Из рукописа романа „Шифра: ЈЕГУЉА“ / Бела Тукадруз

Featured

Ознаке


Из „КЊИГЕ ДВАНАЕСТЕ“, напомене Белатукадруза

 

Наталијини божурови - сећање на нашу покојну мајку, уочи Св. Петке, 2014.

Наталијини божурови – сећање на нашу покојну мајку, уочи Св. Петке, 2014.

Бувљак је – истовремено, левак који све усисава и рудник чудесан!На њему цвета и никад не прецветава неописана и чувена уметност махагонија, уметност ствари које су надживеле своје мајсторе и сопственике!

СВЕ завршава (не на гробљу, или на ломачи, већ) на „Хановеру“ – земунском бувљаку, старом пола века. Сваке недеље, од шест ујутру, на тромеђи последњих станица аутобуса 15, 78, 18 и Новосадског аутопута, ради пијаца половних ствари, на којој буде и преко две хиљаде продаваца и петнаест хиљада купаца! На тој пијаци може се купити у бесцење свашта, од старинских телефона и стоних лампи до зимских капута и старих књига из минулког века. Пијаца се налази у продужетку Првомајске, на Батајничком путу и делу Бачке улице. Продавци су заузели и Стару окретницу код урбаног насеља Меандер и запосели тротоаре бензинске пумпе. Бувљак је у суштини једна дуга улица и два мала попречна сокака, на чијим тротоарима и травњацима локално становништво, али и продавци из Пожаревца, Младеновца, Беча и Милана нуде разну робу. Реч је о онима којима је ово једини посао, па се у зору отимају ко ће да заузме бољи положај на прашњавом друму. Пре двадесетак година, ту се продавала шверцована, квалитетна роба из западноевропских земаља (скупа гардероба, ретки уређаји, антикварни предмети и књиге). Данас је то типични вашар српске сиротиње, јер се за мале паре продају старе кућне ствари и подрумско смеће, предмети из контејнера и крадена роба. Купци су пензионери, сироти беспослени људи, они који пазаре за 100 или 200 динара гардеробу или храну сумњивог порекла. Овде долазе и пасионирани посетиоци бувљака из других градова. Тако је било и у недељу 12. августа 2012. године, отишао сам, на земунски бувљак, у трагању за неким старим стварима (грамофонским плочама, алатом). Видео сам – румунски веш се продаје – по 50 динара, гардероба од 100 до 300 динара, видео- записи циганских свадби -100 динара, мобилни телефони – од 200 динара навише, свеже месо сумњивог порекла (пилетина и говедина) – 210 динара, бицикли – 1400 динара, рерне и шпорети – 1800 динара, компјутери – 2600 динара, кухињски и други намештај 400 – 600 евра…

Један је нудио књиге из доба социјалистичког самоуправљања, ценио их је 20 динара. Чекиће по 100 динара, и плоче рок групе “Be Gees” и Stivija Vondera.. („Не знам ко су они, али највише муштерија имам за те плоче. Чистио сам кућу једне госпође која је хтела да их баци. Замолио сам је да узмем плоче и сад их продајем. Иду ко алва!“) Недалеко од овог продавца продају кожни намештај, фотеље, двоседе, троседе, цена од 400 – 500 евра подразумева и транспорт до стана купца. У дворишту једне оближње куће нуде копије античког оруђа, сатова и посуђа од месинга. То је и најскупља роба на бувљаку, и њена цена редовно премашује 2000 динара.

Кад сам пришао том дворишту где се наводно продаје најскупља роба, испред капије су нудили дрангулије, чак и неке мале кучиће, брда чипки, сабрана дела Јосипа Броза, Лењина, Маркса и Енгелса, порнографске филмове и старе часописе, свежу рибу, нека половна врата и прозоре и неколико великих џакова умазаних блатом пуних не кукуруза већ старих књига и неких фацикли.

– Пошто све то?

– Ево, имаш двоја врата, два прозора, 12 џакова са књигама и папирима…

Старе књиге – предратна издања. Забрањене књиге, одстрањене из библиотека града Београда, Земуна, Ниша, Новог Сада (печатиране печатом комунистичке власти). Шта ће то мени? Помислих, уосталом како да све то пренесем до стана?

– Ел може сто евра за све то, за прозоре, врата и шест џакова књига? Ево дајемо и три кила шарана!

– Да видим даље, ово ме не занима, старе књиге, фуј.Овде нико не чита ни нове!

У трећој врећи било је више од десетак фасцикли, и на свакој је било написано – „Предмет: ЈEГУЉА“ . Сасвим лежерно сам одвезао једну од тих фасцикли ишчекујући да угледам неке фотографије јегуља, или текстове о овој врсти рибе; али ништа од тога! Угледао сам наслов неког текста откуцаног писаћом машином „ОТПИСАНО ДЕЛО“. И прочитао прву страницу:

„… Достојевски је убрзо постао члан мале партије Спешњова. На састанцима се неколико месеци пред хапшење Достојевског појавила нова личност – гардиски поручник Момбели. Достојевски је према том човеку осетио симпатију због његове патничке судбине, живог интересовања за поезију. Достојевског је Момбели наговарао да створи нешто велико, да напише роман, и приморао га да узме 500 рубаља у сребру…

            Спешњов је је у ствари био у Русији претеча бољшевика. Он је, у четири ока говорио, да треба подривати тупи страх и бесмислену покорност који су вековима уливани народу. Тако поуздано, упорно и стално треба припремати терен… (стр. 141)

            Спешњов је говорио ( Петрашевском) : „Ти желиш да знаш да ли бих могао да убијем? Ван сваке сумње. Макар само зато да бих ти доказао да имам право да водим људе ка бољој будућности. Вође и реформаторе човечанства пре свега карактерише способност да могу да се одрекну библиских забрана и јеванђелских предрасуда и да смело уништавају све који сметају победи њихове идеје. Они, иначе, не би постајали великани, а ход историје би се прекинуо“…( стр. 142)

            Петрашевски је опоменуо Спешњова: “ Ти, Спешњове, хоћеш да постанеш диктатор. А то је смрт револуције“ (стр. 143).

            „Петрашевски је гледао право у лице саговорнику, ватреним, искреним, скоро наивним очима. Спешњов је мамио слушаоца непрозирним погледом грабљиве и лукаве звери која милује и опчињава своју жртву“ (стр. 143).

*

            „РУЛЕТ“ – драматизација „Коцкара“ – никада није постављена. Редитељ је копију изгубио, а оригинал сам спалио.

            Тајна полиција је пратила Достојевског и била је добро обавештена шта је поручник Григорјев прочитао на једном априлском ручку код Спешњова. Ко је одао Достојевског да је прочитао на том ручку писмо Бјелинског, јер сви су ту били своји, сигурни људи?

            Тајна полиција је вешто убацивала своје агенте – провокаторе свуда. Они су деловали солидно у сваком погледу и тешко их је било прозрети. Зна се име хуље на основу чије је подле доставе ухапшен велики писац.

            Отписано дело ме је научило нечему важном : да међу најбољим пријатељима, међу онима који су ме подстицали откако их знам потражим достављаче. Међу тим својим и сигурним људима, пронашао сам тројицу Момбела!

            О томе би вредело написати књигу, новелу, или само есеј, смешан, наравно.

…»

 

Завртело ми се у глави. Препознао сам стил. Али да у Циганима не бих побудио сумњу, прегледао сам још двадесетак страница и видео да је ту у целини Сенковићев рукопис – драматизација „Коцкара“ по роману Достојесвог. Повезао сам брзо ствар. Завезао фасциклу, претурао по врећи, видео да и на другим фасциклама има назнака „предмет Јегуља“. И пошао даље. Видевши да нисам одушевљен садржајем врећа, Циганин смањи цену: „Ево, даћу све вреће за педесет евра, толико сматрам вреди, ко један метар дрва. Целе зиме можете да потпаљујете ватру…“

– Откуда вам све ово? Где сте то конфисковали?

– Спасли, господине! Неки лудак се –тамо преко где ми пецамо – предозиро, замало да изгори. Не пије само виски, него шмрче и бели прах. Да се нисмо затекли на лицу места, кукала би му мајка. Али ми смо га некако изнели из запаљене викендице, па смо успели да спасемо и књиге и папире неке, и прозоре, и двоја врата, ова.

– Навратићу мало касније, идем да потражим оно због чега сам дошао на пијац, рекох Циганину. И удаљих се, да се у ствари приберем.

Шта се догодило са пуковником Амарилисом? Јер највероватније да је то била његова викендица преко Дунава? Шта је изгорело, а шта је спашено?

Да ли је преживео? Преживео је, наравно, а успут се „ослободио“ „архива“ за који би издавачи у свету дали брдо пара!

Није ли свако од вас, који ћете једном читати све ово, приметио понекад необичне мисли у себи, како светле као свици у јунски сутон? То Бог дејствује на вас кроз мисли.Верујем да сте се зачудили не једном него барем неколико пута у животу, када вас је изненада посетио неко, ко вам је и нехотично и као узгредно испричао злу судбу неке особе, која је пострадала баш због потајних греха и порока, које и ви имате, сетите се, вама се душа узмутила и савест усколебала, док сте слушали ту причу; вероватно сте се љутили и питали, откуда тај посетилац баш то вама да исприча; но нисте изрекли своје питање наглас; правили сте се невешти. Тај приповедач је био, драги читаоче, посланик Божји, премда он то ни сам није знао. Био је послат од благог Провиђења. Јер најчешће Бог дејствује на људе преко људи…

Док сам ишао кроз шаренило бувље пијаце обузела ме је помисао да је можда, уз помоћ колико Случаја Комедијанта толико и Бога можда дошло време да се обелодани – како би то рекао пок. Сенковић – једна од „књига без будућности“.

Одједном, пролетело ми је кроз главу, учинило ми се да видим и све оно остало што крију папири у осталим врећама. Видео сам оне последње ствари у књигама – предговоре, поговоре. Предговоре пишу они који су и започели књигу, али ко ће написати поговор, то се не зна унапред, то понекад одреде судбина, случај, Бог.

Филип Сенковић је киднапован баш у Земуну, пре једанаест година, и није пронађен. Природно је што сам од јесени 2010. године када сам завршио приређивање Сенковићевих рукописа постао свестан да се дуго неће наћи издавач за објављивање онога што сам приредио.И то је била нека друга смрт, смрт писца, о коме мали круг људи једва да ишта зна. Као да је рукописна заоставштина Мишљеновића-Сенковића уврачана!

Није уврачана дабоме, него ствар је у нечему другом. Треба живети и треба чекати, прилику, боље године и агилније издаваче…

*

ПОГОДБА. Врло успешна трговина на бувљаку почива на логици продавца и купца, који верују да су успешно подвалили један другом. Елем, лутао сам бувљаком, и повремено бацао поглед – према Циганима, које су тобожњи радозналци-купци зафркавали (неки простак им грохотом довикну: „Да ми џабе све то дате, било би ми скупо!“ – нагласак црногорски.) После једно сат времена, пришао сам продавцима нагорелих врата и прозора; обрадовали су се кад су ме поново угледали, али по очима сам им видео да не верују да ћу откупити то што нуде. „Кумови, ел сте продали нешто?“ „Спуштамо цену!Четрес евра!“ Пружио сам им руку. „Може“. Десет евра сам дао неком аутопревознику-камионџији да све то превезе у мој стан. Прекопута београдске Вазнесењске цркве. Све у свему – педесет евра.

Дванаест врећа је испунило спаваћу собу и ходник. Врата викендице пук. Амарилиса завршила су у мом подруму. Гарава од пожара, као очи и фризуре Цигана-рибара.

Два-три месеца сам прегледао пажљиво, пре свега, фасцикле означене ознаком „Шифра Јегуља“ (1 – 42) , као и књиге које су биле у своје време забрањене и – како се то каже „излучене“ из јавних библиотека Србије, али и из неких фирми (рецимо СКЗ). Доспело ми је у руке нешто о чему нисам могао ни да сањам – добар део једне рукописне библиотеке тајне службе, који је у неку руку, разрешавала тајне, које су ме мучиле, годинама – почев од нестанка пок. Филипа Сенковића.   (…..)

=== извор: одломак из романа „Шифра:ЈЕГУЉА“, узет с краја рукописа (завршеног 2013. године, и још увек необјављеног)

Advertisements

НАЈВЕЋА ПАРТИЈА У СРБИЈИ

Featured

Ознаке


Највећа партија у Србији – није она која оличава тренутну природну или неприродну коалицију; то су сви они данас, који нису чланови ни једне партије. Та партија, највећа партија у Србији, могла би се назвати Друга, друкчија Србија, једина коалиција за будућност, али под условом да се организује…

Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ је постало знак препознавања нечег другог, и другачијег! Знамење те највеће партије у Србији!

Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ (знак препознавања, 2014)

Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ (знак препознавања, 2014)

Ово Сазвежђе, данас, чини око сто четрдесет и нешто  појединачних интернет локација на светској мрежи. Ту треба додати и два филмска канала у развоју Канал Заветине и Заветине Plus ultra. Можда је најбоља станица да се човек запути у ово планетарно сазвежђе Веб Сајт Заветина, који се налази на интернет адреси  уредника „Заветина“ ? Или са сајта Посебна породична заветина? Или можда из оазе „Између митарења чудовишта и уметности будућности“?

Са страница ових сајтова, на светској мрежи, својеврсних оаза или зона нових издавачких и стваралачких иницијатива, уметничког неофицијализма, може се у најгрубљим цртама сагледати, торзо овог готово јединственог књижевног, културноуметничког и издавачког, иницијаторског Сазвежђа.

О утицају Сазвежђа Заветина, не само у српском књижевном и културном миљеу, него и шире, може се говорити на основу посета блогова, сајтова и других електронских издања у оквиру Сазвежђа Заветина. Тај број посета никада не може бити тачно утврђен и он се из тренутка у тренутак мења, расте. Почев од лета 2013. године, према Googlovim извештајима посећеност је прерасла милион!!

Књижевни критичар Бранко Лазаревић је у своје време тврдио да је главно дело професора Богдана Поповића Српски књижевни гласник! Изузетан књижевни часопис са почетка 20. века у коме су сарађивали многи српски ренесансни духови. Можда ће и нашег савременика, пре свега песника Лукића, кроз коју годину, спомињати по Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ? Јер оно је изузетно по много чему, и за нашу културу и књижевни живот, али и за свет, јер представља, најсликовитије речено, стотине отворених прозора, кроз које се може упознати непозната и другачија Србија, недовољно познати и друкчији Београд.

Стицајем околности, Слава Сазвежђа Заветине је, од оснивања Заветина, Спасовдан – дакле дан који и Београд обележева као своју заветину. Електронски часописи, електронски листови, електронске библиотеке Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, постали су својеврсни знак препознавања, учинивши доступним оно што је било затурено, запостављено, маргинализовано. Организујући књижевне конкурсе у време паклене транзиције, без материјалне помоћи државе, па и града Београда, Лукић је са групом ентузијаста, отпочео процес најшире могуће дигитализације појединих дела не само српске књижевности, афирмишући многе млађе и даровите људе, у временима када су тиражи појединих књижевних часописа падали испод академског нивоа или се гасили, или постајали сурогати. При том, и сам Лукић, као антологичар и књижевни критичар, жестоко се борио за подизање и чување књижевних вредности, разобличујући тзв. наметачку и бирократску књижевност, призивајући бездану књижевност. Поједини сајтови, или блогови, у склопу Сазвежђа Заветине, попут Златног Расуденца – у целини посвећеног антибирократској књижевној критици, представљају изузетно посећене интернет странице, што потврђује знатан утицај на овом делу Балкана…

(Из једног образложења скривеног, далеко од очију српске јавности, 2011)

Либела над световима / Александар Лукић

Featured

Ознаке


три песме из једног незастарелог рукописа=================================ЖЕСТИНА БУКЕ

Песник Александар Лукић, у средини, позира заједно са учесницима међународног  фолклорног сусрета у КАдиз (Шпанија), лето 2012. Из фотодокументације "Заветина"

Песник Александар Лукић, у средини, позира заједно са учесницима међународног фолклорног сусрета у КАдиз (Шпанија), лето 2012. Из фотодокументације „Заветина“

Зађи у простор поезије, незнанче.
Толико различитих богова упознаћеш
изван своје вере. Један одапиње стрелу, други
покреће шиваћу машину.
Диван је простор поезије.
Лежаљка у ваздуху злати се окачена
о грани столетног стабла.
Дешава се да у неком лугу
пева шева, кад јој за то време није
такав је избор преовладао у духу;
поигравања са временом –
мешањем годишњих доба.
Диван простор поезије сликају мастионице.
То је након свега преостало,
провалија негдашњих гласова.
Познавах праве пријатеље у њему.
Одисеја (кога опонаша мањина) што
путоваше морима, јурећи за соственим репом.
Устанике у предаху борбе сусрех
зајахале на трешњевим топовима.
Диван је простор поезије! Скрасиће се у њему
мисли неког детета. За редом куљаће ред.
Жестина буке, жестина нашег имена.

УЗБУНА

Надлећу нас авиони Ф16
или америчке ракете Томахавк
симболично крштене у народу
„крмаче“ – америчке свиње сипају бомбе
по нашим главама насумице.
Јуче је погинула девојчица –
шест година имајући од живота.
Од детета једва пронађоше шаку
леве руке да сахране.
Али, ми никуда не бежимо;
узвикујем пилотима Ф16
за управљачима металних чудовишта
ми смо свој на своме.
Питам их: шта се добија ако у једном
налету убију хиљаду душа?
Тотални рат, леди крв у жилама.
Гину чобани, јагањци – старице подбочене о штап;
голобради младићи се придружују рајској дружини.
За нама остају разбацане играчке
од људског меса и костију,
брда сланине домаћих животиња.
Јесте ли видели покољ наш,
срушене зграде, цркве,
гипсане анђелчиће преполовљене
детонацијом „Крмаче“.
Како је безобзиран човек?
ЛИБЕЛА НАД СВЕТОВИМА

А ти песниче, брини о пореклу, сети се ко си –
далеко можеш забасати угледајући се на друге.
Помисли куд води такав пут?
Мнозина наваљиваше да посети мој дом.
Но, добро, рекох тад ја:
Ето те либеле над световима.
До скора ту путању прелазих очас
весело беше упутити се њом.
А сад док шетам у друштву са тобом
на раменима осећам бисаге
набијене влажним песком.
О зебама које чујеш у дубравама около,
словићу други пут. Мит? Извор са водом
бистром опази. Младе јасике?
Шипурци са брежуљка накострешени
белег су да не омашимо правац.
Корак по корак, и ето нас.
Кажем ти: Не прескачи ограду.
То су само ожиљци газдинстава.
Уз оно тоцило за брушење секире,
под ораховом крошњом провех младићство.
А ти приђи дрвеној справи, стегни ручицу
окрени круг. Упознај лепоту варница,
које прште кроз време истим сјајем.

УМРИ ДА БИ ОЖИВЕО / Александар Лукић

Featured

Ознаке


 

Јабланови вити (заклон. Радан, с. Ивање, Драганов дом) (фотодокументација Заветина, децембар 2013)

Јабланови вити (заклон. Радан, с. Ивање, Драганов дом) (фотодокументација Заветина, децембар 2013)

Гладни медвед се пробија између шумских стабала

добрица ломи честар путем ка мени.

Кад изби на чистину ливаде радознао

лицем у лице – крикнух од страха.

Медвед застаде, мумлање утихну

ожалошћени музичар

окрену се и оде натраг у шуму.

Ја се вратих путем

који ме наведе овамо.

Корак по корак, по сећању.

Цупкам по проживљеним годинама.

Ка почетку.

На огради речног моста опазих

дечака црнпурастог у лову на пупавце.

Бејах то ја, дете, однекада.

Журим ка њему – да га пригрлим.

Дечак се уплаши – даде се у бег.

Авај, авај! Страшни животе.

Покушај да се извучеш из заседе.

Врата затворена –

отвори врата.

Умри да би оживео.

_________ Из новог рукописа ПСОВКЕ, 2013.  (Нап. ур.)

Крај Милановог језера на Радану (Шоле и Бела, децембар 2013)

Крај Милановог језера на Радану (Шоле и Бела, децембар 2013)

Majkl Hadson za „Novosti“: Iz Srbije izneta 51 milijarda dolara

Featured

Ознаке


DOMAĆI biznismeni bliski vlastima su preko ofšor firmi, a na tuđe ime, od 2000. do 2011. godine kupovali bagatelno preduzeća u Srbiji i na taj način izneli čak 51 milijardu dolara. Ovo u razgovoru za „Novosti“ iznosi Majkl Hadson, urednik „Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo“ iz Vašingtona, koji je nedavno objavio rezultate 15-mesečnog proučavanja ofšor skandala u našoj zemlji.

Građanima Srbije je tako samo nekoliko dana posle 5. oktobra stigla „čestitka“ za godišnjicu demokratskih promena, ali umesto posvete, međunarodni tim novinara je poslao statistiku o tome kako su u prvoj deceniji ovog veka opljačkana državna preduzeća, a novac raznim transakcijama prebačen u inostranstvo.

