Ознаке


О СМИСЛУ ЖИВОТА У ДЕЛИМА ПИСАЦА ОТПОРА

Скица за оглед

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У делима писаца отпора мисао о богу заузима значајно, а понекад и пресудно место. Та мисао је често нераскидива од самог дела, али је различито интерпретирана. Како је реч о писцима из источног, православног хришћанства, разлике према западним су значајне и уочљиве.

„Ја прихватам бога, и не само радо, него још и више“… „него овај свет што га је он створио не прихватам, нити могу пристати да га прихватим“[1], каже Иван Карамазов брату Аљоши. Наводи и разлог: супротности између замисли и реализације, раскорак између речи и дела. Из овога следи следеће: ако прихвата бога али негира његово дело, Иван негира и смисао живота оличен у богу. Апсурд је рођен. Питање је колико се у њему може издржати.

Скоро век касније, али сада теже, нељудскије и без наде, опет Сибир, ледени Сибир! Гради се некаква зграда, и то на минус двадесет седам целзијусових, за кога, зашта, то ни наручилац не зна, а не зна се, богме, ни ко је он. Зар мајка Русија тако поступа према својој деци? Уместо напретка и лепшег живота, лед и смрзавање!? Иван Денисович Шухов, високо на прични, израчунава биланс тог „Једног дана“. Случајно помиње бога.

Ту реч је чуо баптиста Аљошка (он иначе, стално чита Библију), и каже Ивану:

„Ето, видите, Иване Денисичу, да вам душа ваша тежи богу да се моли. Што јој не пустите на вољу, а?“

„Зато, Аљошка, што те молитве, исто као и молбе, или не дођу, или ‘жао нам је, али се одбија’.“[2]

За Аљошку, разлог је јасан, али приземан, баналан. По њему, треба веровати ради вере, а што су молбе неуслишене, треба веровати још више.

Аљошки Иван Денисович још каже:

„Аљоша, нисам ја против бога, разумеш. Верујем ја радо у бога. Само, ето, не верујем у рај и пакао.

Зашто нас сматрате за будале, па нам протурате рај и пакао? Ето шта ми се не свиђа.“[3]

Александар Сољженицин који је преживео логор, кроз уста Ивана Денисовича негира само библијску слику раја и пакла. Пакао је овде, на земљи, а рај је могућа награда која кроз патњу треба да се заслужи. Питање је: зашто кроз патњу? И коначно: каква је и чему служи та награда?

Ако је пакао већ остварен на земљи, а рај сумњива награда, онда је опасно пољуљана и вера у бога. Питање је неизбежно: зашто бог све то дозвољава?

И онда је нађено решење. Неко мора да се жртвује за људе, да олакша њихове муке.

Бог узима људско обличје, проживљава све што и обичан човек, и на крају, да би искупио њихове грехе, подноси жртву. Христ чини тај подвиг из љубави према људима. Тако стоји у Библији.

Код Булгакова, Христ устаје против апсолутне (римске) власти. За обичне смртнике какав је Пилат, тај преступ је неопростив. Али Христова љубав преобразиће овог типичног чиновника. Љубав је сила која побеђује.

И Војновичев Иван Чонкин, негде у Америци, пошто се ослободио генерала и најзад скућио, моли се у цркви а не зна да ли је православна, католичка, протестантска или баптистичка. Коначно, то није ни важно. Све његове мисли упућене су богу.

У романима Мирослава Лукића уочљива је мисао о Богочовеку. Човек је доживео пад оног тренутка када се, услед присиле идеологије, удаљио од бога. Следио је морални пад и посрнуће. Завладао је апсурд.

Све ове фазе: од мисли о богу који људе кажњава за њихове грехе, преко сина божјег који се жртвовао за њих до бога ствараоца, прошао је Александар Лукић у својим поемама, истичући последњу особину као највећу: стваралаштво. Део те особине бог је дао и човеку одшкринувши му врата иза којих се налази чиста светлост и лепота. Али да би дошао до стваралаштва, човек мора да се ослободи свега ниског и приземног. Мора бити чист, сав предат духовном. Тако ће стећи и вечни живот.

28. 05. 2012.

РЕЧ НА КРАЈУ

Ова књига представља збир критика и приказа о делима и писцима који су већ оставили дубок траг у светској књижевности XX века или су на путу да то учине, књиге дакле, које тек чекају своје читаоце. Током времена тема се некако сама од себе уобличила, померајући све више нагласак на духовном. Другим речима, звезда водиља сама се указала трошном људском бићу у коме је скривена тињала добра намера. Шта рећи, него: дар провиђења.

Треба казати: бирани су парадигматични примери. Писци и дела анализирани у овој књизи стоје у основи њеног наслова Писци отпора. Они су у том знаку сасвим, и животом и делом. Да ли је избор могао (или морао) да буде шири? Сигурно је могао, али и овакав, сасвим служи својој намени. Било је писаца чија поједина дела налазе место међу Писцима отпора, али само делимично. Другим речима, ова књига није преглед, а још мање историја писаца отпора. За такво дело потребно је много аутора, много простора, много времена. Најзад, можда је и немогућа.

Упорни, дакле прави читалац, неће моћи да пређе олако преко питања: зашто баш писци отпора у земљама социјализма? Зар у XX веку није било тоталитарних система исто тако крвавих као што су били у земљама источне Европе и највећег дела Азије? Одговор је један: социјализам је био нада човечанства, много је жртви и времена у ту идеју уложено а завршила је у власти једног човека, култу личности, стаљинизму. Други тоталитаризми били су идејно мртви још у зачетку. Истина, оставили су за собом крвав траг и много жртви, али човечанство се од њих опоравило.

Можда ће неко поставити питање зашто су се у књизи нашли текстови о Достојевском, и то још на њеном почетку, кад његово дело припада XIX веку? Заиста, временски, његово дело не припада Писцима отпора, али тешко је наћи писца који се, век раније, са већом упорношћу бавио проблемом изградње новог друштва и са већом страшћу указивао на препреке које на том путу очекују човечанство. Не проговорити о њему, о прози отпора у његовом делу, значи запоставити корене. Без тих текстова, ова књига би сигурно била непотпуна.

Најзад, сви ови писци и њихова дела теже духовном. Груба материјалност им смета, нарочито ако се изнад ње не назире духовност шире схваћена од религије или било које идеологије. Духовност као највећа сила способна да преобрази појединца али и човечанство. Њена снага је живот преточена у лик и његову љубав према човеку. Лик кога свако зна и у коме се огледа цео свет.

24. 05. 2012.

[1]      Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови, Рад, Београд 1968, 300.
[2]      Александар Солжењицин, Један дан Ивана Денисовича, Paideia, Београд 2008, 145.
[3]      Исто, 147.
_____________________________
Белешка о писцу
Мирољуб Милановић (1947).
Објављене књиге: Одлагање смрти, приповетке, Браничево, Пожаревац 1976.
Ветрењак, приповетке, Апостроф, Београд 2001. (два издања)
Маслачак, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића, Апостроф, Београд 2004.
Пола века ћутања (Један поглед на српску прозу XX века), Едиција Браничево, Пожаревац 2008.
Награде: Прва награда за кратку причу Политике, 1970.
„Дрво живота“ за књигу приповедака Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд 2002.
„Госпођин вир“ за књигу огледа Пола века ћутања, Пожаревац 2009.