Ознаке
Много је тога било непознато о Јосипу Брозу Титу. Тај рукопис нико није хтео да штампа ни крајем 20. века, ни ,рецимо, 2003. године. Могло је да се објави понешто, у малотиражним књижевним часописима, неке нове непознате ствари.
Биографија Титова је строго контролисана, као и Стаљинова…
Ко се више сећа „фрка“ око штампања Дедијерових нових томова, после смрти Ј.Б. Тита?
Моја књига „Титоник“* није имала укус „дворске историје“ „црвенога цара или краља“; од друкчије је грађе. Да би уопште изашла, макар и као независно, ауторско издање, о трошку писца, морао сам да је скраћујем…
Данас сам нашао на једној од друштвених мрежа следеће:
ГДЕ ЈЕ БИО ЈОСИП БРОЗ
Све време док је трајало ослобођење Београда, уместо да командује на првим линијама фронта, Јосип Броз Тито провео је далеко од ратних опасности.
Пре месец и нешто дана 1944. године десило се ослобођење Београда, односно остварено је оно што је пар недеља раније Радио Москва најавила овако:
“Совјетска страна примила је услов који је постављен с југословенске стране: да ће на територији Југославије, у областима где ће се налазити јединице совјетске армије, деловати администрација Националног комитета ослобођења Југославије“,
Титова власт оличена у Комунистичкој партији Југославије.
Главни разлог уласка совјетских снага у Србију и Београд био је да се униште снаге генерала Драгољуба Драже Михаиловића тј. да се иза трупа Стаљинове војске и Бугара успостави власт комуниста на челу са Хрватом Јосипом Брозом Титом и да се тако изврши физичко уништење свих потенцијалних комунистичких непријатеља и опозиције. Намера је била да се омогући Титовим партизанима да изврше револуцију, као што је 1917. учињено у Русији, како би након револуције, Тито могао сам да се одржи на власти без присуства совјетске и бугарске војске.
Ослобођење Београда
У Београд су тог 20. октобра 1944. године умарширале јединице Трећег украјинског фронта Стаљинове Црвене армије под командом маршала Фјодора Толбухина, њих 414.000. Заједно са Совјетима, у Београд су ушле и три бивше окупационе бугарске фашистичке армије, које су у међувремену 1944. године промениле ознаке, тј. пришиле петокраке од око 200.000 војника, као и две албанске дивизије од око 20.000 бораца које су на Титов захтев прикључене ослободилачкој војсци. Титових партизана је у акцији ослобођења Београда било заправо веома мало. Они су у време доласка Стаљинове црвене војске у Србији имали свега нешто преко 40.000 бораца под командом генерала Пека Дапчевића, команданта Прве армијске групације НОВЈ.
Иначе све време трајања операције ослобођења Београда, која се водила од 12. до 20. октобра 1944. године, уместо да командује на првим линијама фронта, бивши аустроугарски каплар са Цера и Колубаре и маршал НОВЈ Јосип Броз Тито, провео је далеко од ратних опасности у Крајови, Румунија. У Румунији је Тито боравио од 19. септембра 1944, направивши један излет у Москву како би се састао са Стаљином. Из Крајове је, кад су Совјети већ увелико заузели Банат, отишао у Вршац, да би ка Београду, његов велики ослободилац кренуо тек 25. октобра 1944. када су војне операције већ увелико биле готове.
И кад је дошао у Београд, тај велики маршал и војсковођа се дуго времена није усуђивао да сиђе у центар града, па је одсео на Бањици, која је тада била предграђе. Разлог томе је био исконски страх од побуне Срба, па је због тога молио Совјете да још неко време оставе у граду довољно својих јединица. Тито је знао, да у Београду и Србији ужива најмању подршку, а то потврђује и извештај Централног комитета КПЈ од 11. новембра 1944, који каже да је управо Београд био “духовни и материјални ослонац“ покрета ђенерала Драже Михаиловића. Ова оцена Централног комитета КПЈ заправо јасно говори о томе да ли је Београд на данашњи дан ослобођен или окупиран.
Данас је јасно да Стаљинова војска није прва ушла у Србију и Београд, комунисти на челу са Титом никада не би успоставили власт у земљи. Да је којим случајем, као у Холандији или Норвешкој, прва у Београд ушла англо-америчка војска, на власт би се вратила влада из Лондона, баш као што се вратила у Ден Хаг или Осло.