– Podaci do kojih smo došli pokazuju da je Srbija među vodećim državama u svetu kada su u pitanju ilegalni tokovi kapitala. Istraživanje Globalnog finansijskog integriteta svrstalo je vašu zemlju u top 16 nacija po broju ofšor skandala. Ako se u obzir uzme i broj stanovnika, Srbija je iza sebe ostavila i višestruko veće države. Na primer, iz Vijetnama, koji ima čak 12 puta više ljudi, ilegalno je izneto 17,5 milijardi. Nije ovo problem samo Srbije, ofšor skandala ima u celom svetu, pa i u najrazvijenijim državama kao što su SAD i Velika Britanija, ali je cifra od preko 50 milijardi dolara zaista šokantna – objašnjava Hadson.

OBIMNIJE OD “VIKILIKSA“ MAJKL Hadson ističe da je konzorcijum za koji radi pre dve godine poštom dobio hard-disk sa dokumentima o tome ko su vlasnici, odnosno ko je pokrenuo biznis u ofšor zonama širom sveta. Po njegovim rečima, poverljive informacije o ovim skandalima su 160 puta obimnije od „Vikiliksa“.
– Angažovali smo više od 100 reportera, koji su poslednjih godinu i po dana proveravali sve informacije. Pozvali smo i vlasnike firmi iz tih dokumenata, u želji da čujemo i drugu stranu priče. Tek onda smo saznanja pustili u javnost – navodi naš sagovornik.

* Na koji način je novac iznošen iz zemlje?

– Posle promena u oktobru 2000. godine, novo prozapadno rukovodstvo je građanima obećalo bolji standard i radna mesta. U tom cilju su pokrenuli privatizaciju državnih preduzeća kako bi privukli strane investicije. Međutim, Agencija za privatizaciju nije osigurala da kupac ne izbaci radnike na ulicu kada otuđi neku firmu, a sporni Zakon o privatizaciji je kupcu dao za pravo da ne obelodani svoj identitet ili vlasničku strukturu svoje kompanije. Tako se u stotinama srpskih privatizacija strani kupac samo formalno pojavljivao, a zapravo je iza njega stajao domaći biznismen. Moćan i blizak s vlastima, koristio je ofšor kompaniju kako bi preuzeo imovinu nekog srpskog preduzeća, njenu vrednost prebacio u inostranstvo, a radnike isterao na ulicu. Jednostavno, u vladajućoj garnituri u Srbiji nije bilo političke volje da se ovako nešto zaustavi.

* Koliko srpskih preduzeća je uništeno u ofšor skandalima?

– Skoro 2.000 od 3.017 državnih preduzeća koja su privatizovana između 2001. i 2011. godine je obustavilo rad, potonula su u stečaj ili su na ivici zatvaranja. Stotine hiljade radnika je ostalo bez posla. Deo njih je propao jer se posle teške ekonomske situacije, ratova i sankcija iz devedesetih godina nisu snašli na slobodnom tržištu, ali je znatno veći broj firmi koje su uništene spornom privatizacijom i preko tajnih ofšor kompanija.

* Šta Srbija sada može da preduzme kada je ovo u pitanju?

– Sumnjam da se makar deo para koji je završio na ofšor računima može ikada povratiti. Ono što država Srbija može da uradi jeste da istraži sve slučajeve i procesuira one koji su kršili zakon. Vidim da su neki pojedinci krivično gonjeni za slučajeve koji se tiču zloupotrebe privatizacije. Međutim, situacija je i dalje nejasna zbog nedostatka informacija o tome koji su dalji potezi vlasti, istražnih i sudskih organa. Nadam se da će i podaci koje smo objavili da pomognu vladinim i drugim institucijama.

* U vašem istraživanju navodite da je u ofšor skandalima sa srpskim i stranim biznismenima učestvovao i bivši ministar privrede Makedonije Žanko Čado. Da li imate saznanja i o njegovim vezama sa srpskim političarima?

– Ne, ali to je pitanje koje bi svakako trebalo da istraže mediji u Srbiji – zaključuje Majkl Hadson.

STRANI FAKTOR

* ČINI se da ni Evropska unija nije dovoljno doprinela da se zaustavi ilegalni odliv kapitala iz Srbije?

– Sigurno je da su pored Vlade Srbije, i međunarodne organizacije mogle više da doprinesu u borbi protiv ove vrste zloupotreba. Kritičari ofšor sistema tvrde da za dešavanja u Srbiji krivicu snose i takozvani ofšor promoteri kao što su računovođe, bankari i posrednici. Oni su dizajnirali sistem koji malu i ekonomski zavisnu zemlju poput Srbije ostavlja na milost i nemilost ofšor manipulatorima – naglašava Hadson.

Majkl Hadson za „Novosti“: Iz Srbije izneta 51 milijarda dolara | Ekonomija | Novosti.rs.

Da li Beogradu treba ulica Milovana Đilasa

Featured

Ознаке


„PASJA groblja“, ubistva neistomišljenika, „leva skretanja“, crveni ekstremizam…
Spisak navodnih nedela koja se stavljaju na račun Milovana Đilasa nije kratak, baš kao ni lista zasluga koje je stekao u drugom delu svog života kao jedan od najznačajnijih disidenata u istočnoj Evropi, veliki kritičar komunizma i svetski priznati intelektualac. U svetlu medijske, a po svemu sudeći, uskoro i sudske rehabilitacije, o neosporno blistavoj karijeri Đilasa disidenta znamo gotovo sve. Međutim, njegova uloga kao trećeg čoveka komunističkog pokreta u najkrvavijem periodu novije istorije do danas ostaje pod velom, a slaganja među stručnjacima, kao ni u široj javnosti – nema.

Na najavljenu rehabilitaciju Milovana Đilasa i mogućnost da dobije ulicu u Beogradu najoštrije je reagovao poslanik i potpredsednik SPO Žika Gojković.

– Najava da bi jedan od najozloglašenijih funkcionera posleratnog komunističkog režima uskoro mogao da bude rehabilitovan, za članove i simpatizere Srpskog pokreta obnove predstavlja direktno ruganje žrtvama komunističkog terora i njihovim porodicama – kazao je Gojković.

ULICA U AMSTERDAMU
IME Milovana Đilasa već nose ulice u Santijagu, glavnom gradu Čilea, i u prestonici Holandije, Amsterdamu. U Beogradu na kući u Palmotićevoj ulici 8 gde je živeo, pre dve godine postavljena je spomen-ploča sa njegovim imenom.
Istoričar Kosta Nikolić smatra da zasluge prvog disidenta istočnog bloka nikako ne mogu da izbrišu njegove ranije grehe. On objašnjava da je Milovan Đilas u sebi spojio dve ličnosti – radikalnog komunistu, koji je u ime ideologije činio zlodela, i svetski značajnog intelektualca i kritičara komunizma.

– Đilas ne može da se poredi sa, na primer, Solženjicinom, jer je on sam učestvovao u stvaranju režima protiv kog se kasnije okrenuo – kaže Nikolić.

– O načinu na koji se odnosio prema neistomišljenicima i sam je pisao u svojoj knjizi „Revolucionarni rat“. Bio je neosporno umešan u ubistvo Živojina Pavlovića, poklonik Sovjetskog Saveza, a zatim radikalan u obračunu sa opozicijom 1948. godine. Sud nikada nije odlučivao o njegovim zločinima i u redu je ukinuti sudsku presudu kojom je osuđen zbog verbalnog delikta. Ali nije u redu zaboraviti šta je sve činio tokom i posle rata, a mislim i da svakako nije zaslužio ulicu u Beogradu.

Advokat Rajko Danilović, jedan od podnosilaca zahteva za rehabilitaciju, odgovara da su sliku o navodnim zločinima Milovana Đilasa stvorili njegovi nekadašnji saborci kako bi ga diskreditovali.

– Ta priča je stvorena naknadno, posle Đilasovog razlaza sa tadašnjim režimom – tvrdi Danilović.

I istoričar Predrag Marković kaže da su priče o zločinima Milovana Đilasa nastale posle 1953. godine kada se on suprotstavio Komunističkoj partiji i postao najveći kritičar režima.

– Aleksa Đilas je sudski dokazao da Milovan Đilas nije bio u Crnoj Gori 1942. godine tokom takozvanih levih skretanja – kaže Marković. – On se bavio ideološkim radom i propagandom i nije imao veze sa zločinima. Njegova pobuna, koja je svetski značajna kao jedna od najvažnijih kritika totalitarizma je iskupljenje za njegove greške.

Da li Beogradu treba ulica Milovana Đilasa | Društvo | Novosti.rs.

У ПОТРАЗИ ЗА „ВРЕМЕНОМ ИКС“ / Александар ЛУКИЋ

Featured

Ознаке


Отац Михаило (1925 - ) и син Александар Лукић (1957 - ), данас на Прокопиевдан 2013. године у Мишљеновцу, снимак Иван Лукић)

Отац Михаило (1925 – ) и син Александар Лукић (1957 – ), данас на Прокопиевдан 2013. године у Мишљеновцу, снимак Иван Лукић)

Господине Буричу, Ваш смо литерарни рад уЈугославији били у прилици пратити углавном у књижевној периодици. Недовољно за једно упознавање са Вама као аутором који у руској литератури заузима истакнуто местоНо, Богу хвала, нама на радост, две године уназад нишка „Градина“ је објавила једну од ваших књига,“КАД БУДЕМ СТАР КАО ЗЕМЉА“, а у токује штампање и Ваше друге књиге „СЛОБОДНИ СТИХОВИ“ у Подгорици. Сматрате ли да Вас ове књиге представљају на прави начин, по свом садржају, пред нашом читалачком јавношћу?
Прва књига која је изашла у Нишу, носи неки такав знак рада састављача, зато што име књиге не одговара ауторском, шта ли, виђењу… Но, таква је била воља преводиоца, ( ми смо о томе говорили) и он је тамо на крају коректно и назначио да је наслов и циклус преводилачки а не ауторов. У том смислу претпостављам да је Пуслојићева књига вернија, мада ни њу нисам видео. То, знате, због тога што је моја поезија егзистенцијална, од почетка, један на другом, потпомажу се… Да би могла да буду у неком сагласјуда исказују моје расположење, то није нимало случајно. Но, да је судбина књиге неизвесна све до свог појављивања (изласка из штампе) остаје. Нека моја искуства ме упућују на такво промишљање. Дешавало се и мени да последњу коректуру (када сам сазнао како то треба да се разврста, чак и редове), узимам изнова у техничкој редакцији, након што сви оду кући, исецкам је и сложим сву, прелепим друга-чије, зато што ми је одједном синуло да је то све веома битно…
Уопште, знате, многи песници код нас предлажу: „Друже, састави моју књигу“, зато што је састављати књигу тешко, јер аутор једноставно не види више и тражи помоћ од друга, но то су већ финесе. Друга ствар може се упоредити само са једним: Како је тешко поткресати своју башту? Ја обично када треба да поткрешем своју башту зовем другог јер тај други ће то научно да уради.онако како треба – агротехнички…
Аутор сте кратке форме? Чини се да код Вас ништа није у коначном облику, „уобличено за свагда“ ? На плану „монтаже“ књиге, мале форме пре-растају увеће и обрнуто. Поезија постаје фрагмент, враћа се „на почетак“, на мало „искоришћеног Розанова“ ?
Да, наравно, важно је, мада ја не сматрам да су код мене у питању фрагмен-ти. Код нас је Еренбург, раније, шта ли, јако образован човек, он је употре-бљавао тај термин, но постоји таква гномичка поезија то јест таква, значи мала форма, мудра. Ја нисам себипоставио специјалан задатак да гшшемдугачкоили мало…
Да лиВамје падало тешко „самотњаштво“ далеке 1955. године имајућиу видуда сте се осмелили и почели истраживања упоетици, те данас можемо рећи да су та Ваша истраживања била лодстицајна и не само то, већ су установша један нови поетски правац, а Вас учинила различитим од других? Можете ли покушати да реконструишете то време?
То што сте ви рекли јесте извесна истина зато што један пољски критичар, после објављивања књиге Тадеуша Ружевича, коју сам преводио и у којој су били дупли преводи, значи моји преводи су ишли као контрапункти, ишли су са осталим преводима. и са њима су били у контрапункту, о томе се може и касније, то је историја, но главно је то што је сам Јан Шпилак казао (који је познавао руски језик јерје рођен у Русији – могао је да упоређује), а рекао је: како је чудно, како се у свету силоботонике нашао аутор који је притовуречио и значи могао да улови ружевичевску интонацију. Било је просто море силоботонике… Били сте у праву осећате очигледно. Почео сам и ја као силоботоничар, и њен утицај је био лавовски, но највећи учитељ за мене је био Мајаковски који је и сам био реформатор који је извалио ту силоботоничку решетку. Стихове сам почео да пишем са петнаест година, и колико то чудно занимало питање као код свих мла дих људи – ко ћу бити, шта ћу да радим, био је присутан страх од смрти, затим остати незрео, но, каква може бити професија (чиме се можеш бавити) и када останеш без руку и без ногу ? То може да буде само литература. Зато сам се учио и музици и сликању, но музика као уметност ми се чинила – да сам обавезан да свирам оно што је други сачинио. Постоји наравно и узбуђење извођача, имају и они одговарајуће саосећање извођача и аутора, све је то лепо, но ја никако нисам могао да се уживим у туђу музику. Ја сам био антиауторски расположен… Аживописјеменеплашиосвојомјединственошћу инемошћу.То су студије, седиш сам, одлуташ негде – мене су интересовале живе људске реакције, и то сам постепено оставио.
У Вашим стиховима,извесноје не недостаје сатиричност? Таква „књиже-вна радионица“ својом сатиричношћу и иронијом не дозвољава „срашћивање красте“? Је ли то имало своју цену у Вашем случају, судари су ипак били неминовност, са колективом, „извесним људима“, ауторитетима?
Знате, очигледно ја нисам био плашљива птица. Нисам био ни лав ни херој, но просто нисам био плашљива птица, и нашу породицу, нашу фамилију су заобишли са стране те историјске жестине које су нанешене другима. Зато не осећам код себе никакву кривицу, ја сам просто говорио оно што сам мислио, разумете. Биојеслучај,јошзаживотаСтаљина, 1952.године,јасамкритиковао стил „Кратког курса СКП (б)“ но нисам мислио, нисам знао да је то спадало његовом перу, до мене није допирало да то може да буде по мојим леђима. Ја сам просто пред факултетским аудиторијумом демонстрирао несавршенство стила. Садржај нисам био спреман да анализирам.О томе сам недавно питао једног свог колегу, сретнувши га на факултету: Он је био старији ратовао је…“ Коља, реци ми како је све то прошло, како ме нису..?“ Рекао је да је то било задивљујуће, да су се сви преплашили, замрли и после нигде ником нису могли о томе да говоре јер нико није очекивао шта ће уопште да произађе…
Ето, ја себе представљам, замишљам да сам такав човек био. Ишао сам по ивици, био сам наиван, чистог срца…
Велики број писаца са Истока је имао тужну судбину, последњих деценија овог века? Солжењицин, Војнович, Бродски, Милош итд. Шта мислите о том присилном изгнанствуЈесу ли се таква историјска ишчашења морала догодити (илије могло све то проћи и без њих), и да лије и у којој мери изгнанство могло бити подстицајно за такве ауторе?
То је веома сложено питање и треба их добро знати – ја само могу да вам кажем шта бих то баш ја у тој ситуацији радио.Но, знате, то све зависц. веома је индивидуално. ја то разумем. Ако бих ја био ван Русије. ја бих једноставно заћутао. Имао бих такав спазам, егзистенцијални спазам. Страх који ме паралише да ја једноставно не бих могао ништа да радим. И то моје осећање треба разумети. Војновичу је то другачије. Он ради рутински. Не чини велика открића. Све време пише довољно баналне ствари… Он је, знате тако, као трактор, на његовим точковима су као траке и њему је све време пут испод њега; не дају му стан а он пише о томе како му нису дали стан. Нису му направили капу – он о томе пише, стално о таквим стварима, а ја, разумете о таквим стварима не мислим. Схватате, сам себи доприноси да о томе пише…
Господине Буричу, споменули сте Војновича, нисам сигуран да је Војнович писао о „баналним стварима“. Подсетићу Вас да нисам био у прилици да сусретнем „довољну количину баналности“ у његовим књигама: „Живот и прикљученије војника Ивана Чонкина“,“Претендентна престо“ итд.
Но, Чонкин остаје ипак особен, свакако… Но исто ни цела та књига није равномерна, ја мислим да је тамо уводни део првог дела бољи од осталих ствари. Знате, код њега је нека друга животност, он може да каже: „Знате, код нас у Минхену…?“ За мене је то савршено несхватљиво. Он је пред пензијом, пред њим је обрачун, поред тога, разумете, зашто да нас упоређују, он је ипак ишао у Кијев, ушао у официјелну литературу, да, за време Хрушчова и Застоја, зато што се осећао као совјетски писац и према њој је био лојалан према заслугама јер је знао у ком степену да јој служи – а када је престао да то добија одатле, изникле су претензије. Но, он је уопште човек много горд…
Како би сте данас прокоментарисали време 1955. -1988. година, имајући на уму да је исто било супрасно и бременито „стегама“ ,те и различито. Да ли се ближи време када ће ствараоци бити опуштенији,и да ли су исти искористили тај период да изнуде неке од слобода ?
Разлика је велика, 1955. ја сам био млад. Све сам прихватао изразитије. И тада, после 20. Конгреса, ја сам мислио да је то био први дах ветра, значи, каквих слобода. Све се то „напаковало“ на младост и чинило израженије.Схватите, ја сам пред собом имао много задатака зато што се у то време још нисам формирао као аутор и све сам то прекрасно разумео. И ја сам као цвет мењао своју литерарну природу. Тек што сам завршио свој конвенционални период, прела-зио сам у један други и то је био период принудног ћутања и ја нисам могао ништа. Ја више старо нисам могао да штампам а ново…?
Но, сваки аутор, наравно, размишља о томе, о издавању својих публикација, и све почиње од тога да човек узме писаћу машину и штампа, све то сложи, узме ташницу – стрпа то и оде у литерарни студио. Ја се сећам како сам једном своје стихове поређао – зашто сам то урадио немам појма, ставио сам бројеве, зато да би лакше било, шта ли, стављати са стране литерарне примедбе, но руководилац студија је то схватио као неко графоманство, као кад класици издају тамо неку – пети том. И страшно се на мене наљутио! У гневу је био, уопште. Ја нисам разазнавао шта сам то урадио, а нисам помислио да је то некаква манифестација графоманства и дивљења самом себи. Имао сам у виду савршено друго – када буде студијски разледано, да би примедбе лакше стављали, да се лакше снађу, да би говорили о нечему… Затим интересантно је да сам ја, наравно, ја никад нисам претпостављао да је уопште, лако или није лако да се штампа, но већ 1949. године, један професор код кога сам на вечерњој школи учио типографију, предложио ми је, да они могу моју књижицу штампати у типографији, и да ту моју књижицу могу штампати у једном примерку. Но то се није обавило јер ја нисам имао појма. Ето то је први покушај „Самиздата“… Но знате, ја сам имао друга у Москви, познати песник Николај Гласков који је издао око 16 (!) књига – он је широко познат. Он је био такав човек који је за себе узео маску шаљивџије, од тридесетих година, све до седамдесетих када је умро. Увек је говорио шта мисли и њему су све дозвољавали! Њега су поштовали сви песници, тих година… његов ауторитет. Направио је много прекрасних стихова и много учинио формалних открића. Као код Хлебњикова, Мајаковског. Он је био родоначелникпојма „САМИЗДАТ“.Непрекидно је писао,правио је рукописне књижице, делио их познатима, и доле се потписивао „сам себе издао“. Правио их је на писаћој машини невеликог формата. правио је омот, китио их некаквим сликама, или је правио на писаћој машини од слова, то су биле некакве цркве, келнерице, одлазио је са тим на рођендане… Ми имамо такву збирку од 1941. године, коју је он нама поклонио. Схватите. он је заиста био родоначелник „самиздата“, то се после скратило на „САМИЗДАТ“. Сама та идеја , таква каква је, мени се чак и није допала, сам да раздајем рукописе, сам да штампам. Значилипојам „Самиздат“ да је у СССР-упостојала „паралелна“ књижевност: једна која је почивала на „споредним колосецима“ и друга која је окупана официјелним карактером?Како су „самиздати“ имали судбину малих тиража, значи ли то да су ти несрећни људи, штампајући себ,. Били у прилици и да буду поткрадени?
То је савремено трактарство. А видите ово: Ви сте ми донели савршено одштампан часопис, са пластичном спиралом. (приликом разговора, господину Буричу уручили смо један од бројева Анти часописа „ДЕПОНИЈА“ који је покренут у Пожаревцу од стране Књижевне омладине у Пожаревцу – напомена А.Л.) па какав је то „САМИЗДАТ“? Дај боже да код нас типографија може тако да уради… То није то. Другачије је осећање да сами делите књиге. Поред тога, делити сам стихове није било безопасно. у ком смислу? Поети су се делили на те који су се штампали и оне који се нису штампали! Зато сам ја, између осталог, допао као жртва таквих поткрадања. Зато. како да вам кажем – ја исто хоћу о томе да напишем чланак. То је – како бих прешзно то назвао: мародери епохе застоја. Знам, слушао сам како је један млади песник из Сибира послао Јевтушенку своје стихове, а затим нашао своје делове тамо. и обесио се! А. на пример, ја имам стихове из три реда, но ја сам пх нашао у погми Давида Самолова, а ја сам њему поклонио свој „самиздат’. Но. знате. нлје ништа то било тако једноставно ни исто. Мени је допутовао један скоро луд човек из Сухумијакојимејепозвао телефономирекао: ‘Штамнјечинпти?“ Јаганисам познавао. “ А шта се са Вама десило?“ – „Знате. ја сам у Сухумнју штампао рукопис стихова и тих стихова сада нема ( шест од стихова)’… А знате пгта ће се догодити? Код нас краду стихове а затим их издају као своје. А то су млади песници знате, они просто полуде због тога. С једне стране хоће да се изразе, а с друге стране у ситуацији су да буду покраденн…
Господине Буричу, шта мислите о млацој и најчлађој генерашји поета у СССР – у? Да ли иста пристаје на досадашња пскуства.“на веру долазећег и обећања“ или ужурбаније узима ствар у своје руке, самосталније ступа на сцену?
Ја мислим да ће се догодити, но тешко је рећи – бољи или лошији, али већ постоје велики и значајни аутори. Но зато што литература није спорт, ту није, тако шта. Но, ви сте свакако видели антологију коју сам донео -“ Савремени слободни стих“, она је код наше Бугарке. (Реч је о Екатерини Јосифовој, учесници песничког митинга „Смедеревска песничка јесен“ 199О. – напомена А.Л.) Насловљена је „ВРЕМЕ X“, и тамо је осамнаест аутора. Она је нама штампана бесплатно као помоћ настрадалима у Јерменском земљотресу. И уметници, типографи, аутори, сви су то бесплатно урадили. И тамо има врло крупних и много обећавајућих аутора: Иван Шапко, Виктор Плишћук, Георгиј Власенко, као и већ познати, хвала богу Вјечеслав Купријанов, а уз њих и велики број аутора који обећавају. Ту књигу је саставио Карен Џангиров, песник, ево књиге коју сам ја донео, исту сам дао Бугарки, учинило ми се интересантним да.је преведу.
Ми смо организовали три фестивала слободног стиха. Први фестивал је био у Сибиру у граду Лењински Кузњецк, тај фестивал се звао „ФЕСТИВАЛ ВЛАДИМИРА ХЛЕБЊИКОВА“. Иначе Лењински Кузњецк је раднички, ру-дарски град. Тако је и спонзор био, знате, 1986. године, начелник рудника великог рударског комбината, веома просвећен човек, дао је паре и био спон-зор. Ми смо тада ту реч врло мало познавали, но једноставно, био је добротвор. Други фестивал био је у Калуги, и тамо је спонзор био познати хирург за очи Фјодоров, који је направио филијалу у Калуги, клинику микрохирургије ока. Тамо је направљено чудо од клинике: Финци су изградили зграду, Немци су средили унутрашњост а наши су били апарати и лекари где у истој раде за новац и странцима. Фестивал је био организован по свим европским мерама, можда чак и мало бољи. На крају смо издали и зборник учесника, све ситнице су биле промишљене: на нашем располагању је био велики аутобус, – то је био међународни фестивал, мада је тек други, стално смо имали кола, били смо у прекрасном хотелу, била су читања, разматрања, ауторски разговори. И трећи фести-вал смо поставили, но, не ми, хвала богу била је месна иницијатива, не полази се само од једног човека. Пошто је први био иницијатива једног човека, био је историчар уметности – референт код тог рударског руководиоца по имену Купријенко, други је поставио месни новинар Валериј Сафрански, а трећи су поставили Московљани, Дом просветних радника, чак и учесници у Москви су били свесавезни, било их је много, чак сто педесет.И сада Карен Цангиров саставља том а ако он саставља, то ће и да буде. Он има челични загрљај, једноставно с њим смо рашчистили то питање. Он ће да сачини антологију друге половине XX века.Он каже: „Можда ћу да пронађем једног или два од петсто аутора, али ти има да буду врхунски…“ И сада он путује по целом Совјетском савезу, то је просто једна теренска археологија, он иде тамо, скупља текстове… Све изгледа као да је засејано а није још изникло…
Двадесети векје на измаку, веома супрасан и сложен. Да ли би сте господине Буричу могли да издвојите једну “ заједничку фотографију“ која у „Вама чили“, а која би на одређени начин говорила о ХХ веку?
Ипак сматрам да је централна слика овог века епопеја социјализма у СССР-у, која је безусловно оставила траг…
Чеслав Милош уједној својој песми казује о “ падању империја“. У Европи се толико много догодило упоследњих неколико година „да се поплаши неко-лико народа“: стварност се мења из трена у трен.Верујете ли у могућност да Европуу будућностиможе задесити „поновни одстрел?“
Биће га, на жалост…
Судбина ствараоца, њихових остварења честоје била на “ тапету процена извеснихполитичара имоћника без душе?“ Како се од те судбине изгледа није имало куд, да ли би сте господине Буричу пристали да коментаришете “ те и такве савести“ ,рецимо у последњој деценији овог века ида ли би сте могли рећи нешто о господину Горбачову?
Ја мислим да они само то и раде. Али, не увек срећно, зато што је веома мало људи који имају било какву концепцију. Да. Постоји литература обрачуна, претензија, литература разрачунавања са прошлошћу. Очигледно, мало ко ту разуме та кретања. Ви разумете у чему је ствар – ја мислим да није криза социјализма него криза човека, зато што је у суштини произашао у извесном степену известан, но не сасвим објективан процес када је велики утицај једног социјалног система на други. И то исказивање социјализма које се догодило у историјском контексту. Шта имам у виду? Зато што још није све јасно… Ствар је у томе што је НЕП био свргнут тада када је почела фашизација Европе, и када се догађа тријумфални поход фашизма у Европи: Италија, Немачка, Шпанија, итд. Но, представите себи: да би смо имали прекрасне хотеле, домове културе, радње пуне прекрасне робе као код вас. не бисмо имали оружја и индустрије… Ето, разумете, ми смо гушили наше хумане погледе, такође. Гово-рили су: видите, то је смислио Стаљин или Берија. они су увели принудне одреде, но то је већ било неизводљиво одступање. Немци су имали где да одступе, а код нас су иза линије фронта били одреди од којих ми нисмо могли назад. Прва илузија: да ће у Немачкој бити револуција и да ће радничка класа спречити Хитлера да нападне СССР… Где су дела КШ Хитлер ју је целу уништио. Један систем је утицао на други и деформисао га. Борба је била на живот и смрт, и такви методи су се примењивали. Они су требали довести до победе.Е, тако је дошло до административног командног система, из нужде. Зато је настала централизација, и појам једног центра, и све је на то бачено, Одатле идеја да се тако и социјализам дистрибуира, јер је земља постала један војнички логор.
Замислите сада у тим условима слободно тржиште и гласност суверене републике, итд? Али, све се то, ипак сувише одужнло. То су два система, за рат и за мир, и то за систем мира није добро.
Међутим, продужава се конфронтација, као и атомска неравнотежа и она је основа свих промена, и ако се то наруши…?

