим стварима (грамофонским плочама, алатом). Видео сам – румунски веш се продаје – по 50 динара, гардероба од 100 до 300 динара, видео- записи циганских свадби -100 динара, мобилни телефони – од 200 динара навише, свеже месо сумњивог порекла (пилетина и говедина) – 210 динара, бицикли – 1400 динара, рерне и шпорети – 1800 динара, компјутери – 2600 динара, кухињски и други намештај 400 – 600 евра…

Један је нудио књиге из доба социјалистичког самоуправљања, ценио их је 20 динара. Чекиће по 100 динара, и плоче рок групе “Be Gees” и Stivija Vondera.. („Не знам ко су они, али највише муштерија имам за те плоче. Чистио сам кућу једне госпође која је хтела да их баци. Замолио сам је да узмем плоче и сад их продајем. Иду ко алва!“) Недалеко од овог продавца продају кожни намештај, фотеље, двоседе, троседе, цена од 400 – 500 евра подразумева и транспорт до стана купца. У дворишту једне оближње куће нуде копије античког оруђа, сатова и посуђа од месинга. То је и најскупља роба на бувљаку, и њена цена редовно премашује 2000 динара.

Кад сам пришао том дворишту где се наводно продаје најскупља роба, испред капије су нудили дрангулије, чак и неке мале кучиће, брда чипки, сабрана дела Јосипа Броза, Лењина, Маркса и Енгелса, порнографске филмове и старе часописе, свежу рибу, нека половна врата и прозоре и неколико великих џакова умазаних блатом пуних не кукуруза већ старих књига и неких фацикли.

– Пошто све то?

– Ево, имаш двоја врата, два прозора, 12 џакова са књигама и папирима…

Старе књиге – предратна издања. Забрањене књиге, одстрањене из библиотека града Београда, Земуна, Ниша, Новог Сада (печатиране печатом комунистичке власти). Шта ће то мени? Помислих, уосталом како да све то пренесем до стана?

– Ел може сто евра за све то, за прозоре, врата и шест џакова књига? Ево дајемо и три кила шарана!

– Да видим даље, ово ме не занима, старе књиге, фуј.Овде нико не чита ни нове!

У трећој врећи било је више од десетак фасцикли, и на свакој је било написано – „Предмет: ЈEГУЉА“ . Сасвим лежерно сам одвезао једну од тих фасцикли ишчекујући да угледам неке фотографије јегуља, или текстове о овој врсти рибе; али ништа од тога! Угледао сам наслов неког текста откуцаног писаћом машином „ОТПИСАНО ДЕЛО“. И прочитао прву страницу:

„… Достојевски је убрзо постао члан мале партије Спешњова. На састанцима се неколико месеци пред хапшење Достојевског појавила нова личност – гардиски поручник Момбели. Достојевски је према том човеку осетио симпатију због његове патничке судбине, живог интересовања за поезију. Достојевског је Момбели наговарао да створи нешто велико, да напише роман, и приморао га да узме 500 рубаља у сребру…

            Спешњов је је у ствари био у Русији претеча бољшевика. Он је, у четири ока говорио, да треба подривати тупи страх и бесмислену покорност који су вековима уливани народу. Тако поуздано, упорно и стално треба припремати терен… (стр. 141)

            Спешњов је говорио ( Петрашевском) : „Ти желиш да знаш да ли бих могао да убијем? Ван сваке сумње. Макар само зато да бих ти доказао да имам право да водим људе ка бољој будућности. Вође и реформаторе човечанства пре свега карактерише способност да могу да се одрекну библиских забрана и јеванђелских предрасуда и да смело уништавају све који сметају победи њихове идеје. Они, иначе, не би постајали великани, а ход историје би се прекинуо“…( стр. 142)

            Петрашевски је опоменуо Спешњова: “ Ти, Спешњове, хоћеш да постанеш диктатор. А то је смрт револуције“ (стр. 143).

            „Петрашевски је гледао право у лице саговорнику, ватреним, искреним, скоро наивним очима. Спешњов је мамио слушаоца непрозирним погледом грабљиве и лукаве звери која милује и опчињава своју жртву“ (стр. 143).

*

            „РУЛЕТ“ – драматизација „Коцкара“ – никада није постављена. Редитељ је копију изгубио, а оригинал сам спалио.

            Тајна полиција је пратила Достојевског и била је добро обавештена шта је поручник Григорјев прочитао на једном априлском ручку код Спешњова. Ко је одао Достојевског да је прочитао на том ручку писмо Бјелинског, јер сви су ту били своји, сигурни људи?

            Тајна полиција је вешто убацивала своје агенте – провокаторе свуда. Они су деловали солидно у сваком погледу и тешко их је било прозрети. Зна се име хуље на основу чије је подле доставе ухапшен велики писац.

            Отписано дело ме је научило нечему важном : да међу најбољим пријатељима, међу онима који су ме подстицали откако их знам потражим достављаче. Међу тим својим и сигурним људима, пронашао сам тројицу Момбела!

            О томе би вредело написати књигу, новелу, или само есеј, смешан, наравно.