На жалост, многима је данас тешко да схвате да је српски народ заправо изгубио Други светски рат (иако је победничка партизанска војска била састављена скоро искључиво од Срба све до 1943. године и остала већински српска све до краја рата). Други светски рат у Југославији добили су Хрвати тј. хрватско вођство комунистичке партије које је створило антисрпску Југославију по својој мери.
Од тог 20. октобра 1944. године нацистичку немачку окупацију Београда заменио је Титов црвени терор.
Више Цветан Тошев https://vk.com/id659758275?w=wall659758275_16595%2Fall
Овом тексту није потребан коментар. А ни фотографији у заглављу овог блога. Без много заобилажења изнета је истина, која изгледа још увек није допрла до неких на територији бивше СФРЈ.
Драгослав Михаиловић, српски писац, написао је поред осталог и роман „ЧИЗМАШИ“.
Погледајте ви „ове чизмаше на слици“. „Усрећитеље“ и „ослободиоце“. Тзв. „Синове народа“!
Творце „црвеног терора“, који, иако одавно упокојени, и даље владају преко својих потомака бившом краљевином Југославијом, на овај или онај начин…
Терором и пропагандом, направили су државно чудовиште, које још увек делује.
И онемогућава друкчије, чињенично писање историје…слободну књижевност…
_____
* Есеји / Мирослав Лукић. – Београд: ЗАВЕТИНЕ: Мобаров институт, 2004. – 176 стр.; 20 цм.; брош повез. – Колекција Три пауна, књ. 2. (Релативно очувано). – Кад су почели вишестраначки избори на територији СФРЈ, а затим и распад земље, нисам се учланио ни у једну од новоформираних политичких странака (ни у СПО, ни у Демократску)…Пре почетка рата унутрашњег који ће завити просторе бивше Југославије у Црно, када је Милошевићева полиција сузавцем растеривала масе демонстраната, пре него што су 9. марта тенкови на београдским улицама затутњали, мени је било јасно: Каква демократија!
02056
Магазин ПРОТИВОТРОВ 
Данас сам на једној од мрежа прочитао овај подужи пост. „Sla Vica
Sla Vica
11 Dec at 12:40 pm
За време своје владавине Тито је владао као „црвени цар“. Имао је много вила и одмаралишта, само у свом возном парку имао је 85 аутомобила, а током владавине користио је укупно 234 возила. Тито је Стаљину поклонио „мерцедес бенц 770“ који је био власништво Анте Павелића, а који га је добио од Хитлера – сада је аутомобил у Москви. Одржавање имовине коју је Тито користио, виле одмаралишта, плави воз, брод Галеб, његова путовања са многобројном пратњом, коштало је годишње 365 милиона долара, што значи милион долара дневно. Шта нас је још снашло под Титом, а да они који жале за тим временом и не помињу? Под Титом је протеран србски краљ и владар. Под Титој је пресељена србска индустрија у западне републике. Под Титом су опљачкани, побијени и протерани србски домаћини. Под Титом је Србија организационо осуђена на смрт-покрајине. Под Титом су инсталирани антисрпски кадрови на свим важним, управним положајима у Србији. Под Титом је разбијена целовитост СПЦ. Под Титом су отимана имања домаћина и цркве и спречавана вера Православна. Под Титом је отето име србском језику и наметнута латиница. Под Титом су испражњена србска села која су остала без људи и без инфраструктуре. Под Титом је амнестиран усташки злочин и геноцид у НДХ над Србима, а прогањан сав србски родољубиви род. Под Титом је Хрватска једина фашистичка земља која је из рата изашла већа него што је ушла у рат. Под Титом УДБА је убила више људи у другим државама него све остале земље заједно. Под Титом после рата убијено је, само у Београду, више људи него у целој Француској која је многољуднија земља од Србије. Под Титом се учила лажна историја. Под Титом је срушена Његошева капела. Под Титом Србија је остала без ратне одштете. Под Титом Србији је одузет Западни Срем, Црна Гора, Македонија, Барања – то су територије које је Србија унела у краљевину С.Х.С. а Срби су их заједно са Русима поново ослободили. Под Титом је била стална повика на србску хегемонију и Велику Србију, а он створио Велику Хрватску и раселио србски народ, забранио повратак на Косово, Македонију. Под Титом је улудо изгинула србска младост од Срема до Трста. Под Титом су конвертити постали народ. Под Титом је прогањана србска интелигенција. Под Титом је спроведено удаљавање Србије од православне Русије и Грчке. Под Титом смо 1953. ушли у Балкански пакт са Турском и Грчком, чланицама НАТО пакта и тако ушли у западни систем командовања. Под Титом Београд је био центар ЦИА-е за Балкан. Под Титом смо били дужни, а да то нисмо знали. Под Титом је био мир, јер рат и мир контролишу велики, а они су тада хтели мир. Под Титом су створени „несврстани“ да те земље неби ушле у Источни блок, у НАТО не би јер су западне земље њих некад држале као колоније. По распаду Југославије Србија има више међусобних спорова око граница него све остале републике заједно. Зло које је Тито нанео српском народу је још несагледиво, а његово име се налази на свим светским листама највећих диктатора и злочинаца, међу првих 20 а по податку републичког геодетског завода у Србији 279 улица носи Титово име.