(Разговор са господином Буричем је вођен у Пожаревцу 14.10.1990. године.)

Превео: Драги Ивић

Браничево, прилог за историјат

Браничево, прилог за историјат

_____________ Извор: ч. БРАНИЧЕВО, 1-2/1996, стр. 54-59, двоброј посвећен изабраним текстовима штампаних у истом часопису у размаку од 1955. до 1995. године. (Двоброј „Браничева“ састоји се од изабраних текстова који су објављени у периоду од 1955. до 1995. године. Редакција сматра да је овакав приступ прави начин да се обележи четрдесетогодишњица излажења. Покренуто 1955. године, „Браничево“ се сврстало не само међу дуговечније публикације српског језичког подручја него и међу часописе који су својим квалитетом и концепцијом окупили бројне и значајне ствараоце, развијајући и сопствену издавачку делатност.Но, поред овог јубилеја, редакција, с малим закашњењем, подсећа и на једну, не мање значајну, годишњицу -125 година од првог покретања“ Браничева“. Још 1875. године у Пожаревцу је штампан лист „Браничево“ чијије власник и уредник био штампар Светислав В. Минић. Исте године појавило се и „Ново Браничево“, а 1898. и 1899. године, под уредништвом Ђоке Ц. Вучковића, излази „Браничево“ – лист за књижевност и економију. Богата традиција, велики број сарадника и мноштво објављених радова мотивисало нас је да на крају овог периода осветлимо досадашња издања часописа. Без намере да се бави антологичарским радом, редакција се при сачињавању овог зборника, поред неопходних естетичких мерила која се налазе у основи сваког, па и панорамског избора, придржавала и следећих критеријума: одабрани су текстови који су штампани у часопису “ Браничево“; настојало се да сви периоди часописа буду заступљени; ствараоци су представљени са по једним текстом, а сами текстови су, у оквиру тематских и жанровских целина, распоређени хронолошки….. – Уз овај број, стр. 5 )
Редакција: Љубиша Ђокић (главни и одговорни уредник). Велиша Јоксимовић (заменик главног и одговорног уреника), Драган Јацановић, Бранка Рашић (лектор). Татјана Живковић, Драги Ивић (технички уредник), Радослав Станојевић. Мирослав Милетић и Мирослав Стефановић (секрепшр редакције)

Неизмерно ћутање жутог ивањског цвећа на падини брега… / Б. Т.

Featured

Ознаке


Фрагмент из "Кубанске бележнице" (2013, јун)

Фрагмент из „Кубанске бележнице“ (2013, јун)

Несаницу је послао анђео и она је мерило. То су лестве којима си се успео, вазнео – само бескрајним несаницама и још бескрајнијим нестрпљењем…

Све сам изгубио и све ће ми бити враћено хиљадоструко.

            Старост је дошла, и сећања су дошла.

            Кревет је пун сабласти и опсена.

Не успомене, не снатрења, не опсене  плоти.

Не речи – неречено је речитије!

Неизмерно ћутање жутог ивањског цвећа на падини брега и мој поглед спојени су дивљењем и несаницом, као сунчева срма и капи воде у трави… (…) (1)

Зашто гробове многих песника и философа, политичара и препородитеља, никаква сила неће моћи да спасе од запишавања лутајућих паса? (2)

Драинац разоткрива нитковлук демократа – писаца опорим речима:    „Демократију наших писаца никако нисам могао разумети: они, који тако гласно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приватном животу, на делу, беху сви од реда аристократе…“ (3)

Драинац говори из дубоког стида пред чињеницом скривања истине и бујања корова лажи и удворица. Из живота и његових гнусоба.

   „његове гнусобе, флоскуле, подлости и издајства стиде се да открију, да не би тиме своје лешине у гробу учинили гладнијим него што су. Они су сви непорочни, правични, чедни, дарежљиви, издашни према сиротињи и спремни за разумевање и живот да жртвују. Нико се од њих не би усудио да  анализира наслаге траума у подсвесном свету, да са болних места скида кору и да приказује своје монструозности, гађења на свет и околину, опаке деструкције које спавају у њиховим телима поред толиких нежељених бацила…“

Овај Драинчев текст је држан далеко од јавности деценијама, због његове важности и далековидости. Овај трагични песник и интелектуалац, није био следбеник, ничији, до својих најдубљих уметничких нагона; он је  волео „више илузорне далековидости, које постају слатка храна за човеков дух, него тренутне и пролазне стварности, које вулгарни односи међу људима и промене сахрањују без жаљења и са цинизмом“; био јеантиципатор!

Антиципирао је оно што је надолазило и што ће доћи.

Насликао је праву климу свога времена. (4)

Драинац је видео далеко – до Сахалина, и иза Сахалина! (5)

_________ Из једне књиге која одавно чека свог издавача…

 

БЛАЖЕНСТВО ТРАЈАЊА / Љиљана Вујић Томљановић

Featured

Ознаке


(Поводом одабраних руковети Мирослава Лукића под насловом ,,Дубоке песме немогуће љубави”)

мост на пеку мишљеновац - љешница, звижд, у чијој је близини пдесник одрастао (снимак ивана лукића, мај 2013)

мост на пеку мишљеновац – љешница, звижд, у чијој је близини пдесник одрастао (снимак ивана лукића, мај 2013)

,,И светлост за којом идемо

што зрачи с лица Господњег,

пут Светлости што греје разумом“

………………………………………………….

,,У мом Оцу огледа се моје лице

као што се Његово огледа у свему

и све је то једно лице, Очево

моје, детиње.“

 

 

Срж и аксиоматска мјера ове питке поетике, стихови су којима указах почасно мјесто.

Упућују на свјесност дисања и постепено рађање свјетлости ,,затомљене у шкољкама“,као титрај баченог каменчића на воденој површини, да бисмо открили суштинско у нама – наше ,,унутрашње небо“, свијет Љубави и неисцрпне енергије вјечите младости; на сачувани дјелић свијести о шифрованом свијету Прецизности и Свезнања, цјеловитости бића и унутрашњег испуњења: /Нит која води до средишта лавиринта/и изводи на видело/није поредак ствари./; на надмоћ љепоте настајања над смрћу и пролазношћу која се огледа у призору тренутка ,,забиљеженом“ сличицама неисцрпне ризнице скривенога смисла, која задире у најдубље тајне постојања: ,,тек процвала грана трешње“,,,окус гутљаја воде са извора“, ,,гнијезда косова надомак руке“…, која пружа доживљај да-леког а блиског, кроз интуитивни осјећај прожимања макро и микрокосмоса, као и кроз преламања цјелине  ,,сва три времена“, контиуумом мисли.

,,Зашто бих се бојао нестајања, ако су упаљене

Рајске свеће,

ако је већ започело стварање златног врта –

праслике света која непролазно живи у свету?“

Као искусни писац, Лукић зна да истински успјех није, да би се у прса бусало, него, да би служио  на општу, заједничку добробит. Он ,,ниче из једног коријена“, из мудрости коју, кад ,,додирнемо“, осјетимо мир и радост постојања., осјетимо блаженство. Зато, малоумни успјех не опраштају. Не знају одакле долази.

 

,,Уредници су као птице грабљивице,

украли су што су могли. Не и главну идеју

којој нису дорасли.“

 

Не знају да долази од оне  и с т е мудрости, која, скривена у свом миру и тишини, над нама бди и кораке усмјерава, те у пјесми ,,Нобелова награда“ поручује да је успјех ,,средство, а не циљ“.

Због већине,која, не имајући слуха за истину (читав боговетни вијек протраћи у заблудама које нуде идеологије засноване на глупости да је живот случајност и да се сви рачуни полажу искључиво земаљским судовима на којима одлучују пропалице, хуље и лопови),већ помало љутито узвикује:,,подижем устанак“ јер, ,,у запту ме држе….,,велики везири и паше, књижевни и идеолошки јањичари“,узвикује пун двојаких осјећања: бола и горчине због лудила и лажних вриједности, али и Љубави, добровити за све.

 

Паук је плоднији од песника.

И таван је читаво једно царство.

……………………………………………………..

Све што могу да учиним јесте

да тражим опроштај за све своје погрешке и очекивања,

за грехове својих пријатеља,

да генијалност лудила и дубину шизофреније

усмерим према лепоти призора, тренутка, живота.

Кретања орла у висини.

 

Помоћу маште ,,важније од разума“, како рече Алберт Ајнштајн, испод ,,Мирослављевог киста“ ничу живе црно-бијеле слике два оштро супротстављена свијета у нама и око нас,да би их лакше разликовали, као: ,,хладовина борова“, мермер и свјетлост“, „гавран и љубав“, ,,гробљански хоризонт“, сто од полутрулих дасака на којем пишем“…

Први је,свијет истинске умјетности, односно поезије, у којем Лукић, Ријечима бије битку на пољу језика,у којој не излази као побједник, али ни као поражени.

 

,,Ја подижем устанак, окупио сам довољно устаника:

четири стотине и двадесет страница,“

……………………………………………………………..

Не, битка није лака. Али не одустаје, јер не може да одустане од себе самог. Не може да одустане из истих разлога из којих ни Творац не може да одустане од своје творевине.Не може да одустане од увјерења да је поезија  м е л о д и ј а  човјековог истинског, унутрашњег бића и оличење онога што заиста јесмо.

 

,,Пре повратка Богу, претходио је онај повратак

самоме себи – АПСОЛУТНОМ, поезији –

аскези самопрегора и херојства.“

                                                             ………………………………………………………………

О, где сам, где сам то Боже, ја?

И ко то тако сетно пребира

по диркама клавира? Ко то у мени

тако стрпљиво и нежно свира?

Одакле и кад започиње ,,ход по мукама“ ?Од тренутка проласка кроз ,,Капију преко пута“  (,,Капију заборава“)?

Од посљедњег сјећања – шока и првих запиткивања? Између извора и ушћа  (узводности и низводности) сна и јаве? праскозорја и сутона, сунца и мјесца (свјетлости и сјене)?

 

,,Колико ћу, растворен као со у води,

у Богу, и Бог у мени, доспети до личности

Универзалног човека и успостављања изворног

поретка ствари?“

 

У плетиву језика, уз уобичајену тежину корака, осјећамо и присуство наде… И, иако не препознајући код, тачан почетак и крај ,,стиховане приче“, баш као пред истом (првобитном?) запитаношћу над окружењем и дешавањима која, сад као ни онда, не разумијемо у потпуности, све смо сигурнији гдје припадамо и зашто, као и – да истински постојимо само изнутра, и то, онолико дуго и снажно, колико ,,то изнутра непокиданим везама иза…“ хранимо и потхрањујемо.

 

,,Препорађам ли се и подмлађујем умирући сваког дана?

Изабрао сам огњено море у коме истински болови

живе од Истине сваког тренутка.“

 

Идемо ли тамо гдје питања не постоје – у Тачност Свезнања? Тамо гдје ћемо заборавити празнину коју питања тренутачно представљајају. Препознајемо је ,,по стварима окренутим наглавачке“. Чак и њен изокренути назив – ,,С в е т“! означава устројство које се заснива на опчинама и опсјенама, лажима и преварама.

 

,,Успјех је неуспјех, неуспјех је успјех.“

…………………………………………………….

,,Више је одговора у нереду и одлагању,

него у каквом књижевном, или другом архиву.“

 

констатује пјесник. Но, он није овдје да би исправљао ,,криву Дрину“, него да би нам припремио безбједан терен  за маневрисање, односно ослобођење од предрасуда које води у истинску, апсолутну слободу. Он омогућава или до-пушта духовном свијету који у себи носи(мо),да се манифестује (преко осјећања) у виду позитивног стварања., што наводи на закључак да је само тај, такав свијест истински и постоји и ни један други!

Истина. Не да се дефинисати,али се преко ријетких и одабраних у које спада и Мирослав Лукић,може препознати као нешто зајеничко а то је –склоност ка  п р о о с ј е ћ а н о м  к р е и р а њ у  и  с т в а р а њ у, гдје заправо препознајемо недвосмислену сличност са Творрцем свега постојећег, што је кључни узрок и циљ, односно смисао постојања.

Добра мисао= добар осјећај = позитивно стварање = смисао

,,У дубини“ Дубоких песмама немогуће љубави, крије се пјесникова намјера, а та је, жртвовање некоме или нечему, односно, његова упорност и повезаност са нечим што има савршене законе и правила, а то значи, слијепо их слиједи, без обзира на позитиван или негативан исход тог подухвата.Дакле, без приговора, потчињава севласти поезије и њеним законима, да би доспио до циља – до стања екстазе или транса (упоређујући се при том са опијеношћу Диониса), те искорачио из ропства времена и ограничења и бар на тренутак искусио апсолут-ну слободу духа и бар на тренутак,опио се вјечношћу.

 

Ја самог себе негујем и горим

на сопственој ватри, суделујем у култу аскезе,

претварам се у Диониса да бих био рашчеречен, да бих

будан ступио преко прага смрти како би се

почистио и добио своје вечно обличје.

 

Као мото ове поетике, могли би послужити стихови:/Што је ћутало у Оцу, проговара у Сину/ и зато /Проговори кроз Сина да би стигао до Оца/ а стихови /И светлост за којом идемо/што зрачи с лица Господњег/пут Светлости што греје разумом/, као,,почетаки крај“, оно што Јесте, пут врлина…

фотограф заветина, иван лукић, снимљено на мосту на пеку, мај 2013.

фотограф заветина, иван лукић, снимљено на мосту на пеку, мај 2013.

___________________   Ауторка у пропратном писму пише:

 

Поштовани Мирославе,

      Прочитала сам мање-више све што сте ми слали. Захваљујем! Признајем, мање ме занимају политичке теме и историја. Виде се да се лоше сналазим и у простору и у времену. Што се поезије тиче, умјетности уопште, свој живот углавном посвећујем томе.

Нисте једини аскета. А и, сличну муку мучим око неких доказивања, мада то полако јењава. ,,Важно је бити свој…, бити испуњен изнутра, цио, и то је оно што још увијек учим, јер све књиге свијета, мало су за то. Рођени смо да бисмо искомпликовали све око себе и што теже пронашли једноставност који прописују ванземаљски закони…

 

Дошло ми је, ето, да напишем нешто на основу ишчитавања неких Ваших стихова; оних који су ми некако ,,више легли“ Можда ми је ,,дошло“ зато што ништа у животима људи  није случајно… Ако сам бар на тренутак успјела ,,крочити у вашу душу и ум“,  биће ми драго.