…»

 

Завртело ми се у глави. Препознао сам стил. Али да у Циганима не бих побудио сумњу, прегледао сам још двадесетак страница и видео да је ту у целини Сенковићев рукопис – драматизација „Коцкара“ по роману Достојесвог. Повезао сам брзо ствар. Завезао фасциклу, претурао по врећи, видео да и на другим фасциклама има назнака „предмет Јегуља“. И пошао даље. Видевши да нисам одушевљен садржајем врећа, Циганин смањи цену: „Ево, даћу све вреће за педесет евра, толико сматрам вреди, ко један метар дрва. Целе зиме можете да потпаљујете ватру…“

– Откуда вам све ово? Где сте то конфисковали?

– Спасли, господине! Неки лудак се –тамо преко где ми пецамо – предозиро, замало да изгори. Не пије само виски, него шмрче и бели прах. Да се нисмо затекли на лицу места, кукала би му мајка. Али ми смо га некако изнели из запаљене викендице, па смо успели да спасемо и књиге и папире неке, и прозоре, и двоја врата, ова.

– Навратићу мало касније, идем да потражим оно због чега сам дошао на пијац, рекох Циганину. И удаљих се, да се у ствари приберем.

Шта се догодило са пуковником Амарилисом? Јер највероватније да је то била његова викендица преко Дунава? Шта је изгорело, а шта је спашено?

Да ли је преживео? Преживео је, наравно, а успут се „ослободио“ „архива“ за који би издавачи у свету дали брдо пара!

Није ли свако од вас, који ћете једном читати све ово, приметио понекад необичне мисли у себи, како светле као свици у јунски сутон? То Бог дејствује на вас кроз мисли.Верујем да сте се зачудили не једном него барем неколико пута у животу, када вас је изненада посетио неко, ко вам је и нехотично и као узгредно испричао злу судбу неке особе, која је пострадала баш због потајних греха и порока, које и ви имате, сетите се, вама се душа узмутила и савест усколебала, док сте слушали ту причу; вероватно сте се љутили и питали, откуда тај посетилац баш то вама да исприча; но нисте изрекли своје питање наглас; правили сте се невешти. Тај приповедач је био, драги читаоче, посланик Божји, премда он то ни сам није знао. Био је послат од благог Провиђења. Јер најчешће Бог дејствује на људе преко људи…

Док сам ишао кроз шаренило бувље пијаце обузела ме је помисао да је можда, уз помоћ колико Случаја Комедијанта толико и Бога можда дошло време да се обелодани – како би то рекао пок. Сенковић – једна од „књига без будућности“.

Одједном, пролетело ми је кроз главу, учинило ми се да видим и све оно остало што крију папири у осталим врећама. Видео сам оне последње ствари у књигама – предговоре, поговоре. Предговоре пишу они који су и започели књигу, али ко ће написати поговор, то се не зна унапред, то понекад одреде судбина, случај, Бог.

Филип Сенковић је киднапован баш у Земуну, пре једанаест година, и није пронађен. Природно је што сам од јесени 2010. године када сам завршио приређивање Сенковићевих рукописа постао свестан да се дуго неће наћи издавач за објављивање онога што сам приредио.И то је била нека друга смрт, смрт писца, о коме мали круг људи једва да ишта зна. Као да је рукописна заоставштина Мишљеновића-Сенковића уврачана!

Није уврачана дабоме, него ствар је у нечему другом. Треба живети и треба чекати, прилику, боље године и агилније издаваче…

*

ПОГОДБА. Врло успешна трговина на бувљаку почива на логици продавца и купца, који верују да су успешно подвалили један другом. Елем, лутао сам бувљаком, и повремено бацао поглед – према Циганима, које су тобожњи радозналци-купци зафркавали (неки простак им грохотом довикну: „Да ми џабе све то дате, било би ми скупо!“ – нагласак црногорски.) После једно сат времена, пришао сам продавцима нагорелих врата и прозора; обрадовали су се кад су ме поново угледали, али по очима сам им видео да не верују да ћу откупити то што нуде. „Кумови, ел сте продали нешто?“ „Спуштамо цену!Четрес евра!“ Пружио сам им руку. „Може“. Десет евра сам дао неком аутопревознику-камионџији да све то превезе у мој стан. Прекопута београдске Вазнесењске цркве. Све у свему – педесет евра.

Дванаест врећа је испунило спаваћу собу и ходник. Врата викендице пук. Амарилиса завршила су у мом подруму. Гарава од пожара, као очи и фризуре Цигана-рибара.

Два-три месеца сам прегледао пажљиво, пре свега, фасцикле означене ознаком „Шифра Јегуља“ (1 – 42) , као и књиге које су биле у своје време забрањене и – како се то каже „излучене“ из јавних библиотека Србије, али и из неких фирми (рецимо СКЗ). Доспело ми је у руке нешто о чему нисам могао ни да сањам – добар део једне рукописне библиотеке тајне службе, који је у неку руку, разрешавала тајне, које су ме мучиле, годинама – почев од нестанка пок. Филипа Сенковића.   (…..)

=== извор: одломак из романа „Шифра:ЈЕГУЉА“, узет с краја рукописа (завршеног 2013. године, и још увек необјављеног)

Advertisements