Дубравка.“ Изврсно. На тако мало простора изречена права и суштинска истина, и о титоизму уопште, али и о свему оно што нам је тито и титоизма оставио – страшан пртљаг, копилане, копилане тиоизма!!
18. 12. 2023. налетим на ВК на овај прилог о ЈБТ:
„Jovana Kirov
Jovana Kirov
today at 1:08 am
Dajana Babič .
Dajana Babič
today at 12:10 am
BOŽE DRAGI, PROČITAJTE OVO!!!
Josip Broz Tito je bio veliki zavodnik i njegova prvu ljubav je bila, biografima dobro poznata Marusa Novakova, srednjoškolka, ćerka doktora opšte medicine Franje Novakova. Iako bravar, Josip se devojci i njenom ocu predstavio kao diplomirani inženjer iz siromašne Hrvatske. Prema nekim tvrdnjama, obećao joj je brak, ali zbog preseljenja kod Marusine tetke, do koga je došlo zbog njenih problema s bivšim verenikom i njegove afere s vremešnom buržujkom Klarom, morali su da odlože venčanje, ali bolje vreme za tu prigodu nikada nije došlo, piše Blic žena.
Pred ulazom u zgradu firme u kojoj je kratko bio zaposlen i danas stoji natpis: U ovoj fabrici 1912. godine radio je Josip Broz Tito, maršal Jugoslavije. U Plzenu se zaposlio u Škodi i iznajmio sobu u hotelu u koju je dovodio svoje ljubavnice, dok je njegova trudna verenica Marusa boravila kod tetke i planirala venčanje na kojem se on nije pojavio. Njihov sin Leopold, rođen marta 1913. godine, živeo je i radio kao ekonomista u Pragu, ali nikada nije bio u kontaktu sa ocem.
Svoju tek oformljenu porodicu Tito je napustio, zbog deceniju starije trgovkinje štofova Lizi Špuner, sa kojom je pobegao za Beč. Počeo je sa njom da posluje i pokazao se kao dobar trgovac, a novoj ljubavnici zarađivao je velike pare. Živeo je u Lizinoj kući i spavao sa njenim služavkama dok je ona bila na poslovnim putovanjima. Međutim, i od nje je pobegao kada je ostala u drugom stanju. Liza je 1914. rodila sina Hansa koji je poginuo 1943. u borbama kod Kozare, gde je bio zajedno sa svojim ocem, ali braneći interese Nemaca. Nakon ove propale veze, vratio se u Zagreb i otpočeo romansu s Terezom Štacner, bankarevom ćerkom, koju je upoznao u Beču. Njihovu kratkotrajnu romansu prekinuo je napad Austrougarske na Srbiju i Rusiju. Tito je postao redov 25. domobranskog puka kojim je komandovao blizak prijatelj Terezinog oca, pa je Broz imao povlašćen položaj.
Zbog simulacije gluvoće, pošto je želeo da ga potpuno oslobode vojske, Josip Broz je bio osuđen na smrt, ali su ga, zahvaljujući uticajima Terezinog oca, ipak samo zatvorili u Petrovaradinsku tvrđavu. Pustili su ga posle dvadesetak dana i poslali da se bori u Srbiji, a zatim i u Rusiji. Terezu više nije video, iako mu je rodila blizance Paula i Gabrijelu. Ćerka je umrla posle dva meseca, a sin je živeo u Parizu, gde je projektovao mostove.