Имам два поетска рукописа за које (иако их одавно заврших) још увијек немам рецензије… Била сам се намјерила на Басару (можда зато што још увијек, иако не у некој већој мјери, тражим праву потврду за оно што радим), али нисам сигурна да ли је усклађен са самим собом, односно, поклапа ли се његово писање са делањем и са оним што мисли. А осим тога, да би био велики мораш прво бити мали.

Ја и један мој друг по перу (Жељко Галоња), кантаутор, пјесник и романописац, планирамо да заједно одржимо једно књижевно вече у Београду, отприлике у периоду од 15 јуна до 15 јула. Немамо још ништа осим жеље. Чекам пензију па да зовем. Смијешно, али тако је. Не знам да ли да то направимо у Француској 7., или на неком другом мјесту… Знам само да никога од присутних не би оставили равнодушним, што и јесте жеља и циљ, и то је за сада све. Углавном, надам се да ћемо се лично упознати.

Љиљана,

Поздрав!

 

_______________ Видети више: о песнику Лукићу: http://blbelatukadruz.blogspot.com,  http://umetnostmahagonija.blogspot.com/,

 

 

МОНАРХИЈА: за и против

Featured

Ознаке


Tamo gde je i ogrtač za kukuruz "pocrveneo", 2013

Tamo gde je i ogrtač za kukuruz „pocrveneo“, 2013

….Bećković: A što je problem, nema talenta za jezike? Koliko jezika on govori?

Acović: Pa, ja mislim jedno pet. Nešto vam ide, nešto vam ne ide. Možda postoji i jedan problem koji je od sledeće vrste, vi znate da postoje stvari prema kojima ste relativno neutralni i prema njima se odnosite kao prema nečemu što, ako treba da savladate, vi sednete pa naučite, bez obzira na to da li vas zanima ili vas ne zanima. Međutim, kada prema nečemu imate određen ličan odnos i to dosta jak, sentimentalan, onda tu može da postoji problem jer vi stalno sebe proveravate, preispitujete i kažete – stani sad, da ne pogrešim, kako beše ovde, jer znate da će sve ono što budete izgovorili biti slušano vrlo pažljivo i da je broj onih koji će se radovati svakoj greški proporcionalan statusu koji imate ili kome težite.

Bećković: Završavamo s jezikom, verujem da i gledaoci imaju tu prvu ideju kao – a šta je s tim jezikom, to smo skinuli sa dnevnog reda. Dakle, s jedne strane imamo tu ideju da je primedba da je to vraćanje Srbije u doba pre Prvog svetskog rata ili u doba pre 60 godina, u svakom slučaju demodernizacija. S druge strane, vi imate uverenje da je upravo to prečica za modernizaciju i za ulazak Srbije u Evropu. I hajde da vidimo taj deo, koji su to argumenti, kakva je to prečica i koje su to prednosti?

Acović: Verovatno je osnovna razlika u tome šta ko podrazumeva da predstavlja prošlost u kojoj se mi nalazimo trenutno. Mi se trenutno nalazimo u svojoj prošlosti, mi se nalazimo trenutno u prošlosti onakvoj kakva nam je bila skrojena u Jajcu i Bihaću i overena u Beogradu posle onih famoznih izbora s ćoravom kutijom. Dakle, jedini vestigijum svega tog vremena, kompletne te ideološke matrice, kompletne te priče o kretanju ka svetloj budućnosti, ostala je ta forma spoljna, ta ambalaža u koju mi pokušavamo konstantno da utrpamo svoju sudbinu, uključiv svoju budućnost. To se pokazalo kao apsolutno nefunkcionalno, kao apsolutno loše, i to nije pitanje modernizma, to nije pitanje da li smo mi moderni ili nismo moderni, to je konstatacija da mi živimo u jednom društvenom uređenju, državnom uređenju koje ne funkcioniše.

Bećković: Dobro, ali kako ćemo prečicom mi stići s monarhijom, koja je to prečica?

Acović: Znate, ako su od svih onih čvrstih temelja komunizma koji je kod nas građen, ako su ostali još pitanje samo imovine i pitanje državnog uređenja, onda ja ne vidim kako bi nas monarhija mogla više vratiti unazad od onoga gde se već nalazimo. Ja mislim da bi to bio, ako hoćete, i definitivan argument da smo raščistili s jednim delom svoje prošlosti koji se pokazao kao letalan po ovu zemlju i po ovaj narod…..

Извор: Б92 Утисак недеље: видети више: http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.php?yyyy=2006&mm=05&nav_id=199233

Награде као кушња и претња / Радивој Шајтинац

Featured

Ознаке


 (Противотров)

ЈЕМАЦ, илити Бела Тукадруз (Звижд, око Ускрса. 2013. Фотодокументација Заветина)

ЈЕМАЦ, илити Бела Тукадруз (Звижд, око Ускрса. 2013. Фотодокументација Заветина)

Проверите састав жирија,ако је у њему бар један ваш непријатељ,ето кaсније
Повода за изговор ,опрaвдaње и малограђанску утеху.
Ако има једног или неколико пријатеља ето прилике за традицонални срспки,буразерски став о издајству
Проверите,од чега се награда састоји: – плакете ,плакате,фасцикле,и ,чак новчаног дела.
До задњег часа нећете сазнати има ли га или не, а колики је  никад.
Обратите пажњу на правила  која следе:
-Колики ћете рекет оставити председнику или члану?
Након уплате или за вечером,или у канцеларији или у возу.
Утврдите и број рата у којима се додељује новчани износ
Сад,помало или никад.

 

Pater familias / Бела Тукадруз

Featured

Ознаке


Глава 2 

Potpis, 0003
Сви имају на лицу маске тзв. Нормални
мештани, било да су из Општинског места,
Раброва, Мишљеновца, или Дубоке,
незадовољство и равнодушност, којим
прикривају своје лукавство.
Отац не живи за сина, већ напротив, гледа
да га се отараси.А ако при томе може
понешто и да ушићари – пуна капа!
Ко је овде побожан? И кога брига за Сина
Божијег, Разапетог? -Ма то су све смислили
лажови, попови, мутиводе – тврди са
сигурношћу научника обичан сеоски ћата,
умишљен, уображенко, убеђен као да је
посисао сву мудрост света зато што је
научио да цифра слова, како овде обично
кажу за некога који има леп рукопис.
Отац овде препушта сина самом себи да би
се сам бавио нечим трећим што потхрањује
његову сујету, кратковидост, што доноси
мало пара и врло мало славе (локалне).
Отац је овде несазрели клас, овако је
Дигао нос. Ништа није купио, све што има
то је од наслеђа. А део је и продао – и
јефтино и у погрешно време. Бабин
Размаженко. Слаб карактер. Снажан само
кад му се пружи Прилика да се иживи над
слабијима и зависнима (жени, сину).
Такав се у нашим провинцијама не саветује
са сином, доноси Одлуке сам, које врло брзо
коштају углавном друге! Зашто би се
Саветовао са сином кад овај нема ништа?
Син је син само форме ради.
Син је врло рано упућен на ужас и течајеве
очаја, па кад неки и заврши у злочину, то је,
зар не, сасвим природно, Иако многи не воле
да се удубљују и да нађу узрок?
Стругара на водени погон на обали потока
или шумске речице. Тестере које гризу дебло
дрвета, снагом којом обично тестеришу
Четворица снажних шумаца, тамо где нема
оваквих стругара…
Отац који има комплекс што му синови
нису на претке, Прави џинови, већ „дегенерици“
(ту реч је чуо од полит. комесара,
Па је радо употребљавао у пригодним приликама,
збуњујући Својом интелигенцијом и
ученошћу и – сеоског учитеља, Који је
научио да га избегава, схвативши беду и
пакао Једноумних умишљених и размажених
идиота, каквих се нагледао и наслушао,
селећи се из села у село, трбухом за крухом).
Газда П, који воли да буде истовремено
тужилац, судија и џелат, беснео је понекад
схватајући да су му синови различити
Од других младића баш по манији читања,
што је требало да му импонује као сеоском
писару, али њега је то толико нервирало.
Покушавао је да их „преваспита“ и усмери
на практичне и Корисне ствари, на студије
права, а он би им нашао довољно
Клијената у читавом округу, да се обогате,
и постану богатији од предратних
велепоседника у бившем срезу (јер ту је све
било јасно и добро познато њему)… Понекад
их је ухвативши их у некој погрешци, или
када начине мању штету, Крвинички тукао,
као волове у купусу. – Зар тако, ленштине,
Зар ћете стално читати те своје проклете
књиге!? Уместо да пазите на…
Читајте их ноћу, кад ионако траћите време
код библиотекара и свештеника…
Тако да је синовима и бег у богословију од
такавог оца Изгледао као спас: они заиста
нису имали избора!
-Дођите, слепци и пропалице, да говорим са
вама! Тако је почињао. Дохвативши сиров
прут, или држаље виле, или, Оно што му се
нађе при руци. Шта су синови могли мислити
Док је о њихове главе ломио прутове,
штапове, држаља, до „Бог зна шта ће са
мном урадити!“ Тако је тај деспот
Батинама мислио да преваспитава, а
понекад и врло Успешним шпијунирањима.
Њему је било важно оно Што је он замислио,
он није видео – шта се може од синова,
Јер они су њему били превасходно средство, а
не циљ!
Таленат синова откривају путницинамерниици,
Они које је послао неко
тајанствен….Или случај.

_____ одломак из једног дужег рукописа

Слика

Поново – актуелно

Featured

Ознаке


Оснивање Новог Друштва СУЗ, удружења грађана, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама настоје да институциализују своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво СУЗ не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватили Правила Друштва. Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу;и више него што могу.Ако и ви имате нових идеја које би окупиле један број грађана, не само уметника, него и људи амбициозних најразличитијих професија, слободно нам се јавите са својим предлозима, како бисмо направили удружење које би било и бројно и квалитетно… Своје предлоге можете послати  на уобичајену интернет адресу Заветина, miroslav7275@gmail.com, али увек назначите да шаљете за тему Суз

 

Prevara?Ili šala?

Featured

Ознаке


Veoma uvaženi,

hvala na Vašem pismu.

Da li je to novogodišnja šala?

Jer da neko nekom nepoznatom pošalje ček na 900 000 dolara ili evra – to je moguće danas samo u nekoj vilinskoj zemlji, u kojoj žive filantropi.

Ja sam Belatukadruz – pseudonim; pisac i izdavač Miroslav Lukić, Srbija.

Vek sam proveo kao profesor književnosti.

Od 1. decembra 2011 sam u penziji.

Dobro bi mi došao jedan milion dolara ili evra da objavim neke pesničke knjige napisane na engleskom, ali prevedene na srpski jezik.

Ja naravno mislim da sam čovek i izdavač misije, ali isto tako mi je poznato da postoji na milion internet prevara. Dobro, Vi možda niste hteli da me prevarite, vi ste samo hteli da se sa mnom našalite na svoj način.

Srećna Vam nova 2012. godina. Sve najbolje.

patti_adams0@yahoo.com

leoubaniconsult@hotmail.com

Коментари поводом…

Featured

Ознаке


ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН АЛЕКСИЋ, песник
Добио сам награде три Бранка
___________________________

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Повељар КВ | 22/02/2012 07:59

Песник Д. А. је парадигма за умешност у освајању Награда. Овом најновијом показао је како се може организовати Жири. Занимљиво да неки од чланова нису ни имали књиге, али су гласали. Разумно, јер како је књига у приватном издању, скромном тиражу, које нема ни у једној књижари дошла до Жирија и освојила Награду с именом часног писца. Зашто се не огласи неко из тог“ великог жирија“. Има међу њима имена за које, као зналац, никада нисам чуо.
Занимљиво је да је по истом рецепту, пре две године, добио ову награду за осредњу збирчицу, које такође нигде нема, и Живорад Недељковић из Повеље. Све се враћа, све се плаћа, али ови су претерали…

посматрач овдашњи | 22/02/2012 09:09

Да ли се ово стварно нама дешава. Па овај песник, мени непознат, добио је више награда од Мирослава Антића и Васка Попе заједно. Уместо овог интервјуа, сте могли објавити две три његове песме, да видимо о чему се ту ради.

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dobio-sam-nagrade-tri-Branka.sr.html

Двапут подвучено

Featured

Ознаке


Из нових управо објављених књига: Предраг Чудић: ВЕЈАЧИ ОВЕЈАНЕ СУШТИНЕ

П.С.

Француска 7 је једно од митских места модерне српске државотворности, малне ново Косово, када је отаџбина била у опасности наши су писци као отписани, баш као Прле и тихи, јуришали на непријатеља својим сопнетима, поемама, кукумаљкама и лелечницама, ту су се острили литерарни ножи, ту су се испевавале химне оштром сечиву и уопште ту је бујао косовски божур поезије и прозе, ту се зачела идеја о патриотским наградама типа успења, поклоњења, кондира, хрисовуља, тројеручица и ту је пружена прилика сваком да искаже своје родољубље без обзира на комунистичку прошлост када су сви људи били браћа. Омасовљено чланство омасовило је продукцију, омасовљена продукција омасовила је књижевна признања па се сад и неколико стотина награда што је за лепу реч премало у односу на родољубље које писци исказују. Партијски комесари, важни чиновници једнопартијске полиције добили су шансу да на многаја љета овере српски бећарац Суве шљиве и ораси, комесари па монаси те да по манастирима уз молитве пишу своје дирљиве исповедне песме о божијој правди, покајници.

И ту се најзад, пошпавши са те адресе, све стопило у једну сиву масу просечности, просечног певања и мишљења, искључиво са једним јединим закључком који се, опет, као у свему тоталитаристзичком неминовно намеће. а то је тријумф воље над здравим разумом.

И кад књижевност заувек нестане из наших крајева, књижевни доктори ће морати нешто да лече.

Одломак из есеја ФРАНЦУСКА 7 или КОД ТЕТКЕ ГРИБОЈЕДОВА

Из књиге: Вејачи овејане суштине: Пожаревац, Едиција Браничево, 2011, Библиотека Аб ово. књ. 19, стр. 15-16

У СЕНЦИ

Featured

Ознаке


Устао сам – око осам. Лепо време за ово доба године. Моје су мисли и помисли тужне. Не усуђујем се да забележим све. Тамо, у кухињи нешто капље; тако и у мени из неке покварене славине непрестано цури. Старост је… слична болести. Заборавност. Док сам прао чашу, помислио сам на нешто друго, на појединост од јуче. Умало је не разбих. Омашке имају свој невидљиви извор. Неки слојеви леда у сенци нису се отопили упркос лепом времену и високој температури за ово доба године, зато што су у сенци. Много тога је у мени залеђено и у сенци. И сам сам у сенци. Разговор, синоћ, са… ( Заборавио сам да затражим оно због чега сам одлучио да телефонирам.)

Лицемерја  има на претек.Несређености. Неизвесности. Незнања. Цури. Тамо и овде. Легао сам касно и устао релативно рано…Ни додирнуо нисам помисли које су ми се ројиле у глави чим сам устао… Био сам у куповини; кад сам се вратио и почео да пишем биле су склопљене сказаљке; ко мисли  на мене? Мој млађи син? Не знам; то човек не може знати.. Сад је 9 : 05. Одмах се окупати…

(Из Бележице: Потискивање )

Књижевни часопис БРАНИЧЕВО 5-6/2011 растурен

Featured

Ознаке


Због изузетне потражње након растурања последњег двоброја Браничева за 2011, оног штампаног на папиру, Редакција одлучила да поклони примерке часописа у ПДФ и свима другим заинтересованим.

Најновији двоброј часописа БРАНИЧЕВО  који сасвим одговара штампаном издању, може се од овог тренутка презуети без надокнаде на следећој адреси https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/novidvobrojbraniceva5-62011#

Након што је растурила тираж штампаног издања овог двоброја посвећеног у целини проблему књижевне лутрације код Срба, Редакција овог пожаревачког часописа, после бројних писама, како из Србије, тако и из земаља из окружења, па и Европе, Америке и Азије, Африке, одлучила је да овај тематски број часописа учини доступним локално и планетарно!

СМРТ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ / МИЛОРАД ПАВИЋ (1929 – 2009)

Featured

Ознаке


Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрање- но. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинa- ма тишине до њега још увек допирале глади и шапутале својa имена, јер им је он био обала.

У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.

Код „Орача“ сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тога дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге.

Тада му је поглед пао на зделу с пасуљем. Лежала је пред њиме и димила се. Тако је седео и најпре гледао у пасуљ. И мис- лио како онда свој посао списатеља може да осмотри са обе стра- не огледала. Поезија је врхунац ћутања – знао је у том тренутку Црњански – али проза је плод земље. Ако човек дуго прича приче, као што је он чинио целога живота, онда пре или после схвати да те приче од којих сваку понавља себи или другима више пута и у више наврата, да те приче као и други плодови земље током времена бивају у оном ко  их прича најпре зелене, потом током причања сазру и касније сагњију и нису више за употребу. Од тога у ком часу их узабере онај ко прича, док су зелене, кад су зреле, или пошто сагњију, зависи укус и вредност тих прича. И све дотле, приче личе на остале плодове земље…

А потом? Потом се Црњански опростио од тањира с пасуљем што се дими и подигао главу. Посматрао је један часак конобарицу како броји новац за столом у углу. Бројала је на напо- ље и на унутра, не прекидајући шапутање, усисавајући најпре бројке, а потом их издишући.

Али, постоји још нешто – мислио је Црњански даље прелазећи очима сада већ на тањир са ћевапчићима и црним луком. И дрво сазрева, а не само плод што на дрвету роди. А младост дрвета не мора се подударати са младошћу његовог плода. Поред старости приче, постоји, дакле, и старост онога ко причу прича. И укус плода зависи од обе старости.

Млади приповедач по природи ствари жели да исприча причу што пре, док је још зелена. И ту греши и квари јој укус. Зато млади приповедач треба да учини оно што му најмање лежи, да савлада своју младост и да плод не откине пре но што сазри, него да га пусти нек малко презре пре него што га узабере и понуди за јело. Тако ће његова младост, с једне стране и пре- зрелост плода, с друге, кисело и преслатко, довести у равнотежу сокове и дати савршен укус.

И обрнуто – мислио је Црњански тог дана седећи код „Орача“ у завејаном излогу. И обрнуто, стари приповедач треба увек нешто раније да узабере причу док је она још помало не- зрела и накисела. Тако ће и он учинити нешто против своје природе, која се плаши опорости и тежи да плоду омогући пот- пуно сазревање јер је кроз дуге године навикла да чекање доноси корист. Али, управо тим преурањеним откидањем зеленог плода са остареле гране пре но што упадне у рутинско сазревање, доћи ће у равнотежу ствари и биће наравњен неки свемирски рачун. Тако се наравњује мера – мислио је Црњански тог дана – и тако се прелази са јела на пиће.

И окренуо се чаши која је стајала на столу између нетак- нутих тањира с јелом. Положај тих предмета на свом столу и њи- хове међусобне односе доживео је као констелације небеских тела. Треба их сада само покренути – мислио је гледајући у чашу – и пратити њихове путање.

Јер – закључивао је Црњански даље – све ово досада је била прича о књижевности. Свет сам непрекидно посматрао и кушао да бих то искуство ставио у службу писања. И ово што је изнето над тањирима јела – све су закључци о књижевности. Међутим, сада је куцнуо час истине. Време је да се окрену ствари и да књижевност, за коју сам радио целог живота, поради сада бар на тренутак за мој живот… Сећао се при том како је у Алпима видео бели дуги конац како виси у провалији прикачен врхом за стену а ветар га њише и лелуја. Одмах је, још оног дана, знао да то, наравно, није никакав бели конац, него танушни водопад. Али сада после толико година знао је још нешто. Знао је да ни оно што је „конац“ лелујало и њихало није било ветар. Било је то нешто друго. Као нешто друго хтео је сада да види и књижевност.

– Заменимо, дакле – закључивао је Црњански на крају – заменимо причу животом. И изведимо исте процене. Ја сам стар – настављао је гледајући у своју чашу вина – ја сам стар и плод који ми се сада указује: мој живот, ваља узабрати мало раније, нешто пре но што је сасвим сазрео. Тако ће моја старост и прерано убирање плода, који сада више није прича, него је живот и то мој живот, доћи у равнотежу, наравнаће се она рачуница. Истина, биће мало опорости у томе нешто раније узабраном пло- ду, али зар нисам целог живота учио да се треба борити против своје природе да би се добио прави и најбоље подешен укус.

И тада је позвао конобаре, платио нетакнути ручак и оти- шао кући. Црњански је умро намерно. Престао је да једе и пије и његов се живот откинуо са стабла нешто раније но што је било неопходно. Кажу да је умро љут као рис, уверен да је ипак закас- нио.

(1988)

Милорад Павић, Изврнута рукавица, Просвета, 1990, стр. 146-150.

________________________________________________________________________

ДУШАН СТОЈКОВИЋ
ГРАМАТИКА СМРТИ 
ПРОЗА – IDEM   НАШИЈЕНЦИ

Издавачи
Центар за културу Младеновац
Шумадијске метафоре

За издавача
Ненад Љубеновић
Никола Костадиновић

ISBN: 978–86–7191–162–7  (БГБ)**

видети више  https://znakprepoznavanja.wordpress.com/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0/%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2/

БРАНИЧЕВО 5-6/2011

Featured

Ознаке


Управо је ушао у штампу двоброј све утицајнијег и популарнијег књижевног часописа у целини посвећеног тематци прадокса српске књижевне лустрације, на пореко 360 страница. Као аутори прилога појављују се врло самосвојни М. А. Ивков, П. Чудић, Белатукадруз и др.

Видети више: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/novidvobrojbraniceva5-62011

Поклон Едиције ЗАВЕТИНЕ

Featured

Ознаке


Ових дана приводи се крају публиковање антологија српске поезије 20. века ОПАЛО ЛИШЋЕ и Себични музеј (управо је највећи део публиковања окончан). Тим поводом управник Сазвежђа Заветине одлучио је да учини доступним 3 ретка издања Заветина: 6. шт. издања НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА (оног најкабастијег од 1000 стр.), првог издања „Антологије опалог лишћа“ и 5. изд. „Антологије ФЕНИКС“. Ове издања ће моћи да се преузимају без надокнаде, почев од августа месеца до краја децембра 2011, једноставном командом Save Us….

Видети више: https://sites.google.com/site/velikazavetina/antologije-poezije/antologijefeniksopalogliscanesebicanmuzej

ПЕСНИК – КРИТИЧАР / Мирослав Лукић

Featured

Ознаке


Не­ке ства­ри, из­гле­да, књи­жев­на јав­ност, ни­је би­ла спрем­на да при­ми.

Мно­ги су, чак и ве­о­ма до­бро­на­мер­ни чи­та­о­ци, чи­та­ли са­мо из­бор, ко­ји је за­у­зео ско­ро две тре­ћи­не Не­се­бич­ног му­зе­ја (ка­да је реч и о пр­вом и дру­гом из­да­њу књи­ге), не и увод у књи­гу, не и по­за­ма­шан до­да­так. Ка­да су ме пи­та­ли на осно­ву ко­јих сам ме­ри­ла са­ста­вљао ан­то­ло­ги­ју, за­што не­ма овог или оног пе­сни­ка; (…) знао сам од­мах шта то зна­чи: ни­су про­чи­та­ли па­жљи­во увод, ни до­да­так ан­то­ло­ги­ји; или су про­чи­та­ли па ни­су раз­у­ме­ли.

Да су про­чи­та­ли мо­ју књи­гу Ре­ли­ги­ја по­е­зи­је ве­ро­ват­но ми не­ка пи­та­ња не би ни­кад по­ста­вља­ли. Ме­ђу­тим, ме­не то ни­је љу­ти­ло; по­сто­је мно­га отво­ре­на пи­та­ња, на њих тре­ба да­ти од­го­во­ре, по­го­то­ву ка­да је реч о срп­ској по­е­зи­ји XX ве­ка. У мо­јој књи­зи је вред­но­ва­но 237 ауто­ра, а то је на пр­ви по­глед пре­мно­го, па да се ра­ди и о ауто­ри­ма не­ко­ли­ко европ­ских на­ци­о­нал­них књи­жев­но­сти (ру­ске, фран­цу­ске, ен­гле­ске, не­мач­ке, шпан­ске…)!

Да ли су ме­ри­ла спу­ште­на на ни­зак ни­во да би се књи­жев­ност јед­ног ма­лог бал­кан­ског на­ро­да XX ве­ка по­ди­гла на ви­ши, не­ре­ал­ни? На­про­тив. Ан­то­ло­ги­чар је иза­брао друк­чи­ју по­зи­ци­ју, друк­чи­је ста­ја­ли­ште, друк­чи­ји ви­ди­ко­вац, фи­ни­ји фил­тер, бит­но друк­чи­ји од свих прет­ход­них срп­ских ан­то­ло­ги­ча­ра XX ве­ка: иза­брао је, елем, да при­ка­же срп­ску по­е­зи­ју XX ве­ка у нај­ши­рем сми­слу ре­чи. Јер та по­зи­ци­ја ко­ја све­сно иг­но­ри­ше пар­це­ли­за­ци­ју по­е­зи­је – пру­жа, ве­ру­јем, об­у­хват­ни­ји, ре­ал­ни­ји и по­вољ­ни­ји по­глед на бо­гат­ство срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка… По­на­вљам: ов­де је вред­но­ва­на срп­ска по­е­зи­ја XX ве­ка, у нај­ши­рем, оном пр­во­бит­ном, ан­тич­ком зна­че­њу ре­чи по­е­зи­ја…

Не бра­ним по сва­ку це­ну по­зи­ци­ју ко­ју сам иза­брао, као ан­то­ло­ги­чар. По­ку­ша­вам да по­ја­сним, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, по­вољ­ност та­кве стра­те­ги­је.

Код нас се по­не­кад по­зи­ва­ју на Ели­о­та, од­ре­ђе­не пе­снич­ке гру­па­ци­је, или кри­ти­ча­ри; пре­ма по­тре­би; ни­сам си­гу­ран да је­дан од ње­го­вих кључ­них тек­сто­ва за раз­у­ме­ва­ње мо­дер­не европ­ске по­е­зи­је увек ин­тер­пре­ти­ра­ју на из­во­ран на­чин, ни да у пу­ној ме­ри, кад је реч о не­ким пе­сни­ци­ма, при­ме­њу­ју све ње­го­ве кон­се­квен­це! Сла­же­мо се са Ели­о­том да је књи­жев­на кри­ти­ка „исто то­ли­ко ну­жна ко­ли­ко и ди­са­ње и да нам ни­шта не би сме­та­ло ако би­смо ар­ти­ку­ли­са­ли оно што нам про­ђе кроз гла­ву док чи­та­мо и емо­тив­но до­жи­вља­ва­мо не­ку књи­гу, као и ако би­смо ис­кри­ти­ко­ва­ли свој дух у ње­го­вом вла­сти­том кри­тич­ком де­лу. Јед­на од чи­ње­ни­ца ко­ја би мо­гла да из­би­је на све­тлост да­на у то­ку та­квог про­це­са је­сте на­ша те­жња да док хва­ли­мо не­ког пе­сни­ка, под­вла­чи­мо оне ви­до­ве ње­го­вог де­ла у ко­ји­ма он нај­ма­ње под­се­ћа на не­ког дру­гог. У тим ви­до­ви­ма или де­ло­ви­ма ње­го­вог ства­ра­ла­штва за­ми­шља­мо да ће­мо от­кри­ти оно што је ин­ди­ви­ду­ал­на, свој­стве­на есен­ци­ја чо­ве­ка. Са за­до­вољ­ством се за­др­жа­ва­мо на оно­ме по че­му се тај пе­сник раз­ли­ку­је од сво­јих прет­ход­ни­ка, а на­ро­чи­то од сво­јих не­по­сред­них прет­ход­ни­ка; на­сто­ји­мо да про­на­ђе­мо не­што што се мо­же из­дво­ји­ти да би­смо у том ужи­ва­ли. Ме­ђу­тим, ако при­ђе­мо јед­ном пе­сни­ку без ова­квих пред­ра­су­да, че­сто ће­мо от­кри­ти да не са­мо нај­бо­љи већ и нај­ин­ди­ви­ду­ал­ни­ји де­ло­ви ње­го­вог де­ла мо­гу би­ти они у ко­ји­ма су мр­тви пе­сни­ци ње­го­ви пре­ци, нај­сна­жни­је по­твр­ди­ли сво­ју бе­смрт­ност“ (Т. С. Ели­от, Иза­бра­ни тек­сто­ви, Про­све­та, Бе­о­град 1963; есеј „Тра­ди­ци­ја и ин­ди­ви­ду­ал­ни та­ле­нат“, 34).

Ели­о­то­во схва­та­ње тра­ди­ци­је је ве­о­ма сло­же­но, али је из­ло­же­но бри­љант­но, тј. нај­јед­но­став­ни­је мо­гу­ће. Ели­от не афир­ми­ше је­дан од об­ли­ка тра­ди­ци­је, тј. пре­но­ше­ње из ге­не­ра­ци­је у ге­не­ра­ци­ју, не пре­по­ру­чу­је да се сле­по сле­де пу­те­ви прет­ход­не ге­не­ра­ци­је, да се сле­по и бо­ја­жљи­во при­ве­зу­је за њи­хо­ве успе­хе, ако их је би­ло. Ели­от афир­ми­ше „но­ви­ну“ („но­ви­на“ је бо­ља од „по­на­вља­ња“). При том је овај књи­жев­ни по­ли­граф и уман Ен­глез на­пи­сао и ре­чи ко­је су ве­о­ма ва­жне за схва­та­ње тра­ди­ци­је:

„Тра­ди­ци­ја је ствар ко­ја има мно­го ши­ри зна­чај. Она се не мо­же на­сле­ди­ти, а ако вам је по­треб­на, мо­ра­те је сте­ћи ве­ли­ким тру­дом. Она на пр­вом ме­сту об­у­хва­та осе­ћа­ње исто­ри­је за ко­је, без­ма­ло, мо­же­мо ре­ћи да је нео­п­ход­но сва­ком оном ко би хтео да бу­де пе­сник и по­сле сво­је два­де­сет и пе­те го­ди­не; а то осе­ћа­ње исто­ри­је укљу­чу­је за­па­жа­ње не са­мо оно­га што је про­шло у про­шло­сти, већ и што је са­да­шње у про­шло­сти; осе­ћа­ње исто­ри­је при­си­ља­ва чо­ве­ка да не пи­ше про­жет до ср­жи са­мо сво­јом ге­не­ра­ци­јом, већ са осе­ћа­њем да чи­та­ва европ­ска ли­те­ра­ту­ра по­чев од Хо­ме­ра, и у окви­ру ње чи­та­ва ли­те­ра­ту­ра ње­го­ве соп­стве­не зе­мље, исто­вре­ме­но ег­зи­сти­ра­ју и исто­вре­ме­но са­чи­ња­ва­ју је­дан по­ре­дак. Та­кав исто­риј­ски сми­сао, што зна­чи сми­сао за ван­вре­мен­ско, или за ван­вре­мен­ско и вре­мен­ско узе­то за­јед­но, је­сте оно што јед­ног пи­сца чи­ни тра­ди­ци­о­нал­ним. А то је у исти мах и оно што код пи­сца по­бу­ђу­је нај­сна­жни­ју свест о ње­го­вом ме­сту у вре­ме­ну, о ње­го­вој са­вре­ме­но­сти.

Ни­је­дан пе­сник, ни­је­дан умет­ник не­ма сам за се­бе це­ло­ви­то зна­че­ње, ње­гов зна­чај, оце­на ње­го­вог де­ла је­сте оце­на ње­го­вог од­но­са пре­ма мр­твим пе­сни­ци­ма и умет­ни­ци­ма. Јер не мо­же­те га са­мог оце­њи­ва­ти; мо­ра­те га, ра­ди кон­тра­ста и по­ре­ђе­ња по­ста­ви­ти, ме­ђу мр­тве. Ми­слим да је ово прин­цип есте­тич­ке, а не са­мо исто­риј­ске кри­ти­ке. Ну­жност да се он са­о­бра­зи, укљу­чи, ни­је јед­но­стра­на; оно што се до­га­ђа ка­да се ство­ри не­ко но­во умет­нич­ко де­ло је не­што што се у исти мах де­ша­ва и са свим умет­нич­ким де­ли­ма ко­ја су му прет­хо­ди­ла. По­сто­је­ћи спо­ме­ни­ци обра­зу­ју ме­ђу со­бом је­дан иде­а­лан по­ре­дак ко­ји се мо­ди­фи­ку­је уво­ђе­њем но­вог (уисти­ну но­вог) умет­нич­ког де­ла. По­сто­је­ћи по­ре­дак је пот­пун све док се не по­ја­ви то но­во де­ло; а да би се др­жао ред и по­сле но­ви­не ко­ја се на­мет­ну­ла, чи­тав по­сто­је­ћи по­ре­дак мо­ра да се ма­кар и нај­ма­ње из­ме­ни; и та­ко се од­но­си, сра­зме­ре, вред­но­сти сва­ког умет­нич­ког де­ла по­но­во са­о­бра­жа­ва­ју це­ли­ни; а то пред­ста­вља укла­па­ње ста­рог и но­вог. Сва­ко ко се сло­жи са овом иде­јом о по­рет­ку, о фор­ми европ­ске (…) ли­те­ра­ту­ре, не­ће сма­тра­ти нео­прав­да­ним да са­да­шњост исто то­ли­ко ме­ња про­шлост ко­ли­ко про­шлост упра­вља са­да­шњо­шћу“ (34–35).

Ан­то­ло­ги­ја Не­се­би­чан му­зеј, сва три из­да­ња, упра­во је то и чи­ни­ла, о че­му пи­ше Ели­от: укла­па­ла је ста­ро и но­во у срп­ској по­е­зи­ји XX ве­ка, ува­жа­ва­ју­ћи из­ве­сна ели­о­тов­ска ме­ри­ла, али и дру­га. Јер то укла­па­ње је би­ло про­ба, тзв. ве­ли­ких срп­ских пе­сни­ка, и та про­ба је при­ме­њи­ва­на ла­га­но, стр­пљи­во, оба­зри­во, и би­ла је из­раз са­о­бра­же­ња, са­ста­вља­ча ко­ји ни­је имао на­ме­ру, по­пут јед­ног срп­ског књи­жев­ног кри­ти­ча­ра с по­чет­ка XX ве­ка, да бу­де не­по­гре­ши­ви су­ди­ја, књи­жев­ни са­мо­др­жац!

Ве­ру­је­мо да је Ели­от на нај­са­же­ти­ји мо­гу­ћи на­чин ту­ма­чио од­нос из­ме­ђу пе­сни­ка и про­шло­сти, за­то ци­ти­ра­мо и тај део ње­го­вог есе­ја:

„Пе­сник не мо­же да при­ми про­шлост као не­ку па­сти­лу, не­ку нео­бја­шњи­ву пи­лу­лу, ни­ти мо­же ис­кљу­чи­во да се фор­ми­ра на јед­ном или дво­ји­ци пе­сни­ка ко­ји­ма се ин­тим­но ди­ви, ни­ти пак мо­же ис­кљу­чи­во да се на­дах­не јед­ном епо­хом ко­ју ви­ше во­ли. Пр­ви је на­чин не­до­пу­стив, дру­ги је зна­чај­но ис­ку­ство мла­ди­ћа, а тре­ћи је при­јат­на и ве­о­ма по­жељ­на до­пу­на. Пе­сник мо­ра би­ти до­вољ­но све­стан глав­но­га то­ка ко­ји ни­ка­ко не мо­ра не­по­гре­шно да про­ла­зи кроз оне ко­ји ужи­ва­ју нај­ве­ћи углед. Ње­му мо­ра би­ти пот­пу­но ја­сна очи­глед­на чи­ње­ни­ца да се умет­ност ни­ка­да не мо­же по­пра­ви­ти, али ни да пред­мет умет­но­сти не мо­же ни­ка­да би­ти исти. Ње­му мо­ра би­ти ја­сно да се дух Евро­пе – дух ње­го­ве вла­сти­те зе­мље – дух за ко­ји ће вре­ме­ном на­у­чи­ти да је мно­го ва­жни­ји од ње­го­вог лич­ног ду­ха – ме­ња и да та про­ме­на пред­ста­вља раз­вој ко­ји ни­шта не оста­вља En ro­u­te, и да, за­хва­љу­ју­ћи ње­му не ста­ре ни Шек­спир ни Хо­мер, ни­ти цр­те­жи на сте­њу ко­је су на­цр­та­ли цр­та­чи из маг­да­ле­ни­не епо­хе. Да тај раз­вој, мо­жда ра­фин­ман, ком­пли­ка­ци­ја сва­ка­ко, не зна­чи са гле­ди­шта умет­ни­ка ни­ка­кво по­бољ­ша­ње. Мо­жда чак ни са гле­ди­шта пси­хо­ло­га, или бар не у оној ме­ри у ко­јој ми то за­ми­шља­мо; мо­жда је са­мо на кра­ју кра­је­ва тај раз­вој за­сно­ван на јед­ној ком­пли­ко­ва­ној еко­но­ми­ци и ин­ду­стри­ји. Ме­ђу­тим раз­ли­ка из­ме­ђу са­да­шњо­сти и про­шло­сти са­сто­ји се у то­ме што све­сна са­да­шњост пред­ста­вља свест о про­шло­сти у ме­ри и на на­чин на ко­ји про­шлост ни­ка­да не мо­же да по­ка­же да је све­сна се­бе…“ (исто, 36)

Ве­о­ма сам за­хва­лан због ових ре­чи, што су уоп­ште на­пи­са­не, јер мо­гу да по­мог­ну, и по­ма­га­ле су, ка­да сам са­ста­вљао сво­ју ан­то­ло­ги­ју срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка.

Иако ни­је био бо­го­слов, ен­гле­ски пе­сник је на убе­дљив на­чин по­ка­зао и до­ка­зао – шта је истин­ски сми­сао ПРО­ГРЕ­СА УМЕТ­НИ­КА, ПЕ­СНИ­КА. Опи­сао је на са­жет на­чин да је трај­но пот­чи­ња­ва­ње умет­нич­ког ја, „она­квог ка­кво је у не­ком од­ре­ђе­ном тре­нут­ку, не­че­му вред­ни­јем“, из­раз су­штин­ског про­гре­са ко­ји је „трај­но са­мо­жр­тво­ва­ње, трај­но по­ни­шта­ва­ње соп­стве­не лич­но­сти“ (37).

До­дир­нуо је Ели­от и фе­но­мен „по­ште­не кри­ти­ке“ и „та­на­них оце­на усме­ре­них на по­е­зи­ју, а не на пе­сни­ка“.

„Ако пра­ти­мо збр­ка­не по­ви­ке но­вин­ских кри­ти­ча­ра и га­ла­му оп­штих по­на­вља­ња ко­ја их сле­ди, чу­ће­мо ве­ли­ки број пе­снич­ких име­на; ако не тра­жи­мо це­ло­му­дре­но зна­ње, већ ужи­ва­ње у по­е­зи­ји и ако упи­та­мо за не­ку пе­сму, рет­ко ће­мо је на­ћи. По­ку­шао сам да ис­так­нем од­нос из­ме­ђу јед­не пе­сме и оста­лих пе­са­ма дру­гих пи­са­ца и на­зна­чио сам кон­цеп­ци­ју по­е­зи­је као жи­ве це­ли­не чи­та­ве по­е­зи­је ко­ја је ика­да на­пи­са­на. Дру­ги аспект ове Без­лич­не те­о­ри­је о по­е­зи­ји је од­нос пе­сме пре­ма ауто­ру. По­мо­ћу јед­не ана­ло­ги­је на­го­ве­стио сам да се дух зре­лог пе­сни­ка не раз­ли­ку­је од ду­ха не­зре­лог пе­сни­ка бу­квал­но по вред­но­сти ње­го­ве ‘лич­но­сти’, ни­ти по то­ме што је ну­жно за­ни­мљи­ви­ји, или ‘има ви­ше да ка­же’, већ по то­ме што је он утан­ча­ни­је уса­вр­шен ме­ди­јум у ко­ме на­ро­чи­та, или вр­ло ра­зно­ли­ка осе­ћа­ња мо­гу сло­бод­но да сту­пе у но­ве ком­би­на­ци­је“ (37–38). Од ко­ри­сти су би­ли и ови ре­до­ви:

„Пе­сни­ков дух је у ства­ри не­ка вр­ста по­су­де у ко­јој се ску­пља­ју и го­ми­ла­ју без­број­на осе­ћа­ња, фра­зе, сли­ке ко­је ту оста­ју све док се не оку­пе сви чи­ни­о­ци ко­ји мо­гу да се сје­ди­не и обра­зу­ју но­ву сло­же­ни­цу.

Ако упо­ре­ди­те не­ко­ли­ко ре­пре­зен­та­тив­них од­ло­ма­ка по­е­зи­је ви­де­ће­те ко­ли­ко је огром­на ра­зно­ли­кост ме­ђу ти­по­ви­ма ком­би­на­ци­ја и исто та­ко ће­те уви­де­ти да сва­ки по­лу­е­тич­ки кри­те­ри­јум ‘уз­ви­ше­ног’ пот­пу­но про­ма­ши циљ“ (39).

Ели­от да­кле зна да пе­сник:

„ни на ко­ји на­чин не мо­же би­ти зна­ча­јан, ни­ти за­ни­мљив по сво­јим лич­ним емо­ци­ја­ма, по емо­ци­ја­ма ко­је су иза­зва­ли од­ре­ђе­ни до­га­ђа­ји у ње­го­вом жи­во­ту. (…)

При­ли­ком пи­са­ња по­е­зи­је има мно­го то­га што мо­ра би­ти све­сно и на­мер­но. У ства­ри, рђав пе­сник је обич­но не­све­стан та­мо где тре­ба да бу­де све­стан, и све­стан где тре­ба да бу­де не­све­стан. Обе те гре­шке га чи­не ‘лич­ним’. По­е­зи­ја ни­је пу­шта­ње на во­љу емо­ци­ји, већ бе­жа­ње од емо­ци­ја; она ни­је из­раз лич­но­сти, већ бе­жа­ње од лич­но­сти. Али сва­ка­ко, са­мо они ко­ји има­ју сво­ју лич­ност и сво­је емо­ци­је зна­ју шта зна­чи же­ле­ти да се по­бег­не од њих“ (41).