Nakon što je s pukom u borbi preživeo rusku zimu, Tito je dezertirao iz vojske. Posle dugog lutanja, došao je na imanje Mihaila Sedlovskog Baćuške u selu Korutov i zaposlio se kao pomoćni radnik koji je potkivao konje. Vrlo brzo je napredovao, ali je, nažalost, zaveo i gazdinu ženu Ljusu. Baćuška ih je uhvatio na delu, Tita je ranio hicem iz kubure, a Ljusu oterao iz kuće. Iste godine ona je rodila sina Kirila koga Tito nikada nije video. Kiril je kasnije postao veterinar, ali s ocem nikada nije stupio u kontakt.
Neki istoričari tvrde da je Broz ranjen tokom ratnih sukoba na Karpatima 25. maja 1915. i da je trinaest meseci proveo u bolnici, gde je vreme prekraćivao učenjem ruskog jezika i čitanjem ruske književnosti. Ranjenog Josipa Broza, u bolnici u obližnjem Svijažensku, lečila je Ira Gligorijevska, sa kojom se venčao po izlasku iz bolnice, 17. jula 1915. godine, što je bio njegov prvi brak koji posle nije priznavao. Živeli su u iznajmljenom stanu, a on se zaposlio kao nadzornik tehnike u bolnici.
Ubrzo je upoznao Irinu prijateljicu, veterinarku Darju Andirelovu, ženu iz bogate moskovske porodice uglednih lekara. Nakon što su se rastali, Ira mu je 1915. rodila sina Serjožu koga nikada nije video, a majka je umrla na porođaju. Tada je već živeo na imanju veterinarke i vodio računa o poslovima u njenoj ergeli arapskih konja. Kada je ostala u drugom stanju, preselili su se u vilu njenih roditelja u Moskvu, ali romansa se, kao i sve dotad, rasprsla nakon njenog porođaja i dolaska sina Aleksandra na svet, koji je 1944. poginuo, kao oficir Crvene armije.
Međutim, Tito je već imao novu ljubav, Olju Kutinu, studentkinju ekonomije i ćerku velikog ruskog posrednika u trgovini krznom. S njom je proveo nekoliko meseci, a na zajedničkom zimovanju upoznao je Ninu Bažan iz Petrograda. S ljubavnog odmora razočarana Olja vratila se u Moskvu, a budući predsednik s novom devojkom u Petrograd. Njeni roditelji prihvatili su ga jer im je Nina objasnila da će se udati za njega. Da bi sapunica bila potpuna, Tito je Ninu varao s njenom rođenom sestrom Svetlanom. Zbog paralelnih veza i skoro istovremenih trudnoća sestara, Josip je nameravao da pobegne, ali igrom slučaja plan je osujetila vojska koja ga je uhapsila, jer nije imao dokumenta pa su ga poslali u Sibir. Blizu Omska iskočio je iz voza i obreo se u ruskoj stepi. Ninu i Svetlanu više nije video. Nina mu je 1918. rodila sina Vladimira, budućeg lenjingradskog lekara, dok je Svetlana tvrdila da dete nije njegovo.
U podnožju planine Han-Tengri gde žive Kirgizi naleteo je na pastire nomade, a nakon što se infiltrirao u porodicu najbogatijeg kirgiskog stočara Zalida Baldahura, osvojio je njegovu ćerku Zuhru. Naravno, ubrzo se oženio, što je bio njegov drugi nezvanični brak. Međutim, posle nekoliko meseci, jedne večeri iskrao se iz bračne postelje, a Zuhra mu je 1918. rodila zakonitog sina Kadija, koji je kao inženjer petrohemije živeo u Bakuu.
U proleće 1918. godine Tito je zatražio da bude primljen u Rusku komunističku partiju, a po povratku u Omsk postao je član jugoslovenske sekcije Ruske komunističke partije. U to vreme, od milja zvani Joža zabavljao se sa Pelagijom Denisovnom Belousovom – Polkom. Tih nekoliko meseci koliko je trajala veza s Polkom pre venčanja, zabeležena je samo jedna njegova aferica sa profesorkom Anom Ivanovič. Ipak, sa Pelagijom se venčao 19. juna 1919. pred matičarem, a svadbu su obavili u menzi. U trenutku venčanja Pelagija je imala 13 godina a Josip Broz 24. Iako je to bio Josipov treći brak, u njegovim biografijama Pelagija je navedena kao njegova prva zvanična supruga.