Из­вр­стан Ели­о­тов есеј ов­де је, на­дам се, из­вор­но ин­тер­пре­ти­ран; ме­ђу­тим, он нам до кра­ја ни­је мо­гао по­мо­ћи баш за­то што је те­жио да се за­у­ста­ви на гра­ни­ци ме­та­фи­зи­ке и ми­сти­ке где на­ша ан­то­ло­ги­ја по­чи­ње, до­и­ста. Ме­ђу­тим, нај­ве­ћи део то­га есе­ја је из­вр­стан, јер од­вра­ћа „ин­те­ре­со­ва­ње од пе­сни­ка у ко­рист по­е­зи­је“, јер је то услов ну­жан да се до­ђе до пра­вил­ни­је или пра­вед­ни­је оце­не ствар­не по­е­зи­је, у кон­крет­ном слу­ча­ју по­е­зи­је об­ја­вљи­ва­не у пе­ри­о­ду 1900–2001. го­ди­не на срп­ском је­зи­ку.

Тај есеј је да­ти­ран: 1919. го­ди­на.

Ко­ли­ко је срп­ских пе­сни­ка де­вет­на­ест го­ди­на пре то­га, и осам­де­сет јед­ну го­ди­ну по­сле то­га, би­ло све­сно чи­ње­ни­це да је „умет­нич­ка емо­ци­ја без­лич­на“? Ели­от зна си­гур­но 1919. го­ди­не да „пе­сник не мо­же до­сти­ћи ту без­лич­ност ако се пот­пу­но не пре­да де­лу пред со­бом. Он ве­ро­ват­но не­ће са­зна­ти шта тре­ба да се учи­ни док не бу­де жи­вео у оно­ме што ни­је ис­кљу­чи­во са­да­шњост, већ са­да­шњи тре­ну­так про­шло­сти, док не по­ста­не све­стан, не оно­га што је мр­тво, већ оно­га што жи­ви“.

По­све­ти­ли смо, прак­тич­но и те­о­риј­ски, при­ли­ком из­ра­де на­ше ан­то­ло­ги­је, по­себ­ну па­жњу ства­ра­лач­ком раз­во­ју, књи­жев­ној по­ли­гра­фи­ји и по­себ­но, по­ку­ша­ва­ју­ћи да по­пу­ни­мо функ­ци­је кри­ти­ке, ко­ју је срп­ска књи­жев­на кри­ти­ка из­не­ве­ри­ла. Кри­ти­ко­ва­ли смо же­сто­ко уло­гу кри­ти­ке у усме­ра­ва­њу умет­но­сти да слу­жи ци­ље­ви­ма ван се­бе са­ме. Дир­ну­ли смо у та­бу те­ме и за­блу­де срп­ске кул­ту­ре XX ве­ка.

Ка­ква је уло­га кри­ти­ке? Ту је, опет, Ели­от ре­као под­сти­цај­не ства­ри:

„Чо­век би прет­по­ста­вио да је кри­ти­ка ме­сто ти­хог, ко­о­пе­ра­тив­ног ра­да. И ако је ду­жност кри­ти­ча­ра да оправ­да сво­ју ег­зи­стен­ци­ју, мо­гло би се прет­по­ста­ви­ти да он тре­ба да на­сто­ји да ди­сци­пли­ну­је сво­је лич­не пред­ра­су­де и на­стра­но­сти – оне сла­бо­сти ко­ји­ма смо сви под­ло­жни – и да у за­јед­нич­кој же­љи те­жи ка ствар­ном су­ду ускла­ди сво­је раз­ли­ке са раз­ли­ка­ма што ве­ћег бро­ја сво­јих ко­ле­га“ (исто, 45).

Ме­ђу­тим, у срп­ској књи­жев­ној кри­ти­ци од 1901. го­ди­не до 2001. го­ди­не су­ви­ше има при­ме­ра, чак и дра­стич­них, ко­ји до­ка­зу­ју и по­твр­ђу­ју да ни­је би­ло та­ко. Ни­је оства­ре­на ве­ли­ка и уни­вер­зал­на мо­гућ­ност, „ко­о­пе­ра­тив­не ак­тив­но­сти, са да­љом мо­гућ­но­шћу да се до­ђе до не­чег што се на­ла­зи из­ван нас и што се про­ви­зор­но мо­же на­зва­ти исти­ном“ (Ели­от, исто, 53).

На­ша ан­то­ло­ги­ја је, од по­чет­ка, вред­но­ва­ла ви­ше то­га, пре све­га, до­стиг­ну­ћа књи­жев­них по­ли­гра­фа, књи­жев­не по­ли­гра­фи­је. Ни­ка­ко ли­ри­зам („пр­ви сту­пањ по­е­зи­је“). Вред­но­ва­ла је, ако то ни­је мо­жда пре­гру­бо ре­че­но: дру­ги и тре­ћи сту­пањ по­е­зи­је на­ста­ле у пе­ри­о­ду 1900–2001. го­ди­не. Та­мо где је би­ло тог дру­гог и тре­ћег ступ­ња, ма­кар и у на­зна­ка­ма, у фраг­мен­ти­ма. Вред­но­ва­ла је за­пи­та­ност о сми­слу по­сто­ја­ња пре све­га. И нај­ви­ше је вред­но­ва­ла, нај­ви­ши сту­пањ по­е­зи­је, онај ко­ји има ре­ли­гиј­ско свој­ство. Рад на овој ан­то­ло­ги­ји био је ве­о­ма от­кри­ва­лач­ки, по­се­бан, сло­жен, на­по­ран; тра­јао је до по­след­њег ча­са, до овог тре­нут­ка кад пи­шем и ову сту­ди­ју; као што ће се на­ста­ви­ти и по­сле у ње­ном са­ста­вља­чу. Док се бу­де штам­па­ла књи­га у ко­јој ће би­ти обе­ло­да­њен.

Вре­ме кул­ту­ре ни­ка­да не про­ла­зи, јер пра­ва кул­ту­ра ни­је ни­ка­да ни сти­гла у це­ли­ни на те­рен Ср­би­је у раз­ма­ку од 1900. до 2001. го­ди­не!

Те­шке ре­чи, на жа­лост. Исто та­ко ни вре­ме по­е­зи­је ни­ка­да не про­ла­зи. Тра­ге­ди­ја срп­ске кул­ту­ре XX ве­ка, на­рав­но и срп­ске по­е­зи­је, би­ла је у то­ме што је био вр­ло, вр­ло ма­ли број кри­ти­ча­ра ко­ји су има­ли да­ра, ба­рем оно­ли­ко ко­ли­ко су има­ли до­бри пе­сни­ци!

Због то­га је би­ло мо­гу­ће да не­да­ро­ви­ти и уобра­же­ни кри­ти­ча­ри фал­си­фи­ку­ју и фа­во­ри­зу­ју пе­сни­ке, ко­ји се ни­су при­ма­кли сли­ци Уни­вер­зал­ног чо­ве­ка, аске­зи са­мо­пре­го­ра и хе­рој­ства, ус­по­ста­вља­ња из­вор­ног по­рет­ка ства­ри, зла­ту про­чи­шће­не ду­ше, Злат­ном вр­ту и пра­сли­ци све­та ко­ја не­про­ла­зно жи­ви у све­ту.

Та­ко је у том сми­слу, ан­то­ло­ги­ја Не­се­бич­ни му­зеј Plus ul­tra, прак­тич­но и те­о­риј­ски, ду­хов­но, по­ди­гла ду­го оче­ки­ва­ни уста­нак, ко­ји ни­ка­да не мо­же би­ти угу­шен, баш за­то што у ње­му има оку­пље­них на јед­ном ме­сту за бу­ду­ћа вре­ме­на, не са­мо оних 150 уста­ни­ка и иза­бра­ни­ка, већ чи­та­ва вој­ска фа­та­мор­га­на и ви­зи­ја јед­ног дру­га­чи­јег по­и­ма­ња срп­ске кул­ту­ре и по­е­зи­је.

Јер ова ан­то­ло­ги­ја је са­чи­ње­на, да па­ра­фра­зи­рам јед­ну од сво­јих пе­са­ма, да са­ма се­бе не­гу­је и го­ри на соп­стве­ној ва­три, да су­де­лу­је у кул­ту аске­зе, да се пре­тва­ра у Ди­о­ни­са да би би­ла раш­че­ре­че­на, да би буд­на сту­пи­ла пре­ко пра­га смр­ти и за­бо­ра­ва, ка­ко би се Би­ланс срп­ске кул­ту­ре и по­е­зи­је XX ве­ка по­чи­стио и до­био сво­је веч­но об­лич­је… Она је отво­ре­ни иза­зов и у бли­ској и да­љој бу­дућ­но­сти ис­тра­жи­ва­чи­ма друк­чи­јих уве­ре­ња да по­ку­ша­ју да са­ста­ве се­ри­је друк­чи­јих, чак и про­тив-књи­га, јер од то­га не­ће би­ти ште­те, по­што је бу­ме­ранг у књи­жев­но­сти про­дук­ти­ван. Ан­то­ло­ги­ја, ка­ко смо је за­ми­сли­ли и осми­сли­ли, са­др­жи у се­би, ви­ше од три­де­се­так при­кри­ве­них ан­то­ло­ги­ја, али то не­ка от­кри­ва­ју ка­ко са­да­шњи та­ко и бу­ду­ћи чи­та­о­ци…

Чи­та­ју­ћи мо­дер­не ан­то­ло­ги­је ко­је су има­ле ам­би­ци­ју да пред­ста­ве мо­дер­ну срп­ску по­е­зи­ју, по­е­зи­ју мо­дер­ни­зма, ан­то­ло­ги­ча­ри, још ви­ше књи­жев­ни исто­ри­ча­ри и књи­жев­ни кри­ти­ча­ри, ба­ви­ли су се и те­о­риј­ским про­бле­ми­ма те по­е­зи­је; ме­ђу­тим, на­ма се чи­ни да ни­је усле­ди­ла по­жељ­на књи­жев­но-кри­тич­ка син­те­за. Не­ма до­вољ­но мо­но­гра­фи­ја и сту­ди­ја чак и о нај­по­зна­ти­јим међу­рат­ним пе­сни­ци­ма; не­ма их до­вољ­но ни о нај­и­стак­ну­ти­јим по­сле­рат­ним пе­сни­ци­ма… Ни­смо про­чи­та­ли ва­ља­ни­ју сту­ди­ју о есе­ји­стич­ким ра­до­ви­ма, ре­ци­мо Све­ти­сла­ва Сте­фа­но­ви­ћа, Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, Ста­ни­сла­ва Ви­на­ве­ра, Ми­ло­ша Цр­њан­ског…

Вр­ло су ту­жне те не­кри­тич­ке при­че по­је­ди­них кри­ти­ча­ра о тзв. ве­ли­кој по­сле­рат­ној пе­снич­кој Трој­ци: ако озбиљ­ни­је про­су­ди­мо са гле­ди­шта це­ли­на опу­са њи­хо­вих ауто­ра. Уоп­ште ре­че­но, у по­сле­рат­ној срп­ској кул­ту­ри, нај­и­стак­ну­ти­ји срп­ски пе­сни­ци ни­су би­ло ко у ње­ним окви­ри­ма: они су за­по­се­ли сви од­ре­да нај­и­стак­ну­ти­ја уред­нич­ка ме­ста и дру­ге по­зи­ци­је: они има­ју „бла­го­слов“ го­спо­да­ра мо­ћи и па­ра!…

Ко­рум­пи­ра­ли су – на овај или онај на­чин – мно­ге мла­де пе­сни­ке од се­бе (об­ја­вљу­ју­ћи им књи­ге, раз­у­ме се!), сад је до­шло вре­ме да се све­де ра­чун.

Да се, за­и­ста, под­ву­че цр­та…

(Мирослав Лукић, Уметност маховине, Едиција Браничево, Пожаревац 2003, 163–169)

 

Штампано у најновијем двоброју књ.  часописа БРАНИЧЕВО 3-4/2011, у темату посвећеном Књижевној критици и проветравању критичарских ложа

ПРОВЕТРАВАЊЕ КРИТИЧАРСКИХ ЛОЖА / Златко КРАСНИ

Featured

Ознаке


Сле­де­ћа так­са­тив­на по­де­ла књи­жев­них кри­ти­ча­ра на глав­не ти­по­ве и њи­хо­ве ва­ри­је­те­те ре­зул­тат је сту­ди­о­зног ра­да и ми­ну­ци­о­зне ана­ли­зе ти­ма ода­бра­них екс­пе­ра­та ко­ји су вр­ши­ли си­сте­мат­ско осма­тра­ње књи­жев­ног жи­во­та у Ср­би­ји то­ком по­след­њих два­де­се­так го­ди­на.

Ова си­сте­ма­ти­за­ци­ја – ина­че пи­о­нир­ски по­ду­хват у на­шој кул­ту­ри, не об­у­хва­та озбиљ­не књи­жев­не кри­ти­ча­ре, ко­ји пра­ве ства­ра­лач­ке син­те­зе од књи­жев­но-исто­риј­ских то­ко­ва и чи­је су ин­тер­пре­та­ци­је уте­ме­ље­не ка­ко у лич­ном до­жи­вља­ју књи­жев­ног де­ла та­ко и у ду­бин­ском по­зна­ва­њу ње­го­ве ге­не­зе и ко­ре­ла­ци­ја.

По­де­ла се од­но­си пре­вас­ход­но на ли­те­рар­не кри­ти­ча­ре ко­ји су на вол­ше­бан на­чин ушли у књи­жев­не ло­же или на­ста­ли пре­са­ђи­ва­њем из јед­ног књи­жев­ног ку­ло­а­ра у дру­ги.

То су упра­во они „кри­ти­ци“ чи­јој смо по­ша­сти у по­след­ње вре­ме из­ло­же­ни, а ко­ји ће се са­ми пре­по­зна­ти и не­ће, на­рав­но, ни­ма­ло бла­го­на­кло­но гле­да­ти на ову си­сте­ма­ти­за­ци­ју.

Би­ци­кли­ста

Кри­ти­чар ко­ји на­пре­ду­је у ка­ри­је­ри та­ко што га­зи оне ис­под се­бе, а згу­рен, по­пут би­ци­кли­сте у на­пре­до­ва­њу, жа­бље снис­хо­дљи­во гле­да у оне из­над се­бе. Уко­ли­ко, да­кле, до­ле ви­ше га­зи, то му је кич­ма са­ви­тљи­ви­ја пре­ма они­ма од ко­јих ње­го­во на­пре­до­ва­ње за­ви­си. Овај тип кри­ти­ча­ра код нас је ве­о­ма рас­про­стра­њен.

Сме­тлар

Кри­ти­чар ко­ји сма­тра да му је ду­жност да при­ку­пља књи­жев­но сме­ће, да га про­у­ча­ва и по­диг­не на пи­је­де­стал углед­них књи­жев­них оства­ре­ња. Ве­о­ма че­сто он то по­сти­же и до­де­љи­ва­њем књи­жев­них на­гра­да. Овај тип кри­ти­ча­ра на­ро­чи­то не­гу­је рад са књи­жев­ним под­млат­ком, од­стра­њу­ју­ћи из тог под­млат­ка пра­ве та­лен­те.

Хи­ги­је­ни­чар

Ва­ри­је­тет сме­тла­ра. По­све­ћу­је се књи­жев­ном ле­шу, уми­ва га, до­те­ру­је, шмин­ка и при­пре­ма за са­хра­ну.

Ло­го­ре­и­чар

Кри­ти­чар обо­лео од ло­го­ре­је, чи­ји је крај­њи ис­ход ГЛА­СИ­ТИС. У том слу­ча­ју кри­ти­ча­рев је­зик се, ка­ко пи­ше у ме­ди­цин­ском уџ­бе­ни­ку, бр­зо на­ду­је, за­тим по­бе­ли. На­у­ка је утвр­ди­ла да услед пре­те­ра­ног на­пре­за­ња је­зич­ког апа­ра­та до­ла­зи до ве­ли­ког гу­бит­ка ви­та­ми­на Б1, а тај се де­фи­цит ма­ни­фе­сту­је упра­во за­па­ље­њем и бе­ље­њем. Да би се по­сти­гло из­ле­че­ње, ко­ри­сти се пут у струч­ном жар­го­ну по­знат као ЕХ IUVAN­TI­BUS.

Кри­ти­чар на па­ру

У овом слу­ча­ју има­мо два зна­че­ња: кри­ти­чар ко­ји до­би­ја па­ре од ра­зних фон­да­ци­ја и мо­ра пу­ном па­ром да од­ра­ђу­је оба­ве­зу; па­ра­у­че­ни кри­ти­чар ко­ји о па­ра­а­у­то­ри­ма пи­ше сво­је па­ра­кри­ти­ке.

Мла­ди лав или пе­тао-ки­ки­рез

Ово зна­че­ње при­лич­но је ја­сно и не зах­те­ва до­дат­но ту­ма­че­ње.

До­бро тем­пе­ри­ра­ни кри­ти­чар

Сле­де­ћа раз­вој­на фа­за МЛА­ДОГ ЛА­ВА или ПЕ­ТЛА-КИ­КИ­РЕ­ЗА. Кад се ва­ља­но на­шти­му­је (тем­пе­ри­ра), до­бро тем­пе­ри­ра­ни кри­ти­чар је­сте онај по ко­ме се до­бро сви­ра та­ко што се у пра­во вре­ме при­ти­сне пра­ва дир­ка. Та­да он ода­је же­ље­ни тон.

Кро­јач ца­ре­вог но­вог оде­ла

Вр­хун­ски мај­стор свог по­сла. Као што зна­мо, не са­мо што је пу­бли­ка би­ла убе­ђе­на да цар но­си из­у­зет­но вред­но ру­хо, већ је и сам цар уобра­зио да је то та­ко. Ана­ли­за са­вре­ме­не срп­ске по­е­зи­је по­твр­ђу­је те­зу да је ин­тер­вен­ци­ја де­ча­ка са­мо про­зир­на пе­да­го­шко-ди­дак­тич­ка на­ме­ра ауто­ра и да ње­гов ус­клик: „Па цар је го!“ – ни­ко ни­је чуо, ни­ти узео за озбиљ­но. Кри­ти­чар – кро­јач но­вог оде­ла увек на­сту­па са сво­јим по­моћ­ни­ци­ма: шу­сте­ром, ка­и­ша­ром, дуг­ме­та­ром и не­ко­ли­ци­ном про­фе­си­о­нал­них при­ши­ва­те­ља. Ве­о­ма че­сто се до­га­ђа да го­ли цар сво­јим не­по­сто­је­ћим ру­хом за­ве­де чи­та­ве ге­не­ра­ци­је спи­са­тељ­ских та­ле­на­та и да за­блу­ду на­кон ду­гих пар­ни­ца с оште­ће­ним ауто­ри­ма (о чи­та­тељ­ству да и не го­во­ри­мо) мо­ра да утвр­ди тек Ви­со­ки Три­бу­нал Вре­ме­на. Та­да се, с јед­не стра­не, го­во­ри о ме­ан­дри­ра­њу то­ко­ва на­ше књи­жев­но­сти, с дру­ге стра­не већ су, ме­ђу­тим, на сце­ни но­ви на­ги цар и но­ви кро­јач ње­го­вог оде­ла.

Те­лал

Кри­ти­чар ко­ји те­ла­ли (хва­ли, ре­кла­ми­ра, про­ду­ци­ра…). Као што зна­мо, те­лал ни­кад не те­ла­ли оно што он сам ми­сли већ оно што му је на­ло­же­но. Осим то­га, он ве­о­ма де­ло­твор­но ком­би­ну­је вул­гар­но са не­у­ким, по­сти­жу­ћи та­ко у сво­јим ин­тер­пре­та­ци­ја­ма про­до­ран глас ви­со­ке фре­квен­ци­је ко­ји на сен­зи­бил­ни­је ухо де­лу­је по­пут тре­шта­ња на­зал­ног ори­јен­тал­ног на­пе­ва. У не­ким кра­је­ви­ма је овај тип кри­ти­ча­ра по­знат и под име­ном ЛО­ЖАЧ. Прет­по­ста­вља се да се при­том ми­сли на ње­го­во ан­га­жо­ва­ње у од­ре­ђе­ној ли­те­рар­ној ло­жи.

На­та­пе­тар

За раз­ли­ку од та­пе­та­ра, на­та­пе­тар, као што му име ка­же, по­ста­вља сво­ју жр­тву на та­пет (стуб сра­ма, ло­ма­чу). Реч је о кри­ти­ча­ру с ја­сно из­ра­же­ним џе­лат­ским ин­стинк­том. Ка­рак­те­ри­стич­но је да свој по­сао ра­ди с остра­шће­ним ужи­ва­њем, по мо­гућ­но­сти у но­ви­на­ма с нај­ве­ћим ти­ра­жом.

Па­мет­ни кри­ти­чар

Ва­ри­је­тет НА­ТА­ПЕ­ТА­РА. Ов­де се ми­сли на осо­би­ну „па­мет­не бом­бе“, ко­ја се из без­бед­не да­љи­не ве­о­ма до­бро на­во­ди, ак­ти­ви­ра и ра­за­ра та­мо где тре­ба.

Ен­де­ми­чар

Овај кри­ти­чар се од­ли­ку­је ен­дем­ским, тј. ло­кал­ним и за­ви­чај­ним кри­ти­ка­ма. Чак и ако де­лу­је у Бе­о­гра­ду, он ту сво­ју на­ви­ку уто­ли­ко пр­ко­сни­је упра­жња­ва. Ње­го­ва нео­ства­ре­на ам­би­ци­ја је­сте, ме­ђу­тим, да по­ста­не кри­ти­чар епи­де­ми­чар – да­кле онај чи­је ће кри­ти­ке, по­пут епи­де­ми­је, да осво­је свет.

Та­ман кри­ти­чар

Ни­је до­био име због при­гу­ше­ног сја­ја сво­је кри­ти­чар­ске ауре, већ због то­га што по­пут глад­ног тер­ми­та та­ма­ни соч­на и све­жа књи­жев­на оства­ре­ња чи­ме омо­гу­ћа­ва сво­јим ин­сек­то­ид­ним при­ја­те­љи­ма – књи­жев­ним гњи­да­ма, ба­ле­га­ри­ма, бу­ба­шва­ба­ма, бу­ба-увла­ка­ча­ма и њи­ма срод­ним жо­ха­ри­ма да оства­ре свој пост­мо­дер­ни­стич­ки Le­ben­sra­um.

Аме­би­чар – лут­кар

По нај­но­ви­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма из кру­га нео­дар­ви­ни­ста, не­по­бит­но је утвр­ђе­но да се ге­не­за овог кри­ти­ча­ра не од­ви­ја по раз­вој­ним ета­па­ма свој­стве­ним ви­шим си­са­ри­ма, већ да њи­хов раз­вој под­ра­зу­ме­ва са­мо две фа­зе: аме­бе и лут­ка­ре.

Кри­ти­ча­ри-аме­бе (нај­ни­жег фор­ма­та, као што им име го­во­ри) ши­ре се (упра­во због то­га) де­о­бом и бр­зи­ном ге­о­ме­триј­ске про­гре­си­је, ра­за­ра­ју­ћи жи­во књи­жев­но тки­во. Ка­да по­ста­ну лут­ке, уча­у­ре се у књи­жев­ни лист, ча­со­пис, три­би­ну, те­ле­ви­зи­ју и из­да­вач­ку ку­ћу или фа­кул­тет. Ре­ге­не­ри­шу се про­из­во­де­ћи сво­је ду­хов­не кло­но­ве.

Кла­ни­чар

Кри­ти­чар ко­ји фор­си­ра од­ре­ђе­ни клан, а тај клан фор­си­ра ње­га. Пре­ко­вре­ме­но за­ра­ђу­је ко­љу­ћи (књи­жев­ност) по ку­ћа­ма (из­да­вач­ким). На­кон оба­вље­ног по­сла он тран­жи­ра остат­ке, та ли­те­рар­на де­ла по­ста­ју или обич­не до­ма­ће по­лут­ке или фран­цу­ска пост­мо­дер­ни­стич­ка об­ра­да.

(Из књи­ге есе­ја О ме­лан­хо­ли­ји европ­ског ин­те­лек­ту­ал­ца, Про­све­та, Бе­о­град 1998)

 

Штампано у најновијем двоброју књ. часописа БРАНИЧЕВО 3-4/2011, у темату посвећеном књижевној критици и проветравању критичарских ложа 

ГВИ­ДО­ВЕ ВЕ­ЗЕ

Featured

Ознаке


Езра ПА­УНД

 

Кри­ти­чар, сам по се­би не­при­ја­тан гња­ва­тор, мо­же да оправ­да сво­је по­сто­ја­ње при­бе­га­ва­ју­ћи не­ким не­ва­жним, спо­ред­ним сред­стви­ма: мо­же да от­кри­ва и да скре­ће па­жњу на за­ни­мљи­ве ства­ри ко­је би ина­че про­ма­кле не­за­па­же­не; мо­же, у ре­ђим слу­ча­је­ви­ма кад до­и­ста по­се­ду­је не­ко оп­шти­је зна­ње, или „чу­ло за од­но­се“ (не­по­сред­не или оне дру­ге) да сво­ја от­кри­ћа од­ре­ђу­је пре­ма оста­лим књи­жев­ним про­на­ла­сци­ма; и, на­су­прот овим, по­сто­ји и тре­ћа мо­гућ­ност: да сво­ју де­лат­ност до­пу­њу­је из­гра­ђи­ва­њем од­вод­них ка­на­ла ко­ји­ма ће от­пре­ми­ти от­пат­ке што гњи­ју у бли­зи­ни пра­вих тво­ре­ви­на; ти от­па­ци се без пре­стан­ка го­ми­ла­ју, а над одр­жа­ва­њем уста­ја­ло­сти бди­ју ака­дем­ске уста­но­ве, ужи­ре­не из­да­вач­ке ку­ће, или њи­хо­ва је­ди­ње­ња, као што је Окс­форд Прес. (Јед­на од њи­хо­вих по­себ­них сви­ња­ри­ја је не­дав­но по­нов­но из­да­ва­ње Пол­гре­ва.)

Од вре­ме­на Дан­те­о­ве не­до­вр­ше­не књи­жи­це о про­стом го­во­ру, у Ита­ли­ји је­два да је би­ло те­о­рет­ске књи­жев­не кри­ти­ке; са­ма књи­жи­ца је не­што „по­себ­но“, за­ни­мљи­ва по­гла­ви­то за упра­жња­ва­че ве­шти­не пи­са­ња. Ло­рен­цо Ва­ља је до­не­кле про­ме­нио ток исто­ри­је сво­јим бри­жљи­вим про­у­ча­ва­њем ла­тин­ског. У ње­го­вим пред­го­во­ри­ма бле­сне, ов­де-он­де, вар­ни­ца ве­ли­чан­стве­ног, а дах Ele­gan­ti­ae до­бро чи­ни плу­ћи­ма сва­ког пи­сца.

По­што је пи­сао о јед­ном ста­ром је­зи­ку, и ита­ли­јан­ски и ен­гле­ски пи­сци су, ако би не­ко од њих и на­тра­пао на њ, прет­по­ста­вља­ли да он не но­си ни­ка­кву „по­ру­ку“, па су се, Бри­ти ба­рем, вра­ћа­ли, ве­ро­ват­но, Па­те­ро­вим при­мед­ба­ма о Пи­коу. (За­сно­ва­ним на оном што је бри­жни ис­тра­жи­вач не­ких дру­гих де­ло­ва Пи­ко­о­вог ра­да, мо­гао, нео­д­го­вор­но, да про­гла­си за из­у­зет­но до­бар па­ра­граф.)

Ди­сци­пли­на зва­на „упо­ред­на књи­жев­ност“ из­ми­шље­на је у Не­мач­кој, али је рет­ко, или ни­кад, те­жи­ла да из­у­ча­ва „упо­ред­не вред­но­сти“ у књи­жев­ним де­ли­ма.

Књи­жев­ност ме­ди­те­ран­ске ра­се на­ста­вља се по­сто­ја­но си­ла­зном кри­ву­љом ре­не­сан­си­зма. Ја­вља­ју се, ка­ди­кад, ма­ња уз­ла­зна та­ла­са­ња. Нај­бо­љи пе­ри­од ита­ли­јан­ске по­е­зи­је за­вр­ша­ва се го­ди­не 1321. Ко­ли­ко ја знам, је­ди­но је јед­ном вр­сном ита­ли­јан­ском те­ни­се­ру до­шла на ум по­ми­сао да по­смо­три ло­кал­ну књи­жев­ност у ње­ном од­но­су пре­ма све­ту; ни­јед­ном пи­сцу.

Ле­о­пар­до је чи­тао, и опо­на­шао Шек­спи­ра. Кнез од Мон­те Не­во­зо имао је сна­ге да из­гра­ди свој из­у­зет­ни по­ло­жај за­хва­љу­ју­ћи ве­ро­ват­но не­хо­тич­ним до­ди­ри­ма са вар­ва­ри­ма, и via ви­зу­ел­ни под­сти­ца­ји не­ких штам­па­них стра­ни­ца, или, јед­но­став­но, за­то што је био оба­ве­штен о по­сто­ја­њу Ваг­не­ра и Бра­у­нин­га. Уко­ли­ко је No­stro Ga­bri­e­le за­по­чео ишта но­во у ита­ли­јан­ском је­зи­ку. Мр­зе­ћи вар­вар­ство, тев­то­ни­зам, ни­кад не по­ми­њу­ћи ико­је­га Бри­та, нео­кру­жен би­ло ко­јим дру­штве­ним сло­јем или ми­ље­ом, окон­чао је као уса­мље­ник, као по­вр­шни на­стра­њак, али са за­чу­ђу­ју­ће здра­вим по­рет­ком вред­но­сти у гла­ви, у оном сми­слу у ко­јем се те вред­но­сти мо­гу на­ћи у не­ве­ли­ком бро­ју са­вр­ше­но на­пи­са­них ре­да­ка, на­су­прот сил­ној ко­ли­чи­ни бле­бе­та­ња и „рад­њи“.

Је­ди­ни жи­ви пи­сац ко­ји је за­у­зео град и ди­пло­мат­ској нео­д­го­вор­но­сти су­про­ста­вио ми­тра­ље­зе, он је ка­дар да го­во­ри ме­ро­дав­ни­је од бу­љу­ка не­у­ра­сте­нич­них не­зна­ли­ца или пи­са­ца ко­ји ни­кад ни­су ди­гли очи­ју са соп­стве­ног де­ла, а, та­кав ка­кав је, ва­жи код упу­ће­них, и код пу­бли­ке за чо­ве­ка не­спо­соб­ног да де­ла. Као и дру­ги озбиљ­ни ду­хо­ви ко­ји су утро­ши­ли по се­дам­де­сет го­ди­на да ис­ку­се жи­вот и да на­у­че ка­ко да жи­ве, и он је про­шао кроз раз­до­бља ка­да је жи­вео (или пи­сао) – не би­смо сме­ли ре­ћи „ма­ње успе­шно“ – већ ре­зул­та­ти ни­су би­ли та­ко ви­дљи­ви.

Тај пе­ри­од „nel mez­zo“, тај про­ла­зак кроз „sel­va oscu­ra“ па­да љу­ди­ма на раз­ли­чи­те на­чи­не, та­ко раз­ли­чи­те да сва­ко по­ре­ђе­ње ви­ше чи­ни сме­шним упо­ре­ђи­ва­ча но што ука­зу­је на ана­ло­ги­ју – че­сто вид­но на­тег­ну­ту.

Би­ва да свр­шен чо­век на­чи­ни „по­чет­ни ко­рак пун обе­ћа­ња“, а за­тим поч­не да то­не и да гр­ца – или се бар чи­ни да то­не – то­ком де­сет, два­де­сет или три­де­сет го­ди­на (cf сред­њи пе­ри­од Хен­ри Џеј­мса), да би, ако пре­жи­ви, на кра­ју под­нео не­ки до­каз, от­кри­ће или ка­кво дру­го оправ­да­ње што је си­шао с пу­та на ко­јем се (при­вид­но) био спо­та­као.

Кад сам, пре осам­на­ест го­ди­на, „пре­во­дио“ Гви­да, ја уоп­ште ни­сам схва­тио Гви­да. При­ме­тио сам да је Ро­се­ти на­чи­нио вр­стан пре­вод Vi­ta Nu­o­va, у ко­јем је ме­сти­мич­но по­пра­вио (или бар обо­га­тио) из­вор­ник; уви­део сам да је он био чо­век не­сум­њи­во „од­ре­ђен“ или „иза­бран“ за та­кав по­ду­хват, али и да је би­ло не­че­га у Гви­ду што му је из­ми­ца­ло и што се, у сва­ком слу­ча­ју, у ње­го­вим пре­во­ди­ма не на­ла­зи. Она „ro­bu­stez­za“, му­жев­ност. Об­у­зе­ло ме је ве­ли­ко оду­ше­вље­ње (оду­ше­вље­ње са­вр­ше­но оправ­да­но), али ни­сам ја­сно уоча­вао спо­ља­шње гра­ни­це – Еукли­да у ње­го­вој коц­ки, без слут­њи кар­те­зи­јан­ских оса.

Мо­ме по­ни­ра­њу ни­је сме­тао Гви­дов ита­ли­јан­ски, прем­да сам га он­да те­шко чи­тао. Сме­тао ми је вик­то­ри­јан­ски је­зик.

Да ни­је би­ло те смет­ње, ве­ро­ват­но се не бих ни ла­ћао пре­во­ђе­ња. Би­ће да сам уочио пре­ве­лик број те­шко­ћа у тој јед­ној пред ко­јом сам се на­шао.

Не­ћу да ка­жем да ни­сам при­ме­ћи­вао не­ја­сно­ће у со­не­ти­ма. Ви­део сам да је Ро­се­ти узео ве­ћи­ну нај­бо­љих со­не­та, те би се мо­гло на­чи­ни­ти за­о­кру­же­но из­да­ње Гви­да од са­мих Ро­се­ти­је­вих пре­во­да, уз по­пу­ња­ва­ње из­ве­сних пра­зни­на; учи­ни­ло ми се да би то био ве­о­ма до­са­дан по­сао. А ја­сно ми је би­ло да је Ро­се­ти са­чи­нио леп­ше ен­гле­ске пе­сме но што сам имао из­гле­да да их ство­рим ја, ре­шен (у ми­сли­ма) да се што ви­ше при­бли­жим ду­ху из­вор­ни­ка. У по­чет­ку сам јед­но­став­но по­ми­шљао да дам про­зни пре­вод, ка­ко би чи­та­лац ко­ји не зна ита­ли­јан­ски мо­гао да про­дре у сми­сао ме­ло­дич­ног ори­ги­на­ла. Илу­зор­но је, ипак, ве­ро­ва­ти да ће ви­ше од јед­ног на сва­ких 300.000 љу­ди има­ти стр­пље­ња или ум­не спо­соб­но­сти да се упу­сти у чи­та­ње не­ког стра­ног је­зи­ка због са­ме ње­го­ве звуч­но­сти, или да ће бар про­чи­та­ти чу­ве­на ре­мек­де­ла ме­ло­дич­но­сти из ко­јег стра­ног је­зи­ка, ка­ко би до­жи­вео ту ме­ло­дич­ност, или да би ви­део у че­му је ње­гов ма­тер­њи мањ­кав.

Оно што ми је при­чи­ња­ва­ло те­шко­ће ни­је био ита­ли­јан­ски, већ на­сла­ге мр­твог ен­гле­ског, онај та­лог што се био на­ку­пио у реч­ни­ку ко­ји ми је ста­јао на рас­по­ла­га­њу – и ко­јег сам се, на­дам ота­ра­сио не­ку го­ди­ну ка­сни­је. Та­кве ства­ри не тр­пе око­ли­ше­ња. По­треб­но је шест или осам го­ди­на да би се чо­век упу­тио у не­чи­јуумет­ност, а за­тим још де­сет да би се ис­пе­тљао из те упу­ће­но­сти.

А ни ен­гле­ски се не мо­же на­у­чи­ти; чо­век мо­же је­ди­но да на­у­чи низ ен­гле­ских го­во­ра. Ро­се­ти је ство­рио свој соп­стве­ни је­зик. Го­ди­не 1910. ја ни­сам имао свог је­зи­ка, не ми­слим је­зи­ка ко­јим бих се ина­че слу­жио, већ је­зи­ка у ко­јем бих ми­слио.

Глу­по је пре­не­бре­га­ва­ти је­зич­ке про­на­ла­ске ра­ни­јих пи­са­ца, чак и кад је реч о ла­кр­ди­ја­ши­ма, или бе­сми­сли­ца­ма, или Те­ни­со­ни­ма. По­не­кад је пре­по­руч­љи­во по­за­ба­ви­ти се тим је­зич­ким из­у­ми­ма, ви­де­ти ка­кви су и за­што су та­кви ка­кви су.

Китс је из­и­шао из Ели­за­бе­та­на­ца, Свин­берн из ши­рег ели­за­бе­тан­ског кру­га и из јед­не вре­ће пу­не све­га и сва­че­га (Гр­ци, und so we­i­ter), Ро­се­ти из Шит­са, Ке­ли­ја и Комп. плус ра­ни Ита­ли­ја­ни (пи­са­на реч и сли­ке); и та­ко да­ље, све до Кра­ља Вен­це­сла­са, ба­ла­да и хим­ни.

Не­ка ми бу­де до­пу­ште­но да обес­хра­брим евен­ту­ал­ног чи­та­о­ца, или да по­ква­рим не­чи­је на­ив­но оду­ше­вље­ње, ти­ме што ћу ре­ћи да су се мо­је пр­ве вер­зи­је Гви­да за­гли­би­ле у Дан­те Га­бри­је­лу и Ал­гер­но­ну. То је исти­на, али пре­ђи­мо пре­ко то­га. И Ро­се­ти и ја ис­кли­зну­ли смо из ши­на за­то што смо сма­тра­ли да је ен­гле­ски со­нет екви­ва­ле­нат за ита­ли­јан­ски со­нет. Не ми­слим на пре­не­бре­га­ва­ње од­ре­ђе­не раз­ли­ке у схе­ми ри­ма. По­гре­шка је „са­свим при­род­на“, ма­ло је „не­при­род­них“ по­гре­шки. Ри­ма се чи­ни ве­о­ма ва­жна. Из­ба­ци­те ри­ме из ва­ља­ног со­не­та, оста­ће ва­ку­ум. Уоста­лом, ри­там не­ких ита­ли­јан­ских со­не­та и је­сте ве­о­ма сли­чан рит­му не­ких со­не­та у ен­гле­ском. Жен­ска ри­ма па­да… опет из раз­ло­га очи­глед­них. Она је, вр­ло че­сто, и у про­ван­сал­ском па­да­ла. Фран­цу­зи су до­не­ли кру­ти про­пис о то­ме да се има упо­тре­бља­ва­ти 50/50.

За­ми­сли­те, у ду­ху ло­ше ана­ло­ги­је, не­ку фре­ску Ђо­та или Си­мо­не Мар­ти­ни­ја „пре­ве­де­ну“ у уљу „сер Јо­шуе“, или сер Фре­де­ри­ка Лај­то­на. Би­ло би ту не­чег из­гу­бље­ног, не­ка­ко из­об­ли­че­ног.

Прет­по­ста­ви­те, ипак, да има­мо не­ког Чи­ма­буа у уљу, и да то ни­је из­вео Хол­бајн, већ не­ки Хол­бај­нов са­вре­ме­ник ко­ји ни­је умео да сли­ка она­ко до­бро као Чи­ма­буе.

По­сто­ји не­ких се­дам раз­ло­га због ко­јих је ова ана­ло­ги­ја по­гре­шна, а има и шест због ко­јих се мо­же сма­тра­ти из­о­кре­ну­том, али би мо­гла да до­при­не­се осло­ба­ђа­њу чи­та­о­че­вог ду­ха од пред­ра­су­да о „Ели­за­бе­ти­ном“ ен­гле­ском и о ње­ним ен­гле­ским вр­то­ви­ма са пти­ца­ма пе­ва­чи­ца­ма. – А и да је­зик схва­ти као сред­ство за из­ра­жа­ва­ње.

(Бре­тон опра­шта Фло­бе­ру чув­ши да је Чи­ча Гу­став хтео да оства­ри „L’ im­pres­si­on de la co­u­le­ur ja­u­ne“, Nad­ja, p. 12).

Др Ше­линг је др­жао пре­да­ва­ња о ита­ли­јан­ству­ју­шчем Ен­гле­зу Шек­спи­ро­вог вре­ме­на. На­шао сам два Шек­спи­ро­ва за­пле­та у ци­глих де­се­так стра­ни­ца у јед­ној за­бо­ра­вље­ној исто­ри­ји Бо­ло­ње, штам­па­ној 1596. Слу­ша­ли смо о ути­ску што су га оста­вља­ле ита­ли­јан­ске пу­ту­ју­ће глу­мач­ке дру­жи­не, com­me­dia dell’ ar­te, итд. Шта ће ис­па­сти ако, из до­ко­но­сти, по­ку­ша­мо да пре­ве­де­мо не­што из ра­ног ита­ли­јан­ског на ен­гле­ски, на ен­гле­ски ко­ји се ни­је за­гла­вио у вик­то­ри­јан­ској ери, ко­ји ни­је оп­сед­нут со­не­том – по­ку­ша­мо ли, про­сто, да от­пе­ва­мо пе­сму не оба­зи­ру­ћи се на она ме­ста у ита­ли­јан­ском ко­ја су до­сад­на, или на ме­ста ко­ја не схва­та­мо? (…)

 

(Езра Па­унд, Ка­ко да чи­та­мо, пре­вод: Ми­ло­ван Да­ној­лић, Ин­те­лек­та, Ва­ље­во 1999, 70–75, 157–161)

 

Објављено у најновијем двоброју поажревачког часописа БРАНИЧЕВО, у темату посвећеном Књижевној критици и проветравању критичарских ложа (стр. 52-55)

Првих 5 књига са Великог књижевног конкурса ЗАВЕТИНА

Featured

Ознаке


Уочи Спасовдана 2009. године, празника ЗАВЕТИНА,отпочело је публиковање књига одабраних на Великом књижевном конкурсу 2008. Одабрано је  више од тридесетак рукописа, а сигурно ће до Сајма књига у Београду  бити публиковано 25 књига.