Nedugo zatim revolucija je uzela maha i tada već tridesetogodišnji Broz malo se smirio s emotivnim izletima. Polka mu je rodila troje dece, prvi sin Hinko umro je osam dana nakon rođenja, a ćerkica Zlatica poživela je svega sedamnaest meseci. Titov sin Žarko, rođen 1924. godine, svojevremeno oficir i narodni heroj SSSR-a, bio je prvo dete o kojem je Drug Stari sa Pelagijom za života vodio računa.
Početkom 1929. doveden je na izdržavanje kazne u Lepoglavu. Po izlasku iz zatvora, smestio se kod biskupa Rozmana u Medvodama, gde je upoznao bečku studentkinju Vidu Kogej, s kojom je preko granice ilegalno došao u glavni grad Austrije. Ostavio ju je trudnu i otišao u Moskvu, a ona je završila na psihijatrijskom lečenju i ubrzo rodila sina Dimitrija, profesora muzike u Beču. Sa svojom prvom zvanično priznatom zakonitom suprugom Pelagijom koja je preminula 1967. godine, Joža se ponovo sreo tek 1935. dok je u Moskvi pokušavao da nađe sina Žarka, koji je detinjstvo i ranu mladost proveo u ruskoj prestonici i usput bio strašno problematičan.
Pokušavajući da obuzda sina Žarka, Tito je u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka živeo u Moskvi i u Kominterni radio zajedno s komunističkom aktivistkinjom Elzom Gerlah, dostojanstvenom ženom s kojom se i venčao, što je bio njegov četvrti odlazak pred matičara. Tek oženjeni muž nije mogao da pobegne od sebe, pa ju je varao sa osrednjom glumicom, ali prelepom ženom Vasilisom Kovešnikov. Brak sa Elzom okončan je kada je ona uhapšena zbog sumnjive saradnje sa zapadnim agentima, a u zatvoru je 1938. rodila sina Viktora, koga su joj odmah uzeli i o njemu nikad ništa nije saznala.
Iz Moskve, Tito je otišao u Pariz gde je živeo sa Žanom Koatje, udovicom pomorskog oficira, koja je iz te veze rodila sina Olivera, kasnije nuklearnog fizičara. Njegov sin je 1950. boravio u institutu Boris Kidrič u Vinči, ali nije poznato da li se susreo s ocem. Raskinuli su jer se on i njena ćerka iz prvog braka Danijela, nisu dobro slagali. Ovo je bio prvi put da ga je žena oterala od sebe. On je, međutim, brzo našao utehu u Anadolki Zuhri Reuf, trgovkinji svilom s kojom se ubrzo oženio, što je bio njegov peti brak. Ona mu je rodila sina Izeta koji je postao trgovac zlatom u Turskoj. Rastali su se zbog Zuhrine preljube, a Broz je nedugo zatim upoznao Margaritu Belini, italijansku profesorku fizike iz Peruđe.
Na pragu Drugog svetskog rata Margarita mu je 1939. rodila ćerku Aleksandru, a paralelno s tim Tito je postao i generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. U drugoj polovini maja 1941. godine Tito je otišao u Beograd, odakle je pripremao dizanje ustanka i početak oslobodilačkog rata. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije formiran je 27. juna, a Tito je postao vrhovni komandant. Pod njegovim vođstvom donesena je odluka o dizanju svenarodnog ustanka.
Naravno, sveopšte razaranje nimalo nije uticalo na njegov libido, na početku rata živeo je u Zagrebu sa kasnije zvanično priznatom ljubavnicom Hertom Hes, kurirkom CK KPJ. Upoznali su se 1937. u Parizu i dogovorili da se venčaju 1940, ali to se nikada nije dogodilo. Zbog njega se odrekla čak i sina Aleksandra-Miše Broza koga je rodila 1941. godine. Vrlo brzo nakon porođaja Nemci su je uhapsili u nadi da će preko nje doći do vrhovnog komandanta.