Првих 5 књига је публиковано на интернет адреси ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе http://sites.google.com/site/zavetineinfo/

Јасмина Шикић: БИТИ.Песме.

 Зора Љубеновић: И ватра се угаси (повест, проза).

Saša Begović: Rizik slučajne propasti (pesme).

Слободан Бранковић: Балада о белом креденцу  (песме).

Mart Gorski: WATERLOO MANIFEST (proza, eseji).

Прве три књиге су уједно и прве објављене  књиге ових аутора.

Господин Горски,  живи у Америци, већ је објавио неколико књига.

Господин Бранковић живи и ради у Београду, као универзитетски професор.

sloba3

Госпођица Јасмина Шикић  живи и ради у Београду, као књиговођа.

biblio2

Госпођа Зора Љубеновић живи и ради, као школски библиотекар, у Обреновцу.

Госпођица Саша Беговић, живи у Осијеку, где завршава последипломске студије на Правном факултету.

DSC02477

Велики књижевни конкурс ЗАВЕТИНА који је потрајао читаву минулу 2008. годину, открио је читав низ нових имена, даровитих писаца, оних који тек почињу, или оних који нису имали среће са другим издавачима…

Публиковане књиге се могу преузети, као поклон издавача, уобичајеном командом Save us.

Издавач подстиче и прве и потоње читаоце да своје утиске о новим тек публикованим књигама слободно изнесу, или на самом сајту ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе, или у писму издавачу на већ познату и уобичајену адресу Заветина

Duboke pesme nemoguće ljubavi / Bela Tukadruz

Featured

Ознаке


kniga_1

Iz Predgovora ovom džepnom izdanju:

“Lepu pesmu treba ponovo i ponovo čitati. Prava poezija je kao palimsest: naslage slojeva, i silazak kroz njih, u njih, dublje i dublje. Zato su između raznovrsnih izdanja, dobra mala, džepna izdanja sa svedenim brojem pesama, izbor najboljega od najboljega. Ne može čovek uvek desetinu najmilijih “svojih” pesama tražiti među stotinom, prevrtati listove unapred, unatrag, ili krhati uglove stranica da bismo lakše našli što tražimo…” 

Isidora Sekulić je bila u pravu.Kao što Rakića treba izdati u džepnom izdanju, ukusnom, u lako povezanoj knjižici, isto to, i još možda više, važi za Miroslava Lukića, koji je, objektivno gledano, napisao daleko više od Rakića. Mnoge od pesama, probranih u ovoj nevelikoj knjižici, bile su skoro sakrivene, u poetskoj šumi Lukićevih sabranih knjiga pesama (STAROBALKANSKA TETRALOGIJA i PUŠTANJE VODE MRTVIMA ZA DUŠU).

Sam autor se već bio izjasnio o tome. Pesme su ovde probrane, pre svega, iz najobimnije, nedavno objavljene Lukićeve knjige STAROBALKANSKA TETRALOGIJA (Beograd, 2006, 700 str.). Ovaj odbir se razlikuje od digitalnog izbora pesama publikovanih na Vebu Zavetina 2003 “Duboke pesme nemoguće ljubavi”, po tome što je sastavljač pošao i stavio na čelo ovog izbora pesme koje je sam pesnik u svoje vreme objavio u 2. izdanju antologije srpske poezije “Nesebičan muzej” (Beograd, 2000). Probrano je sedamdesetak odličnih pesama iz celokupnog opusa Miroslava Lukića! Ovaj knjiga ima i jedan raritet: Pesnik je jednoj od svojih najpoznatijih pesama “Duboka pesma nemoguće ljubavi ili Skriveni bosiok” dao konačni oblik baš u ovom izdanju! Reč je o naizgled sitnom i nevažnom, ali u suštini filigranskom radu. Za razliku od Pesama iz romana ovo džepno izdanje donosi manje, najsvedeniji broj odličnih pesama.

Oba izdanja su izvrsna, iako različita, otkrivajući skriveno ovog pesnika. Ovde su ipak birani večiti čudesni korenovi, kako sam pesnik na jednom mestu reče.  –  I.M.L.

*

Štampana verzija na papiru se može nabaviti direktno od izdavača po veoma popularnoj ceni! http://www.zavetine.com/  (Elektronski ducan)

2. neznatno izmenjeno, džepno izdanje probranih pesama Miroslava Lukića Duboke pesme nemoguće ljubavi (Zavetine, Beograd, 2006, 104 str. ) može se preuzeti , počev od petka 15. maja,  besplatno, kao neprofitno izdanje sa Veb sajta ЗАВЕТИНЕ online

Уз ЈУБИЛАРНИ, 365. број „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“

Ознаке


неиспричана до краја прича о  неизбрисивом трагу, који се оцртава на небу балканских и српских медија у новом времену, који  остављају „Заветине“

Као што слика каже

Као што слика каже

Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ у свом склопу садржи преко стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које после десетак година постојања на светској интернет мрежи садрже на хиљаде хиљада публикованих страница, вести, књижевних прилога, књига, фотографија, идеја и иницијатива, пре свега, стваралачких и издавачких иницијатива, које разбијају балканску и српску официјелност, затвореност, жабокречину, подстичући како савременике, тако и оне који долазе у свет културе и књижевности да у њему пронађу смисао и испуне живот, отварајући оне прозоре на Балкану, који су или обично затворени, или зазидани.Сазвежђе З. © 1998-2023. Пројекат Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ Издавачка иницијатива Лукић (Северци )

*

„Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, који је више од обичних новости о оном што се дешава у свету  културе, књижевности, уметности, друштву, и неофицијелне светске културе – нека врста прототипа новина будућности – пребачен је крајем 2013. године, на другу дефинисану и препознатљиву интернет локацију ( на „Салаш СЕВЕРАЦА“   ), због реорганизације сајта Мy OPERA.  Пошто се ипак догодило оно што се догодило, на хиљаде посетилаца Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ остало је без могућности да прелистава и истражује лавиринт  Сазвежђа Заветине – пошто је првих 200 Билтена постало недоступно, из разлога који су познати и који немају никакве везе са интенцијама управника Сазвежђа. „Заветине“ јесу сачувале текстове скоро свих недоступних  публикованих билтена, али не и илустрације публиковане уз сваки билтен. Ми ћемо, према својим могућностима, (ре)публиковати … сачуване Билтене „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“  ( 001 – 200) – , публиковане на локацији Заветине Мy OPERA, како бисмо омогућили својим старим и новим посетиоцима, да могу пратити, истраживати, посећивати све што је публиковано, а у вези је са „Билтеном Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ на једном сајту, овде. Илустроваћемо те билтене новим фотографијама из богате архиве „Заветина“, надајући се да се неће догодити, поново, неки сличан електронски „цунами“…. Молимо за стрпљење, јер оно што је публиковано и складиштено скоро годину и више дана на сајту Мy OPERA  изискује време, изискује и време и стрпљење и несебичност…Да би било обновљено и доступно….“  (Видети: (01)Архив БСЗ (025 – 210      Салаш Севераца  )

**

Крст

Крст

Нису сачувани сви бројеви Билтена.Заправо, „Заветине“ нису сачувале  првих 24  Билтена „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, ни у својим архивама, на жалост.

Архива: Наставак билтена „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ (0211 – 0274)   – Објављено је преко 200 Билтена „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“  на следећој интернет локацији: http://my.opera.com/zavetine/blog/ . Тај блог, на коме су публиковани билтени, посетило је  – до четвртка 19. децембра 2013   6313 посетилаца. Број посета је био у сталном успону. Тај блог је био препознатљив, поред интересантних прилога, и по фотографијама. Међутим, добили смо следеће писмо од тима My Opera: Important announcement about your account — My Opera to shut down…

Тачно је публиковано на споменутој локацији 210 Билтена. Због обавештења у писму,  претње, могућности – свеједно како то назвали – принуђени смо били  да, већ од публиковања следећег, тј. 211. билтена, пређено на другу интернет локацију, тј. на посебну страницу САЛАША СЕВЕРАЦА, где смо наставили објављивање Билтена „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, предострожности ради. – Обавештавали смо о томе на време све наше пријатеље широм Србије, бивших република СФРЈ, Европе, Азије,  обеју Америка, Аустралије, Русије и Канаде посебно, и молили их да о томе обавесте кад стигну и пријатеље својих пријатеља. „Заветине“ верују у ширење концентричних кругова!!! – Ипак, штета да је донета таква одлука да се од 1. марта затвори  My Opera.

(02)Архив БСЗ (00275 – )  (00275) (Понедељак, 28, јул 2014, Свети мученици Кирик и Јулита, Св. Владимир Велики, кнез руски , Салаш СЕВЕРАЦА)  

(Ванредни) Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00340 – 00359)  ( Субота, 23.  мај  2015. – Салаш СЕВЕРАЦА)

На  тој новој локацији, где су доштампани сачувани бројеви „Билтена“ – Салаш Севераца –  стање је током лета 2015. године фактички изгледало овако: Посећеност : 6,463 hits ,  10.08.15. 18:30 ч. Контролна табла локације: 52 чланка, 215 странаДозвољен простор: 3.072 MB. Искоришћен простор: 2.344,31 MB (76%).  Дакле, превентивних мера ради:  морали смо (због недостатка простора)  да пређемо на нову локацију : 366, И ДАЉЕ.

Вероватно би у неким другим европским земљама, овакву и оволику грађу, архивирале и чувале неке  друге културне институције, али размишљати о томе на Балкану – узалудна је работа?  „Заветине“ су, све, морале да ураде – без ичије помоћи, и то је судбина.

***
angel, 1250
Шта је то – судбина, шта је најтачније изражава? Ове речи :

„(….)  У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветинаје  показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија… Додељујући две књижевне награде, Дрво живота и Амблем тајног писма светаЗАВЕТИНЕ су зауставиле опаку и погубну инфлацију књижевних награда у Србији. ЗАВЕТИНЕ су практично морале да се за све изборе саме. Тако је и стварање и покретање стооких прозора Заветине на свтеској Мрежи  део те стратегије борбе и самоорганизованости у једном свету који је дубоко огрезао у себичности, наметачком духу и самодовољности. Овде су отворени они прозори, који су у Србији иначе затворени. Одавде можете погледати и далеко унапред и далеко уназад, горе према звездама, и доле, где зјапе понори и бездани уметности и противуречности једног друштва.“ (Здраво,свете! )

****

Библиотека Претеча

Библиотека Претеча

„Мисију Сазвежђа  су, ПРЕПОЗНАЛИ многи посетиоци, не само стални сарадници „ЗАВЕТИНА“, него и читаоци српског порекла из дијаспоре. А један од њих је на свој начин најотвореније и изразио: „Од кад се родимо учимо да говоримо, помало да разговарамо (неко то никад и не научи), не и да живимо, као да то знамо. ЗАВЕТИНЕ то чине на инспиративан начин. Како бисмо парафразирали Декарта у наше време: “Комуницирам, дакле, постојим”. Али и више од тога. То је ванвременски дијалог. Комуницирају они који долазе с онима којих више нема међу нама, а биће увек то што јесу.“ Заветине“ су, временом, изашле из тзв. Гета малих тиража штампаних издања, и достигле посете о каквим се није могло ни сањати пре, рецимо десет година, или пре тридесетак година, када су покренуте као Пишчева издања!
Сазвежђе је посећено у Србији, и бившим југословенским републикама, али и у: САД, Русији, Великој Британији, Француској, Немачкој, Хонг Конгу, на Аљасци, у Аргентин, Бразилу, Јужноафричкој Републици, Шведској, Украјини, Летонији, Јужној Кореји, Канади, Турској, Италији, Нигерији, Холандији, Израелу, Шпанији, Пољској, Румунија, Јапану, Украјини, Молдавији… итд. Преко 300 000 посета на локацијама „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ доказују и потврђују да су „стооки прозори“ Сазвежђа постали далековиди, пожељни, моћнији и од најмоћнијих дурбина! Шта је то што привлачи толику посету? Неофицијелан, недвосмислен став? То што на многим локацијама Сазвежђа посетиоци могу да нађу текстове који су против сваког илузионизма – и у животу и у књижевности?Статистика посећености «стооких прозора ЗАВЕТИНА», тј. Дефинисаних и препознатљивих интернет-локација на светској мрежи, (чак и непотпуна – без проверљивих параметара за већину сајтова Заветина (19 веб сајтова -уз подршку Googl-a,) 2. новембра 2012. године показује Стални раст посета…, чак изванредан скок посета!  Зашто расте број посета Сазвежђа? Више има разлога за то. Пре свега, Сазвежђе има у целини узев планетарни домет. Друго – ЗАВЕТИНЕ репрезентују неофицијелну српску културу и уметност, отварајући врата и прозоре који су у Србији и бившим југословенским републикама иначе чврсто забрављени. Треће, и не последње – Заветине, захваљујући пре свега главном координатору, Белатукадрузу, имају специфичан критични и критички и креативни потенцијал, какав мањка у посткомунистичким друштвима, али и у оним западним…“  („Стваралачка иницијатива“ )

Да би могле испунити своју „мисију“, пре свега, издавачку, „Заветине“  верују да је интернет (сајтови, портали, профили на друштвеним мрежама, блоговање) врло важан, али да исто тако истовремено, треба публиковати и онлајн издања књижевних часописа, али и часописе и књиге штампане на папиру, иако тиражи таквих часописа и књига штампаних на папиру никада више, изгледа неће моћи да достигну тираже блогова, сајтова, итд. Ове речи записане 9. Новембра 2013. – пре скоро две године, поводом сталног благог  „раста посећености“  интернет локација у оквиру „Сазвежђа ЗАВЕТИНА“ (власништво Мирослава Лукића), данас, када размишљам о предисторији и причи о  Јубиларном броју – 365. – „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНА“, дотакле су  неиспричану до краја причу о  неизбрисивом трагу, који остављају „Заветине“.

*****

„Сазвежђе“  је скоро три године дистрибуирало  „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ свим прихваћеним члановима Групе Зз, као и појединим пријатељима који су изразили жељу да  добијају на лични мејл сваки број.  Али, изгледа да је дошао вакат да се то промени. Пре свега, и на првом месту, зато што се  целовита  и илустрована верзија  публикује на  јасно дефинисаним и популарним локацијама  (посете изнад 3000 прегледа и више). И што то свако може погледати и прегледати, јер је реч о  непрофитним локацијама. Када смо најавили могућност  да то више не може бити тако, наводећи и разлоге, добили смо  и писма од једног дела пријатеља, за које је  „Билтен…“ постао веома важан

(Мирослав Димитријевић: Молим Вас,  постовани господине Лукићу, да ми и надаље шаљете „Билтен Сазвежђа заветине“ на лични мејл који Вам достављам. Унапред хвала Димитријевић из Рашевице.  – Бошко ТОМАШЕВИЋ: Драги Мирославе, „Билтен Сазвежђа Заветине“ су за мене драгоцено штиво па те молим да ми исти и убудуће шаљеш. Пуно срдачних поздрава и лепо лето желим ти од срца, твој  Бошко Томашевић. –  Благоје Свркота, Сомбор, Србија : Поштовани Господине Мирославе, Билтен Сазвежђа Заветине је изванредан, прави је изданак светлости. Молим Вас да ми га и даље шаљете. С великом захвалношћу,  срдачно,  ваш Благоје Свркота. –  Ранко Павловић: Заиста волим да добијам Заветине, јер имам шта да прочитам! –  Милан С. Косовић :  Заветине су постале део нас !!!  ……)

Тим стварним пријатељима  и члановима Групе Зз, ми ћемо наставити да и даље шаљемо , све док им то буде било занимљиво, и и наредне бројеве „Билтена“…

Осталима, великој већини  (којима смо до ових дана слали „билтене“, око 180,), више нећемо слати „Билтен“( од 19. Августа 2015) , јер су одабрали нешто друго, и неки други смер – на то имају право. И тако је можа и боље, зар не?

„Велики је број аутора који су последњих десетак година сарађивали у Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ, не учланивши се у Групу Зз, или Ново Друштво СУЗ. Ништа ново ни непознато. Прилоге тих аутора – нећемо брисати зато што  се нису учланили у Групу Зз до 1. новембра 2013, али убудуће неће моћи више да публикују своје рукописе, прилоге, на локацијама Сазвежђа Заветине.“  

То је истргнуто, из писама, и одломака чланака, публикованих на локацијама „Сазвежђа“ почетком јесени 2013. године.  У време када „Сазвежђе“ није досезало  милионске „тираже“ – прегледе посетилаца и читалаца.То није било тако давно, пре две године. Али као да је било пре тзв. старе ере! Тога сам се сетио  у  Уторак 7. Јул  2015., када сам добио једну ведру и лепу вест, али истог дана, на свој рођендан – моја друга жена је добила резултате својих тумор маркера, али о томе на крају, јер  су такве вести свуда … непожељне… 

Невелик број писаца, најчешће оних са  „лошом адресом“,  придружио се Новом Друштву СУЗ, повлачећи за собом и своје пријатеље.  Али, у самој суштини,  Група Зз није постала Ново Друштво СУЗ,  – то је ако ћемо говорити отворено, најотвореније,  била једносмерна комунукација;  чланови Групе су слали своје рукописе „Сазвежђу…“ , имали неку врсту промоције, и приступа, не само на локацији  Група Зз~ Non, Je ne regrette rien, већ  и на читавом  планетарном електронском „архипелагу“ „Сазвежђа“,  на бројним локацијама (блоговима, сајтовима, и другде). То је могло трајати неко време, до неке боље   и  заједничке организације, до које није дошло.  Чланови се нису договорили, ни постигли како се каже конзензус, ни око чланарине, ни око финансирања непрофитних уметничких издања појединих чланова, јер  на овим просторима вреди оно атавистичко правило: свака вашка обашка. „Сазвежђе“ није могло (нити бих ја то допустио! као власник већине интернет локација), постати некакав књижевни клуб, књижевна секта, ћепенак! Што је најтужније и најапсурдније – Група Зз – није се могла договорити ни око оних најлакших и најостваривијих  могућности: међусобне, мобарске испомоћи. Већина  је желела да види своје рукописе публиковане  на „Сазвежђу“,  али ником од аутора и чланова није пало на памет, да на својим интернет локацијама, поставе неке од линкова популарних локација „Сазвежђа“  – осим Г-ђе Су Танасковић и песника  Мирослава Душанића.  Нас ни то не љути; ми никад ништа нисмо тражили, ми смо углавном давали; правили смо се да то не примећујемо,  али то  не може остати непримећено. Па кад је тако, господо, у реду.  Штампајте  ви и публикујте своје радове као и до сада и даље где можете, на својим интернет локацијама, „фејсбучите“, лично се организујте.  У „Заветинама“,   убудуће моћићеер  да публикујете само  на  једној  локацији  – након што ваши рукописи буду прихваћени  (то важи за већ прихваћене чланове) Група Зз~ Non, Je ne regrette rien,  а пошто је то локација  на Word Pressu,  врло ограниченог обима, број  радова за објављивање ће, нажалост, морати бити лимитиран…

******

7. јула 2015, на Контролној табли GOOGLa , објављен је следећи податак: да власник налога „Сазвежђе Заветине“ дели своје сајтове и блогове, и да је број прегледа достигао цифру 13.850.098! Радост због тог невероватног скока посета интернет локација „Сазвежђа ЗАВЕТИНА“ помутили су тумор-маркери моје животне сапутнице. И од тог дана, који је требало да буде радостан јер је рођендан, живот је постао тужан и помутио радост Googl-овог обавештења. Подмукла болест се умешала у живот и учинила га суморним, као и ова несносна тропска врелина. Пре две вечери (враћајући се са Онколошке клинике – Београд) прегледајући пристигле поруке, видео сам да има нових скокова (извештај Контролне табле, и пренео сам те податке и на ову локацију (одмах испод виџета са статистиком). Из дана у ноћ увећавају се посете и прегледи „Сазвежђа Заветине, не само блогова, сајтова, већ и профила Оснивача на Друштвеним мрежама неочекиваном брзином…Ни месец дана након оног седмојулског скока, посета, прегледа, цифра је скочила на четрнаест милиона!! Тако нешто пре десет година није било могуће! Али, ето, и дословно, „Сазвежђе З“ је ушло у своју планетарну орбиту. И то се поклопило, на једној страни са овим несносним врућинама, борбом са најподмуклијом болешћу данашњице, али и овим Јубиларним „Билтеном „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, које није само оно што неки зову „стооке новине“, новине будућности, – оно је и расадник, верујем, и много чега доброг и подстицахбог и оно је, коначно, нашло свој пут до сродних душа!!!

У Београду, 14. августа 2015. Б. Тукадруз

bela,1200