Kada su je razmenili sa grupom nemačkih zatvorenika, Herta je novorođenče ostavila u zabavištu i pošla kod Tita u partizane. Godine 1943. uhapsile su je ustaše, a ona iz straha da ne otkrije nekog od partijskih drugova, reže vene i pokušava da se ubije. Više je verzija kako je Herta izvučena iz zatvora, ali nekoliko meseci nakon zatočeništva, obrela se u Jajcu, gde je shvatila da Tito već ima drugu ženu. Posle rata, udala se i rodila dve ćerke, a svog ljubavnika je, navodno, videla samo još jednom 1946. godine u njegovom predsedničkom kabinetu. Herta je umrla u dubokoj starosti u Beogradu. Njihov zajednički sin Aleksandar-Miša Broz bio je, osim Žarka, drugi potomak kojeg je Josip priznao, a oca je video tek kao četvorogodišnjak, 1945. godine.
Ipak, Davorjanka-Zdenka Paunović, lični kurir vrhovnog komandanta, po mišljenju mnogih bila je najveća Titova ljubav, s kojom je zajedno dočekao kraj rata. U Foči mu je 1942. rodila sina kojem je dala ime Slaviša, a poverila ga je na čuvanje jednoj odgojiteljskoj porodici. Umrla je 1946, po zvaničnoj verziji od posledica tuberkuloze koju je zaradila još u ratu. Na Titovo insistiranje, sahranjena je u dvorištu predsedničke rezidencije na Dedinju kako bi mogao stalno da joj odlazi na grob i da mu bude blizu.
„Tito je 29 godina mlađu Davorjanku upoznao uoči rata. Postala mu je sekretarica, a nakon okupacije Zagreba, preselili su u Beograd. Tu se njihov poslovni odnos pretvorio u nešto drugo“, kaže istoričar Čedomir Antić. „Par je proveo zajedno najteže ratne dane, bili su zajedno u doba najvećih borbi, a kad je Titu u posetu u Glavni štab stigla Herta Has, njegova prva nevenčana supruga, odmah joj je postalo jasno da Davorjanka i Tito zapravo žive zajedno“, nastavlja Antić koji tvrdi da je zapravo Davorjanka bila njegova najveća ljubav.
Pisac Vladimir Arsenijević kaže da ga Titova ljubav prema Zdenki, kako ju je zvao, ne čudi: „Ona je imala klasičnu lepotu koja je odgovarala onom što je Broz očekivao od žene. S druge strane, Tito je odisao seksualnošću koja je prerasla njegove lične odnose. Taj njegov odnos prema masama imao je takođe erotičnost kakvu promovišu svi veliki lideri“, kaže on.
Prva godina Drugog svetskog rata zapravo je bila godina njihove najstrastvenije ljubavi, ali i najstrastvenijih svađa. Antić kaže da je među partizanima bio propagiran moral u kom nije bilo mesta za privatne i lične odnose, ali da su jednom prilikom sve čuli, čak i vođenje ljubavi, pa su se pokupili i otišli. „Davorjanka i Tito živeli su u partizanskom logoru, gde nije bilo privatnih odaja i sve razgovore i ostale odnose su mogli da čuju i drugi, bez obzira koliko lični bili.“
Jednu takvu anegdotu ispričao je i bivši slovenački partizan Franc Leskošek. Njegovu delegaciju Tito je jednom pozvao na sastanak. Posle Davorjankine smrti, Tito dugo nije bio sa ženom, pa su mu prijatelji namestili opersku pevačicu Zinku Kunc. Umetnici se dopalo da bude maršalova supruga, pa se preselila kod njega, ali ubrzo je shvatila da do venčanja neće doći. Posle jednog gostovanja u Metropoliten operi, jednostavno mu se više nikad nije vratila.
Budući da mu je još jedna veza propala, Tito je postao blizak s trideset dve godine mlađom Srpkinjom Jovankom Budisavljević, saradnicom koja je bila obučavana u Rusiji da se brine o njegovoj bezbednosti i komforu. Iako su se poznavali još od 1945, nisu se simpatisali, ali kada se ljubav rasplamsala, venčali su se 1952. godine i bili u braku do njegove smrti, 4. maja 1980. godine. Jovanka je u to vreme imala čin majora JNA, a Tito ju je zvao Mala Ličanka. Za razliku od svojih prethodnica, ona je imala i političke ambicije. Tvrdi se da je na Desetom kongresu SKJ 1974. godine zatražila da bude primljena u sam rukovodeći vrh partije, verovatno da bi se pobrinula za to ko će naslediti njenog ostarelog supruga. Tito je po kratkom postupku blokirao Jovankin samovoljni poduhvat, ali onda je ona, doslovno preko noći, nestala iz maršalovog života. Jovanka i Josip Broz od 1977. godine nisu živeli zajedno, iako on nikada nije izgovorio ništa što bi moglo da bude protumačeno kao animozitet prema njoj.
Tokom Titove bolesti, kada su mu zbog progresivnog dijabetesa amputirali nogu, Jovanka ga je posećivala u bolnici, a na sahrani se pojavila na mestu koje joj je kao maršalovoj udovici i pripadalo.
Marusa Novakova – srednjoškolka – ljubavnica (sin Leopold rođen marta 1913. Ekonomista, koji je radio u Pragu – nije imao kontakte sa ocem)
Liza Špuner – trgovkinja štofova – ljubavnica (sin Hans rođen 1914. poginuo 1943. kod Kozare na strani Nemaca)
Tereza Štacner – bankareva ćerka – ljubavnica (blizanci, sin Pauel, koji je živeo u Parizu i projektovao mostove i ćerka Gabrijela, koja je umrla posle dva meseca)
Ljusa Sedlovska – žena Mihaila Sedlovskog Baćuške u selu Korutov – ljubavnica (sin Kiril, postao veterinar ali ga Tito nikad nije video)
Ira Gligorijevska – prva supruga – venčali se 17. jula 1915. (sin Serjoža, rođen 1915. Majka umrla na porođaju, a otac ga nikad nije video)
Darja Andirelova – veterinarka iz bogate porodice moskovskih lekara –ljubavnica (sin Aleksandar, poginuo 1944. Kao oficir Crvene armije)
Olja Kutina – studenkinja ekonomije – ljubavnica
Nina Bažan – ljubavnica (sin Vladimir, rođen 1918. Koji je postao lekar u Lenjingradu)
Svetlana Bažan – ljubavnica (tvrdila da nije rodila njegovo dete)
Zuhra Baldahur – ćerka bogatog kirgijskog stočara – druga supruga (sin Kadij, rođen 1918. Postao inženjer u Bakuu)
Pelagija Denisovna Belousova – Polka – treća supruga – prva, koju je Josip Broz priznao – venčali se 19. juna 1919. , kada je Polka imala samo 13 godina, a Josip Broz 24. (sin Hinko umro posle osam dana po rođenju, a ćerka Zlatica umrla 18 meseci po rođenju. Neki navode da nije umrla tada, već da živi u Beogradu, kao penzionerka. Sin Žarko, rođen 1924. postao je oficir i narodni heroj Sovjetskog Saveza, posle rata živeo je u Jugoslaviji, a umro je 1995.)
Vida Kogej –ljubavnica (sin Dimitrij, postao profesor muzike u Beču)
Elza Gerlah – četvrta supruga (sin Viktor, koga je majka rodila 1938. u zatvoru i koji joj je oduzet i o njemu nikad ništa nije saznala)
Žana Koatje – udovica pomorskog oficira – ljubavnica (sin Oliver, koji je postao nuklearni fizičar i 1950 boravio u institutu Boris Kidrič u Vinči)
Anadolka Zuhra Reuf – trgovkinja svilom – peta supruga (sin Izet, koji je postao trgovac zlatom u Turskoj)
Margarita Belini – italijanska profesorka fizike iz Peruđe – ljubavnica (ćerka Aleksandra rođena je 1939)
Herta Hes – kurirka CK KPJ – ljubavnica (sin Aleksandar – Miša Broz rođen je 1941. Ubrzo po porođaju Nemci uhapsili majku i razmenili je sa grupom nemačkih zarobljenika. 1943. su je uhapsile Ustaše, ali nema podataka kako je ona izvučena iz zatvora)
Davorjanka-Zdenka Paunović – ljubavnica (sin Slaviša rođen je 1942. u Foči, a danas živi i radi u Srbiji, dok mu je majka umrla 1946.)
Zinka Kunc – umetnica – ljubavnica
Jovanka Budisavljević – šesta supruga
Josip Broz je imao ukupno 19-toro dece (16 sinova i tri ćerke)
(MONDO/Blic žena)